Александар Лома – МИЛЕНИЈУМ(И) СРПСКЕ ЈЕЗИЧКЕ ВЕРТИКАЛЕ

Александар Лома 1Разговарао Јово Бајић Фотографије Милан Тимотић

„У низу случајева сам се осведочио да имена која су проглашена илирским, трачким или келтским, зато што су нама данас неразумљива, налазе своје право тумачење из словенских језичких средстава, само на дубљој историјској равни и у ширем, општесловенском контексту“, каже наш саговорник академик Александар Лома, добитник награде „Павле и Милка Ивић“за ову годину

Славистичко друштво Србије ове године доделило је Награду „Павле и Милка Ивић“ академику Александру Ломи за књигу „Топонимија Бањске хрисовуље“, чији издавачи су САНУ и „Службени гласник“. У образложењу Одбора за доделу Награде написано је да је реч о „прворазредном остварењу добијеном из руку једног од најугледнијих данашњих етимолога и индоевропеиста код Срба и Словена у целини и не само код њих. Ова по много чему изузетна монографија не припада врху српске и словенске ономастике, она је сами врх. Неприкосновени статус крова озбиљне научне дисциплине стекла је самом концепцијом, структуром, богатом грађом, њеном акрибичном обрадом заснованом на ауторовим одличним увидима у ономастичку, етимолошку и ширу релевантну литературу и богатим истраживачким искуством у тој области. Такву студију из српске, старосрпске и словенске ономастике Срби досад нису имали, а ни остали Словени не могу се подичити делом сличне вредности“.

У образложењу Одбора за доделу Награде „Павле и Милка Ивић“ која се даје за најбоља дела из области српске лингвистичке славистике казано је и то да књига „Топонимија Бањске хрисовуље“ академика Александра Ломе „из одреднице у одредницу успоставља, реконструише хронолошку вертикалу од српске језичке данашњице, преко средњовековног старосрпског стања до општесловенске и прасловенске етапе и века“. Ове речи биле су повод за разговор са академиком Александром Ломом.

[restrictedarea]

Због чега сте казали да је Бањска хрисовуља, са печатом краља Милутина, „вреднија од злата, једна од највећих драгоцености нашег културног наслеђа“?

Поиграо сам се речима старог летописца, који слави „бањско злато“, тј. позлаћену позадину данас изгубљеног живописа Цркве Светог Стефана у Бањској, а неизмерну вредност овог споменика видим како у његовом архаичном језику и узорном правопису, тако и у његовој садржини. Осим што нам пружа обиље ономастичке грађе (не само топонима него и антропонима), драгоцен је за историјску географију, правну историју…

Вашим истраживањима топонимије Бањске хрисовуље оповргли сте устаљено схватање да Србија „врви траговима предсловенског романизованог или нероманизованог становништва“. Јесте ли имали такво предубеђење пре него што сте озбиљно почели да се бавите топонимијом српских земаља?

Тај помало романтичарски и недовољно критички приступ био је „дечја болест“ српске топономастике, од које ни сам нисам остао имун у својим младим данима, тим пре што ми је моје класично образовање усмеравало научни интерес пре свега на такве старобалканске трагове. Но срећом нисам у том погледу много „брљао“, јер сам се већ у току израде своје докторске тезе посвећене „Проблемима изучавања супстрата у топонимији Србије“ у низу случајева осведочио да имена која су проглашена илирским, трачким или келтским зато што су нама данас неразумљива, налазе своје право тумачење из словенских језичких средстава, само на дубљој историјској равни и у ширем, општесловенском контексту.

Можете ли нам навести неки пример?

Могао бих многе, али ћу се задовољити једним који је за мене самог био поучан. Један наш истакнути језикословац изводио је Гокчаница, име десне притока Ибра и области око ње, из албанског племенског имена Гокш. Настрану што нема података да су ту икада живели Арбанаси, он је при томе пренебрегао најранији помен нашег имена у Жичкој повељи из око 1220. и на њему засновано тумачење, изнето неколико година раније, по којем је оно изворно гласило Гвошчаница а у основи му је Гвоздац, топоним који у том крају и данас постоји (узгред, он нема везе са гвожђем, изведен је од старог словенског и српског назива за шуму гвозд). Аутор ове друге, једине исправне етимологије, засноване на писаним изворима и чињеницама историјске дијалектологије, био је, у својим младим данима, највећи српски лингвист друге половине XX века Павле Ивић. Иако ми никада није био професор, од њега сам много научио, а сарадња с њим усмерила ме је на поља српске ономастике и етимологије. Утолико ми је већа част што је овој књизи припала награда која носи његово име – премда би ми много драже било да је поживео да буде њен први читалац.

Из биографије ЛомаТопонимија којом се баве стручњаци као што сте ви личи на археолошка налазишта са слојевима који сведоче о далекој прошлости. Да ли вам се чинило, док сте рашчлањивали поједине речи, поједине топониме, да помало личите на археолога?

Да, у мери у којој су археолози праисторичари, тј. предмет њиховог изучавања су првенствено раздобља за која нема писаних извора. Такозвана дијахрона лингвистика, која се бави прошлошћу једног језика или неке језичке породице, почиње као историја а завршава идући унатраг као праисторија. Праисторијске фазе језичког развоја реконструишемо компаративним путем, на основу установљених генетских веза међу познатим језицима. Саму топонимију могли бисмо поредити и са палеонтологијом, јер земљишна имена преживљавају као петрефакти, окамењени и тешко распознатљиви остаци давних језичких стања, па и изумрлих језика.

У појединим топонимима Бањске хрисовуље, па и у основама данас живих речи, садржани су трагови ранијих фаза у развоју језика: старосрпске, прасловенске, праиндоевропске. Како су ти трагови доспели на просторе државе краља Милутина и како су преживели и дочекали наше време?

Своје народносно име Срби су донели са севера и оно је старије од српског језика, који се развио тек на Балкану пре око хиљаду година постепеним распадом словенског језичког јединства. Узима се да су дотад сви Словени говорили дијалектима истог језика, прасловенског. Компаративна лингвистика сврстава прасловенски у велику индоевропску језичку породицу. То значи да нас родословна линија, која сеже у млађе камено доба, везује, између осталих, са старим Индијцима и Иранцима, Грцима, Латинима, Келтима, Германима… Индоевропска прапостојбина смешта се у пределе североисточне Европе, где су наши преци остали да живе још дуго након што су се њихови сродници једни за другима селили на разне стране. Још у бронзано доба на југ Балкана населили су се Грци, а на север Трачани и Илири који се, премда су наша знања о њиховим језицима сасвим оскудна, могу такође убројати у Индоевропљане. У трећем веку пре Христа с њима су се овде смешали Келти, а нешто доцније су римска освајања донела на Балкан латински језик. Све те наслаге чине оно што називамо топономастичким супстратом („подслојем“) на нашем тлу. Поуздано установљених супстратних топонима је мало, углавном су то имена великих река и важнијих градова. Из илирског су вероватно Дрим и Дрина, из келтског Дунав, можда и Ниш, из латинског Липљан, Рас…

Претпостављате да на тлу Србије има и „пренесеног супстрата“. Шта то заправо значи?

Значи да су Срби могли из старе у нову постојбину пренети нека имена страног порекла. Тако узимам да је Морава хидроним пренесен из поречја чешке Мораве, где су га Словени преузели од Германа, а ови од Келта. Сасвим сличну претпоставку изнео сам и за Лаб, сводећи га на исти предсловенски предложак од којег је настало име притоке Северног мора Елбе, чешке Лабе; у средњем веку у жупи Лаб забележено је место Врхлабје где је био краљевски дворац, а град са истим именом и данас постоји у Чешкој на горњем току Лабе. Подсетићу да северни носиоци српског етничког имена још живе у Полабљу (тзв. Лужички Срби). Има дакле на нашем тлу супстратних имена у којима треба видети трагове српских сеоба, а не старобалканске топономастичке остатке.

Поменули сте да поједини топоними Бањске хрисовуље садрже грађу која би могла да помогне при реконструкцији прасловенског језика из кога су се развили словенски језици. До које мере се може реконструисати прасловенски језик?

Прасловенски језик поуздано се реконструише онакав какав се говорио у доба пред велику сеобу, око 500 г. наше ере, дакле неких три до четири столећа пре првих писаних споменика на старословенском језику. Обим реконструисаног прасловенског лексичког фонда може се сагледати на основу „Етимолошког речника словенских језика“, који од 1974. излази у Москви, а чија је засад последња, 39. свеска дошла до пред крај слова о. Рад на Етимолошком речнику српског језика, који је започео Павле Ивић а сада га ја водим, дао је већ знатан допринос на том пољу. „Топонимију Бањске хрисовуље“ треба схватити као део тог великог посла. Она је пружила десетине нових прасловенских реконструкција. Можда су најзанимљивији неки случајеви кад старосрпска реч налази најближу паралелу у балтским језицима, литавском и летонском, који су најтешње сродни са словенским.

Александар Лома 2Често помињете старосрпске основе у појединим топонимима Бањске хрисовуље. Јесте ли дошли до нових сазнања о старосрпском језику?

Кад кажемо старосрпски мислимо на језичко стање друкчије од данашњег. Име планине Лисац данас звучи исто као и назив за мужјака лисице, али је по пореклу друга реч, у значењу „голи врх“, а некад се у њеном првом слогу изговарао глас различит од и, који Бањска хрисовуља доследно бележи. Чување те и неких других дистинкција у старосрпском језику почетка четрнаестог века јесте ново сазнање проистекло из анализе овог споменика.

Највеће изненађење код лингвиста, па и етнолога и других познавалаца балканских етничких и културних прожимања, изазвало је ваше објашњење настанка топонима катун за који се веровало да је албанског порекла, а ви сте доказали да је пак катун српска реч. Колико је још таквих превида било у нашој науци?

У албанско порекло речи катун били су добрих век и по убеђени и наши и страни стручњаци, иако се она не тумачи убедљиво из албанског језика. У основи тог убеђења је упрошћено културноисторијско резоновање: Словени су дошљаци на Балкан и првенствено земљорадници, Арбанаси староседеоци и полуномадски сточари, па ако имамо један заједнички термин везан за ту врсту сточарења у албанском и јужнословенским језицима, мора да су га наши преци позајмили из албанског. Да озбиљно посумњам у то навела ме је чињеница да је реч посведочена и у староруском језику. То искључује могућност албанског порекла и сведочи да је термин био познат Словенима и пре сеобе на југ. Он се без проблема изводи из словенског глагола који значи „котрљати се“. Треба имати у виду да су катуни сезонска станишта на високопланинским пашњацима, нека врста претече савремених туристичких камп насеља. Дрвене кућице у катунима биле су покретне, почетком лета би их „подигли“ на колима или саоницама у планину, а онда на јесен „спустили“ натраг у долину. Уосталом, номадско сточарство није било сасвим страно Словенима, бар не онима, у које убрајам предбалканске Србе, који су првобитно живели на крајњем југоистоку прасловенске територије и били у додиру са номадским народима у степама северно од Црног мора. Ти њихови суседи су испрва били Скити и Сармати који су говорили иранским језицима, а доцније разна турска племена. Стога ипак не одбацујем могућност да је катун позајмљеница из неког страног извора, али источног, а не балканског.

Бањска ХрисовуљаЗначи ли то да су топоними Бањске хрисовуље, записани пре седам векова у време краља Милутина, а многи су се у истом или нешто измењеном облику сачували до наших дана, постојали и које столеће раније?

То важи за добар део њих, чак и оне који нам и данас звуче обично и разумљиво, као Брес(т)ница, а често се такав суд може поткрепити са језичке стране. Нпр. име села код Бањске Војмислићи се изводи од старинског личног имена које није посведочено у старосрпским изворима, а како повеље пружају издашно сведочанство о српском именослову XIII–XV века, настанак овог топонима вероватно пада у преднемањићки период.

Представља ли Бањска хрисовуља репрезентативни узорак, може ли се на основу ње говорити о топонимији осталих српских земаља?

И не само српских. Одабрао сам је због богатства грађе коју пружа (више од 650 топонима), широког простора који покрива и велике прецизности записа да послужи циљевима које истичем у поднаслову, а то су осмишљење старосрпског топономастичког речника и боље познавање општесловенских именословених образаца.

Потврђује ли топонимија Бањске хрисовуље да су Срби чинили већину становништва Милутинове државе? Чини ли вам се да је староседелаца на Балкану било мање него што се до сада мислило и да је њихов духовни утицај на придошле Србе био мањи?

Не само топонимија него и антропонимска грађа коју пружа Бањска хрисовуља намећу такав закључак за велики простор Светостефанског властелинства, чији су поседи били концентрисани у областима горњег Ибра, Рашке, Косова, северне Метохије, горњег Полимља и Зете. То је репрезентативан узорак са језгрених српских територија на Балкану, оних где се у преднемањићко доба развила средњовековна српска држава. Својим ширењем, које је почело још у доба Стефана Немање, узело маха нарочито под Милутином и достигло свој врхунац са Душановим царством, немањићка држава инкорпорирала је и знатније масе несрпског, како словенског тако и несловенског живља. О томе пружају сведочанство доцније повеље. У погледу духовности битно је било то што су на територијама где су се Срби населили и у њиховом непосредном окружењу очували елементи позноантичке црквене организације. То је омогућило релативно брзу и по свему судећи добровољну христијанизацију најпре српске елите, а затим и целог народа. Са хришћанством су усвајане и тековине средоземне грчко‑римске цивилизације, најпре посредством латинског, а затим све више грчког језика.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Осећам потребу да изразим дивљење за огроман труд који је Александар Лома уложио у своје дело које је овенчано великом наградом Павла и Милке Ивић. Топономија Бањске хрисовуље је заиста дело великог значаја за све оне који се занимају за прошлост наших крајева. Али, не могу а да не изразим и жаљење што је Лома сам себе ограничио прихватањем Бечко – Берлинске историјске школе по којој су се Словени доселили на Балкан у седмом веку. Није морао да се опредељује између различитих историјских струја, али је могао, мислим чак и морао да има у виду оба приступа. Јер, као језички стручњак он није могао да се опредељује у спору историчара, па је зато целовитости ради морао да има у виду оба становишта.
    Овако, он је сам себе довео у врло тежак положај да изворно српске речи сматра позајмицама из других језика. Узмимо за пример стару српску реч скрд. Она данас није у употреби, али се задржала у речима крдо и скрдити. Произлази да је скрд била реч којом се означавало место погодно да се на њему скрди крдо. Илирска реч скрад је настала вокализацијом старије речи скрд, а не обратно да је скрд настало испадањем самогласника а како је Лома морао да закључи јер Србе није могао да види у Илирији пре седмог века. Да јесте, лако би закључио да је Скрад, Скред или Скрид настало од Скрд зато што је Грцима и Римљанима било тешко да изговоре реч скрд. Али не само њима него и Германима и другим Словенима. Добро је позната проблематика вокализације речи Срб – Серб, Сораб, Сераб итд. Или реч смрт, коју само ми Срби можемо без проблема да изговоримо у изворном облику. Много је таквих речи у српском језику из чега несумњиво произлази велика старост тог језика.
    Као језичком стручњаку Ломи је свакако познато да језик ствара народ, па је за мене несхватљиво да он говори о неком индоевропском језику. Значи ли то да он мисли да је некада постојао народ са таквим именом? Свакако не, јер му је познато да је индоевропски језик само апстракција којом се обухватају сви језици који имају исто порекло у пра језику који је створио пра народ који је живео баш на овим нашим просторима пре више од десет хиљада година. Тај пра језик је мајка свих језика који се данас означавају као индоевропски.
    Као језичком стручњаку Ломи је свакако познато да се санкрит сматра најближим том пра језику који је мајка свих индоевропских језика. Исто тако, морало би да му буде познато да је између санскрита са једне и руског и српског језика са друге врло велика сличност, већа него код било ког од других индоевропских језика. Другим речима, српски и руски су се најмање изменили, тј. највише су сачували од тог пра језика. Шта то може да значи? Значи да што више идемо у прошлост сви индоевропски језици морају бити све сличнији пра језику, а самим тим и српском или руском. Да Је Лома ово имао у виду много лакше би тумачио најстарије топониме. Али није, јер је пошао од тога да су се Словени овде доселили тек у седмом веку.
    Овакво полазиште је не само спорно, већ је и невероватно, па и штетно са гледишта језичких наука. Наиме, данас више нико не оспорава да је пра народ из кога потичу сви индоевропски народи населио Подунавље пре нешто више од десет хиљада година. Од тада па до данашњих дана то подручје је увек било насељено. Дакле, неки делови тог пранарода су увек остајали да живе на том подручју. Подаци из античког доба кажу да су то били: Илири, Трачани, Дарданци и Дачани. Шта је било са њима? Прича да су прво романизовани, а затим после доласка Срба у седмом веку посрбљени је просто бесмислена. Тако бројан народ није могуће тако брзо претопити да им се изгуби сваки траг. Рим је врло дуго водио ратове са њима, а и када их је победио није могао да их преплави својим грађанима и тако их утопи у свој етнос. Дакле, могли су бити романизовани само неки и то мањи делови који су били у ближим односима са Римљанима. Остали су настављали да живе животом којим су живели и пре римских освајања. Дакле, задржали су свој језик и своја веровања. Срби који су у седмом веку упали у Римско царство били су малобројни и никако не би могли да претопе од себе много бројнији народ. Пре би се сами утопили, као што се то, нешто касније, догодило Бугарима. Зашто се Срби нису утопили и како су постали тако бројан народ већ у осмом веку? Просто зато што се ради о истом народу који говори истим језиком и има иста веровања.
    Словени су увек били, а и сада су најбројнија скупина индоевропских народа. Како је могуће да сви индоевропски народи потичу са овог простора, а само су Словени од некуда дошли овамо тек у седмом веку? Да су индоевропљани то им нико не пориче, да су се некуда из прапостојбине селили то нико не тврди, а ипак су се доселили тек у седмом веку! Та измишљотина можда неком користи, али за језичког стручњака, који је уз то и слависта она је несумњиво врло штетна. Доказ је то што су сви језички стручњаци који су полазили од ове измишљотине западали у непремостиве тешкоће у покушајима да премосте историјски јаз од антике до седмог века наше ере.

  2. Kwige: “Исто тако, морало би да му буде познато да је између санскрита са једне и руског и српског језика са друге врло велика сличност, већа него код било ког од других индоевропских језика.”

    To je kao da neko kaže da je sanskrt sličniji srpskom od bugarskog, makedonskog i slovenačkog, te lokalnih slovenskih jezika poput čakavskog.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *