АМЕРИЧКА СТРАТЕШКА КУЛТУРА И СПОЉНА ПОЛИТИКА

Пише ЛЕОНИД САВИН  KATEHON.com

Често се говори да свака нација има јединствен културни код и да ако непријатељ успе да га разбије, може лако да победи тај народ. У ствари, не постоји само духовни и психолошки систем, који поседује хибридне карактеристике као што су постављање циљева и национално памћење, које пак садржи моћан потенцијал и представља везу између генерација

Стратешка култура иде руку подруку са могућношћу сагледавања историјске мисије и националних интереса. На пример, стручњаци често говоре о англосаксонском типу цивилизације. Али који је био разлог британским колонијама у Северној Америци да започну рат за независност и потом формирају САД? Која је улога тајних друштава? Познато је да су масони организовали „Бостонску чајанку“, којом је започет покрет за независност од британске круне. Шта је то Англосаксонцима недостајало у Северној Америци пошто је Британија поседовала огромне територије где је било могуће извести скоро сваки политички експеримент? Зашто су САД одлучиле да нападну своју „браћу у крви и духу“ у Канади 1812? Таква авантура тешко да се може објаснити територијалним интересима.

Вероватније је да је за САД посебан значај имала зона континенталног развоја до Пацифичке обале, где је крајем 18. века отишло на стотине насељеника, који су на свом путу уништили домородачко индијанско становништво.

[restrictedarea]

РАЗЛИКА У ФОЛКЛОРУ Северноамерички фолклор је усвојио историју првих пионира и они су и даље веома популарни и сматрају се симболом америчког духа. Први амерички историјски ликови, Дејви Крокет, Пол Бањан, Мајк Финк, Пекос Бил итд, суштина су авантуре, обмане, вулгарности, бруталности и хладнокрвне преваре. Штавише, ови ликови имају фантастичну снагу и здравље и могу лако да прогутају муњу или ласом обуздају торнадо. Чак и њихове приватне ствари имају звучна имена: Крокетово оружје звало се „Ђавоља смрт“, а Финково „Старо звекни-све“. Док су Немци својој деци читали о Палчици, Црвенкапи, Снежани и Леденој краљици, Руси уз мајчино млеко упијали приче о Илији Муромецу, Ивану Царевићу и Василиси Прекрасној, амерички стандард били су ови обични, али снажни људи и чуда су, ако би се десила, била повезана са освајањем и борбом, обично суровом и немилосрдном. Јенкији су се домогли пролаза до Пацифика, али то није утолило жеђ за ширењем која их је приморала да иду на север и југ. Ако нису успели да ослободе Канађане од британске контроле, врло лако им је било да ослободе шпанску Флориду. Потом је заузет велики део Мексика што је довело до тога да ова земља изгуби трећину своје територије.

Очигледно, овакав успех америчке војске инспирисао је идеју да су они „изабран“ и „непобедив“ народ. Амерички теолози, историчари и идеолози друге половине 19. века поставили су научну и политичку основу месијанизма, стварајући темељ за геополитичку изузетност.

Треба приметити да је стратешка култура (макар према Американцима) често схваћена као стабилан систем заједничких вредности вођа и повезана са употребом војне силе. Зато се не ради о развоју државе и њеном месту у свету него о јасном упућивању ка сукобу и неким његовим основним идејама.

Без разумевања тих принципа тешко је схватити разлоге и методе ратовања који су омогућили „просвећеном Западу“ да започне сукобе широм света. Технолошки развој и идеја напретка, шта год то било, не може засенити идеологију и вредности које користи западна политичка елита да би кренула у различите авантуре. Више него вероватно научни и технолошки напредак у рукама тих људи постаје средство ратовања. Много година Кина је користила барут за ватромет, али по доласку Западњака, почео је да се употребљава зарад убијања и разарања. Исто је и са нуклеарном технологијом. У САД су истраживања спровођена како би се створило ново смртоносно оружја, које је практично одмах након тестирања употребљено против Јапана.

РАТ КАО ОСНОВНИ ЦИЉ Уједињавање америчког војнополитичког система са науком у 20. веку јасно је за циљ имало рат. Тајна група развила је доктрину којом се сукоб оправдавао као норма међународног поретка и припремала пропагандне пилуле за лаковерне масе.

Једна од тих доктрина био је ноторни Извештај са Гвоздене планине из 1967, који је написала група стручњака из различитих сфера. Наиме, августа 1963. формирана је специјална истраживачка група која је свој рад окончала за три године. У групи се налазио министар одбране у Кенедијевој и Џонсоновој администрацији Роберт Макнамара, њихов саветник за спољну политику Вилијем Банди и државни секретар од 1961. до 1969. Дин Раск.

Аутори су истакли да би стање светског мира довело до промена у друштвеној структури у до тада невиђеној и револуционарној мери. Економски ефекат општег разоружавања, најочигледније последица мира, изградио би производни и дистрибутивни модел света да би промене у претходних 50 година деловале безначајно. Политичке, социолошке, културне и еколошке промене имале би подједнако далекосежне последице. Закључак је био да је свет потпуно неприпремљен за суочавање са таквом ситуацијом. Због тога је рат потпуно нормалан, чак и користан феномен неопходан за функционисање модерних држава. „Рат није, као што се генерално сматра, инструмент политике за ширење или заштиту њихових политичких принципа или економских интереса. Напротив, он је основа за организацију модерног друштва.“ И даље: „… Корен свих значајних разлика у националним интересима заснива се на потреби динамичног војног система за повременим оружаним сукобима.“

Рат као главна организациона сила има читав низ функција: економску, политичку, социолошку, еколошку, културну, научну и психолошку. Рат је чак добио улогу у квалитету и нивоу запошљавања.

Аутори су написали да „војни систем омогућава стабилно регулисање друштва… морамо истаћи потребу за проналажењем непријатеља, убедљивог у квалитету и обиму. Наше је уверење да се та претња мора измислити, пре него да се ствара под нејасним околностима.“ Тог непријатеља америчка влада идентификује користећи изразе попут „исламски тероризам“, „Империја зла“ (Русија), „Осовина зла“ (која укључује Иран, Северну Кореју, Сирију и Венецуелу) и друге чудне термине као што је „исламски фашизам“ или „кинеска хегемонија“.

Поред тога, читав низ ставова изнетих у овом извештају остварени су током година и деценија са невероватном прецизношћу. То није конспиративна фикција, јер идеје као што је стварање мировних снага, или глобални пројекат за борбу против климатских промена, могу бити спроведене само кроз веома организовану структуру са стратешком визијом коју представља мрежа Савета за спољне послове, РАНД корпорације и различитих аналитичких центара и политичког естаблишмента.

Дакле, шта је онда култура америчке војске? Њено језгро је посебан начин глобалног схватања. Према овом гледишту постоје три врсте људи: овце, вукови и пси. Војска има улогу паса, који морају убијати вукове да би спасили овце. Ова једноставна шема омогућава им да годину за годином лако убијају милионе људи широм света.

САД, као најискусније и (војно) најмоћније, у сукобима користе све врсте оружја, укључујући и нуклеарно. Њихов војни буџет је највећи на свету, док истовремено њихови лидери стално заговарају мир. Можда, знајући националне интересе земље, можемо схватити механизме доношења одлука о рату или интервенцији.

РЕПУБЛИКАНСКИ РЕАЛИЗАМ И ДЕМОКРАТСКИ УНИВЕРЗАЛИЗАМ Можда би требало да кренемо од чињенице да две владајуће партије у САД, републиканци и демократе, прате различите приступе међународним односима. Републиканци се залажу за реализам, који подразумева да свака земља има сопствене националне интересе и да се они морају поштовати. Интереси држава могу бити сукобљени и отуд се појављују конфликти. Дакле, рат је природан и логичан процес. Демократе више воле либералну школу међународних односа и верују да се мора постићи универзални консензус (наравно у складу са западним шаблоном) и да опозиција мора бити кажњена и преваспитана. Зато ове две странке не негирају могућност рата, чак, напротив, сматрају га суштинским оруђем у међународним односима.

Што се тиче интереса, демократе и републиканци, наравно, имају различита гледишта, али то је компликованије него што се у почетку чини.

Амерички политиколог Кристофер Пол тврди да је национални интерес друштвена конструкција и његово коришћење, дефинисано истом друштвеном структуром, координише се кроз друштвене процесе. Ако је конструкција, онда није природно. Зато се национални интереси могу мењати. Постоје три различите, али повезане, основне структуре америчког националног интереса: национални интерес, председников национални интерес и национални интерес легитимитета.

Грађани генерално користе концепт националног интереса како би схватили да ли је политика добра или не за земљу у нормативном смислу.

Према Александру Џорџу, концепт националног интереса остаје важан за спољну политику, упркос ограничењима теоријског и научног приступа. Политичари га користе на два различита начина: прво као критеријум за процену претње да би се одредио најбољи курс, друго као оправдање за одлуку.

Верује се да су током последњих стотину година САД у више наврата мењале дефиницију националног интереса.

У предратном периоду америчка спољна политика је имала за циљ побољшање материјалног благостања, а не спровођење националног интереса. Суштински била је изолационистичка и посебно је био важно смањивати утицај европских сила на Нови свет. Позната је као Монроова доктрина. Поред тога, политички аналитичар Семјуел Хантингтон је написао да су Американци од почетка градили лична уверења на различитости од непожељних „других“. Противници су увек Америку дефинисали као супротност слободе. Ово је веома важно место.

Ко су ти „други“? Врло је једноставно: они су сви остали. Други Хантингтонов рад зове се Запад и остали, што није случајно. Концепт „другог“ дошао је у геополитику и међународне односе из културне антропологије. Амерички социолог Вилијем Самнер је 1906. употребио израз „етноцентризам“. Њиме је описао став предрасуда или неповерења према странцима (који могу постојати и у оквиру друштвене групе). Он истиче да константна претња ратом против странаца уједињује чланове групе и не дозвољава развој несугласица које би ослабиле њену војну моћ. Људи „друге групе“ су они чији су се преци борили против оних из „наше групе“. Врлина су убиство, пљачкање и поробљавање других.

Овај двострани принцип, заједно с идејом о супериорности, постепено је довео до тога да се америчко друштво огради и од старог света и од релативно нових држава, попут оних у Латинској Америци.

Два светска рата утицала су на промену у том приступу. САД су биле умешане у европске и, с мало веће дистанце, у евроазијске послове много више него раније, али као нова хегемонска сила „слободног света“. Мрежа спољне политике америчке елите почела је с радом током Другог светског рата, доста пре почетка Хладног рата. Чак и тада, Савет за спољне послове указао је на „важне регионе“ за америчке потребе за сировинама и новим тржиштима који би обезбедили економски просперитет.

Вилијем Домхов наводи да је нова дефиниција националног интереса, коју је понудила елита четрдесетих, у својој природи била пре свега економска и имала за циљ испуњавање свих функција америчког капиталистичког система.

Ово одговара стандардима основних вредности националног интереса; ако су безбедни грађани и суверенитет државе, главни интерес би био одбрана добробити привреде. Савет за спољне послове је скицирао општи светски поредак који би задовољио ове економске интересе, а влада САД га је усвојила као своју будућу стратегију. Током овог периода председников национални интерес демонстрирао је приврженост заштити „критичних региона“.

Домхов верује да се антикомунизам, као кључна политика, појављује тек после претњи „критичним регионима“. Новинари Кристина Џоунс и Ворд Џонсон веровали су да је „америчке елите брину не о заштити демократије него о неометаној контроли ресурса и тржишта“.

Промена фокуса ка борби против нарко-тероризма (Буш Старији), глобалног тероризма (Буш Млађи) само су маска за директну контролу „важних региона“, често уз помоћ савезника које је Вашингтон користио зарад сопствених циљева.

Важно је да је последњих година дошло до промене са магловитог појма „тероризма“ до спецификације „државе“. Изгледа да је техника замене терминолошких концепата искоришћена да би се лакше оправдао рат против неких „држава“.

[/restrictedarea]

Текст је објављен  на порталу Katehon.com

превео: Филип Родић