Почетна / Друштво / Засењивање фрустрација

Засењивање фрустрација

Носач авионаДрагомир Анђелковић 

Шта из САД поручују: које од геополитичких дарова доноси ова и неколико наредних година и шта се ту крије?

Са најновијим падом цене нафте и наговештајима да ће током 2016. он бити још изразитији због укидања санкција Ирану, у западним медијима, па у некој мери и код нас, дошло је до таласа катастрофичних прогноза у вези са Русијом и Кином. Крајем децембра сви су се сетили „Стратфорове“, назовимо, „анализе“ са почетка 2015, у којој се износи низ „вероватних“ геополитичких догађаја у наредних десетак година.

БАЈКА О ГУБИТНИЦИМА Да се подсетимо шта у вези са Русијом, Кином и другим земљама предвиђају експерти тексашке „независне“ безбедносно-истраживачке агенције ЦИА провенијенције. Они полазе од тога да ће у предстојећој деценији цена нафте константно бити на ниском нивоу, али и да ће потрајати западне санкције уведене Русији. То, у комбинацији са високим одбрамбеним издацима Москве, довешће – како се тврди – до даљег пада руског бруто домаћег производа (БДП), односно изазваће осетне буџетске тешкоће. Све то ће бити катализатор политичких турбуленција које ће драстично ослабити позиције руских владајућих кругова. Следствено, Кремљ ће постепено изгубити контролу над великим делом Руске Федерација. Та држава се неће распасти, али ће многи њени региони деловати напола самостално. Штавише, међу њима су могуће и озбиљне конфронтације.

Не баш толико лоша, али свакако незавидна будућност прогнозира се и Немачкој, Европској унији чији је она носећи стуб, као и Кини. Последња је, уверени су у агенцији „Стратфор“, истрошила капацитете за брзи економски раст, те ће у наредним годинама он прво опадати да би се Пекинг потом суочио са стагнацијом. Услед тога Кину ће захватити талас унутрашњих сукоба, како међу владајућом елитом тако и због јачања опозиционих струјања. Коначно, појачаће се антагонизам између богатих приобалних и сиромашних континенталних делова азијског џина.

Што се тиче ЕУ она ће се из године у годину суочавати са све озбиљнијим проблемима, да би се eврoпски сaн у нaрeдних дeсeт гoдинa рaспрштио пoпут бaлoнa oд сaпуницe. Уместо јединствене ЕУ настаће четири мини-уније. У новонасталим европским околностима највише ће изгубити Немачка. Јер нajjaчa eврoпскa држaвa имa eкoнoмиjу кoja зaвиси oд извoзa, те је остварила  oгрoмaн прoфит зaхвaљуjући либeрaлизaциjи тржиштa до кога је дошло услед стварања EУ. Зато би Немачка највише изгубила због урушавања еврозоне и ЕУ.

[restrictedarea]

БАЈКА О ДОБИТНИЦИМА Ко су према „Стратфору“ добитници? Ту спадају Јапан, који ће, како се тврди, војнополитички ојачати. Како би парирао Кини, односно заштитио своје прекоморске трговинске руте, Јапан ће почети да развија војне, пре свега поморске капацитете. Услед тога ће постати прворазредна сила у пацифичком региону. Донекле слично ће се, наводно, развијати и Турска, која ће постепено преузимати примат на Блиском истоку, паралелно јачајући стратешко партнерство са САД. У Европи приближна улога намењена је традиционално антируској, али и према Немачкој ривалски настројеној Пољској.

Дoк се Нeмaчкa будe суочавала са eкoнoмским прoблeмимa, њeн истoчни сусeд прeузeћe улoгу jeднe oд нajмoћниjих eврoпских зeмaљa. Разуме се, наставиће и да развија, слично Јапану и Турској, посебно блиске односе са САД. А тој сили – гле чуда – предвиђа се да ће и даље бити светски господар. Додуше, наставиће се њен тихи пад, али услед дисперзије глобалне моћи, њу неће имати ко да угрози. Као што смо видели, пласира се идеја да се Русији, Немачкој и Кини – које се представљају као садашњи или потенцијали конкуренти Америке – лоше пише. С друге стране, наводи се, развојни примат ће преузети Meксикo, Пeру, Eтиoпиja, Кeниja, Taнзaниja, Бaнглaдeш, Вијетнам, Филипини, Индoнeзиja.

Ту нико није у стању да војн-политички, чак ни на регионалном нивоу, парира Вашингтону. Но он ће сам по себи, услед јачања изолационистичких тежњи, бити све мање спреман да игра улогу светског полицајца. Заправо, пошто би, као, дошло до својеврсног колапса Русије и Кине, САД би морале војно да интервенишу не би ли спречиле хаос са нуклеарним последицама. „Стратфорови“ аналитичари се чак усуђују да прогнозирају да није искључено да ће америчка војска деловати и на територији Русије, па чак и употребити нуклеарно оружје, како би Вашингтон спречио да, услед расула на подручју те земље, дође до неконтролисаног преузимања њених нуклеарних ресурса. Јасно, „америчка коњица“ ће успешно обавити задатак, али ће се Америка после тога уморити од улоге светског „доброчинитеља“ и окренути себи. Последица тога биће повећање тензија у свету, остављеном самом себи.

САДА ДА БУДЕМО ОЗБИЉНИ Завршено је препричавање „Стратфорових“ геополитичких маштарија. Што се тиче Русије, она није земља која би била озбиљно угрожена и када би цена нафте била ниска током целе предстојеће деценије. Како стоји у закључку релевантне финске студије посвећене руској економији у освит Путиновог раздобља, када је Русија била на знатно нижем степену развоја него данас: „Русија не представља нафтну државу (као неке арапске земље) јер располаже мноштвом других ресурса, моћном индустријском базом наслеђеном из совјетског периода и прилично образованом радном снагом“ (P. Sutela, The Russian market economy, Helsinki, Kikimora Publications, 2003).

Тим пре је тако данас, када нафтни сектор учествује у руском БДП-у са мање од 15 одсто. Наравно, он много више од тога доприноси савезном буџету (али не и буџетима многих федералних јединица из којих се умногоме финансирају образовање, здравство, полиција, итд). Међутим, и са ценом нижом од данашње, уз виши степен рационализације и стављањем тежишта прихода на неке друге изворе (а не треба заборавити да Русија са два одсто светског становништва располаже са преко 30 процената светских природних ресурса од којих ће неки увек бити „хит“) – федерални буџет ће бити довољан за одржавање одбрамбених програма, солидног стандарда и довољно успешно функционисање државе. Да и не говоримо о томе да Русија има јаку власт са високим степеном ауторитета у народу, а да је он трпељив, посвећен, испуњен патриотским духом као у најбољим временима Царске Русије и СССР-а. Уз то, Русија је национално хомогена земља са око 80 одсто руске популације, а и огромна већина припадника мањина су у политичком и културном смислу дубински усвојили руски идентитет.

Све у свему, Русији не прети слабљење а камоли државни колапс, чак и ако би потрајало и геополитички мотивисано рушење цене нафте, а западне санкције биле појачане. То би Русију натерало да се окрене вишем степену протекционизма, мобилизације националних ресурса, државне интервенције. Белоруски пример показује да би то можда била и боља формула од садашње. Како год било, Русија је, кад год има јаке људе на свом челу (а не треба ни рећи да их сада има), фантастично способна да се носи са кризама, па и да из њих изађе јача.

МоскваКИНА И ТУРСКА Ситуација је далеко од забрињавајуће и за Кину. Раст плата и хедонистичких навика великог дела њеног становништва, смањење залихе јефтине радне снаге у неразвијеним пределима (резултат политике једног детета), исцрпљивање ефекта сустизања (потенцијала за брзи раст неразвијених земаља које су кренуле путем експанзије) – ограничавају потенцијал Кине за напредак досадашњим темпом. Но упоредо са тим све значајнији су и капацитети домаће потражње да обезбеде развој на другачијим основама. Пекинг је показао да уме да препозна прилике и максимално их искористи. Стога, смешно је говорити о стагнацији као судбини Кине, а богами и Немачке. Она је, када смо већ код ње, знала како да успешно функционише и без ЕУ. Нема сумње да је највећи профитер од евроинтеграција, али прагматични Немци ће се снаћи и без њих. А као што видимо да су бесмислице негативни сценарији који се односе на Немачку, Кину и Русију, то важи и за превише ружичасте перспективе Јапана, Пољске и Турске.

Зар ико здраве памети може да поверује да Јапан, да којим случајем то уистину жели, у року од неколико година може да створи војне капацитете који би били довољни да конкурише Кини? И то у околностима када се већ дуго суочава са оним што ће наводно у кратком року паралисати Кину. Увелико се копрца са стагнацијом, демографска слика је суморна као у Европи, а и у погледу декаденције све мање заостаје за њом. То нису темељи за брзи војнополитички успон. Нема их за даљу убрзану експанзију ни Турска. Много је постигла у претходним деценијама и даље има основ да се нада економском јачању (мада ће је руске санкције много више заболети него Русију евроатлантске), али не треба заборавити да је она изнутра веома хетерогена. Курди чине велики део њене популације, и зар је озбиљно полазити од тога да се трендови националног буђења неће пренети и на њену територију? Поготово када је Анкара све агресивнија према Курдима, а друге силе, на пример Русија, имају интерес да јој врате мило за драго тако што би подржавале њене непријатеље.

Уз курдско питање Турска има и велики терет верске разноврсности. Немали део њене турске (а не само курдске) популације припада исламским струјама које су у колизији са сунитском ортодоксијом. Уз Сиријске алавите – стуб Асадове власти – не треба занемарити ни више него бројне, првима донекле сродне, турске алевите. Када се на то још додају многобројни следбеници разних других исламских струја и има у виду да су муслиманске мањине и те како маргинализоване у Турској – јасно је да у околностима када је блискоисточна кутија отворена, много су озбиљније шансе да хаос унутрашњег раздора закуца на турска врата него на руска. О томе „Стратфор“ не говори, али зато Турску претенциозно представља као респектабилни фактор региона у коме се налази, са перспективом да ту убрзо постане кључни играч. Што се тиче идеја да ће у наредној деценији Пољска постати прворазредна европска сила, која ће бацити сенку на Русију и Немачку, она је још нереалнија од претходне, те на њу нећемо трошити простор.

НА РЕДУ ЈЕ АМЕРИКА Да се зато позабавимо матицом „Стратфора“ – САД. Без обзира на већ искристалисану глобалну мултиполарност, та сила је и даље појединачно најснажнија, али у многим дисциплинама полако губи глобалну трку. Да се послужим речима познатог и у корист САД често пристрасног америчког аналитичара, који ипак није могао да негира реалност: „У свакој другој димензији (осим војне) – индустријској, финансијској, образовној, друштвеној, културној – моћ се расподељује све даље од америчке доминације“ (Ф. Закарија, Постамерички свет, „Хеликс“, Смедерево, 2009). А и војну моћ, за коју су дуго сматрали да је без премца, Американци успевају да одрже не на темељу економске снаге него трошења будућности.

САД имају на годишњем нивоу директне војне издатке око 600 милијарди долара, а посредне и знатно веће. То, али и нерационалност у многим другим сферама, резултирало је јавним дугом од око 19 хиљада милијарди долара, што је око 60 хиљада по становнику, односно 160 хиљада по пореском обвезнику. Да ствар буде гора, дух помахниталог живота на рачун сутрашњице захватио је озбиљно целокупно друштво, тако да је укупан дуг САД (од грађана преко привреде до федерације) 65 хиљада милијарди долара, што је 200 хиљада по становнику или 790 хиљада по породици. Поређења ради, руски јавни дуг је (приближно 2.000 долара по становнику) око 15 одсто БДП-а, док је амерички око 110 одсто БДП-а. Већ то је довољно да се схвати колико су смешне „Стратфорове“ прогнозе светле америчке и мрачне руске будућности.

Русија је, нажалост, прекомерно ослоњена на природне ресурсе, али Руси живе на рачун данашњице и своје земље. Американци краду од својих потомака и уз то експлоатишу преко долара, војне силе и на друге начине – читав свет. Но механизми преко којих то раде већ су добро познати и против њих се од стране Руса, Кинеза, али неких других нација, активно повлаче разне контрамере. Велики резултати ту нису могући преко ноћи, али све поменуто не указује да постоји простор за ширење америчке доминације, напротив, он ће се сукцесивно сужавати. Када у већ скувану чорбу која за Белу кућу није баш укусна, убацимо тихе, али постојане демографске трансформације САД, које ту сложену земљу удаљавају од верске, расне и националне традиције на којој је изникла њена моћ (протестантизам досељеника западноевропског порекла), ако се већ иде путем извођења смелих закључака, пре ће њена судбина дугорочно личити на ону коју је тексашка агенција у догледно време доделила ЕУ, а где мислим да је „Стратфорова“ екипа била најобјективнија.

Уверен сам, дугорочно ће се пре распасти етнички хетерогена и презадужена прекоморска империја него релативно национално хомогена и дуговима неоптерећена Русија. Још када схватимо да је нафтни рат покренут против Русије, ако не у првој фази онда у другој, опаснији за позиције САД него Руске Федерације. Привреда Америке од тога такође трпи штету, мада има и корист, али какве ће за њу бити геополитичке импликације? Низ америчких савезника на Блиском и Средњем истоку, представљају класичне „нафтне нације“. Погледајмо случај Саудијске Арабије. Око 50 процената БДП-а те земље отпада на нафту (у поређењу са 15 одсто руског), а она доприноси са око 85 одсто саудијском буџету. Шта ће бити са Ријадом ако током предстојеће деценије остану ниске цене нафте? У сличном положају су и други велики произвођачи нафте. Зар је онда логично претпоставити да ће се они препустити летаргији и мирно ићи ка пропасти, уместо да у једном тренутку прибегну стратегији која је седамдесетих година прошлог века довела до неколико „нафтних шокова“ који су озбиљно задрмали Запад?

ШТА СТРАТФОР ХОЋЕ? Време је да полазећи од свега чиме смо се бавили покушамо да одговоримо на питање – шта је заправо намера „Стратфорове“ „анализе“ и зашто њене репризе обележавају крај 2015. и почетак 2016. године? Да кренемо од чувене, сличне поменутој, „анализе“ коју су амерички експерти и медији пласирали пре неколико година. Тада се тврдило да ће Арапско пролеће покренути читав низ конфликата који ће, највероватније, радикално променити границе и државну конфигурацију Блиског и Средњег истока. Чувена је карта која то одсликава, на којој се налази десетак нових држава, а старе су битно сужене или чак и потпуно раскомадане.

Није се ту радило о „прогнозама“ већ о геополитичким намерама Вашингтона. Он је делимично радио у циљу реализације онога што су његови аналитичари најавили, а и тамо где то није чинио, послата је порука да би могао. Савезницима је сугерисано да буду лојалнији како би избегли да се остваре мрачне визије које се њих тичу, неутралнима да пожуре да се поклоне и приклоне, а непријатељима да им нема спаса, уз наду да ће се они због тога додатно деморалисати. Сада се, наизглед, понавља такав сценарио, али није тако. Форма је иста, а не и суштина. Нико паметан – а амерички стратези то јесу – не би ставио у исти ранг Кину и Русију са Сиријом и Ираком. Свакако би Бела кућа радо радила у прилог дубинског урушавања Русије и Кине, али зна да није у стању. Она још може да им поткресује крила како се те силе не би размахале на глобалном плану, али и оне су способне да то раде САД.

Ту смо стигли до онога што је кључно. „Стратфорове“ бајке су пре свега намењене америчкој и осталој западној јавности, а не опонентима Америке. Ова о 2015. години је двоструко историјска на америчку штету. Пекинг је у погледу БДП-а према паритету куповне моћи – а он је меродаван за поређење економске снаге нација – превазишао Вашингтон. Кина је постала прва економска сила света! А Русија је војнополитички изашла на црту САД, како није ни некадашњи моћни СССР. Војно је интервенисала на Блиском истоку и померила клатно моћи у том више него важном региону у своју корист. Штавише, симболички је то учинила и у ширим размерама. Ефикасно је ударила на оно што је Америка мислила да јој је једино преостало као ексклузивитет – потенцијал да оружјем, без супротстављања других сила, намеће своју вољу у иностранству.

РијадАПОКАЛИПТИЧНЕ ИЛУЗИЈЕ Одмакло је стварање нове геополитичке и геоекономске конфигурације света. Колике то у прекоморској империји изазива фрустрације видимо по пласирању „анализа“ каква је „Стратфорова“, односно на основу кампање базиране на тој анализи која се води како би „обични“ Американци, са мањим песимизмом ако не и оптимизмом, ушли у 2016. годину. Ко губи разумљиво је да се претвара да није тако. Уз то, постоји и екстерна пропаганда порука, али она је усмерена ка ЕУ, а не Русији и Кини.

Вашингтон поручује својим савезницима да им се лоше пише ако покушају да крену путем еманципације, односно ако се буду радовали слабљењу САД. И овако ЕУ има бројне проблеме, али шта ће тек бити ако Америка заигра у прилог њених подела. При томе би САД то радиле (па и сада у некој мери раде) на перверзан начин. „Старој Европи“ деценијама намећу melting pot концепт нације – а у том смеру је сада додатно притискају подстицањем миграционе кризе – док развијају посебне односе са неким земљама „Нове Европе“, које су и даље привржене националној идеји и незадовољне због релативизације европског наслеђа на западу ЕУ.

Ако нема моћ да на начин како то жели контролише ствари на Блиском истоку, амерички званични и незванични естаблишмент то може у великом делу Европе. Јер ту је доминантна са њим повезана, често анационална и штеточинска, евроатлантска елита. Приде, на ободима ЕУ или њеној периферији, и то не само на Балкану, одржавају се кризе које могу и да се распале, то јест из тињајућег буду пребачене у пламтећи стадијум. Ту смо већ и на нашем терену, да и њега не заобиђемо, а колико то на први поглед може да делује парадоксално, Америка је, ма колико је сматрам мрачном, за нас повољнији чинилац од Брисела и Берлина. Водеће ЕУ силе, пре свега Немачка, желе што пре да затворе кризе које могу да угрозе поменуту унију, а то је на Балкану могуће само на нашу штету. Ствари су негативно по нас далеко отишле, и да би биле скинуте са дневног реда, наши интереси морају да буду потпуно изгажени. Самим тим за нас је повољнија опција она која подразумева да они могу да буду одржани у виду неког замрзнутог конфликта. После ћемо видети, како се каже, ко ће бити жив а ко мртав.

Из тог угла погледајмо и на недавну изјаву америчког амбасадора Кирбија. Стајући на косовске позиције отворено, он разоткрива оно што Немачка и ЕУ раде прикривено. Тиме се, чини се, забијају клипови у воз којим нас официјелни Београд полако води ка даљем неповољном развоју ствари у вези са Косовом. То је такође део америчке стратегије таласања Европе, а нама може да буде шанса да купимо време и дочекамо боље геополитичке прилике. Само је претходно потребно да они који код нас доносе одлуке дубље сагледају какав се свет полако кристалише. Наизглед замршена прича – чији је део и дешифровање „Стратфорове“ „анализе“ – из које ипак јасно провејава слика реалних геополитичких намера и кретања – требало би да нас све подсети да је бесмислено срљати у ЕУ брод који тоне, него је много мудрије у већ постојећем полицентричом окружењу развијати, у мери у којој је то могуће, трајна, привремена, позерска или каква год другачија билатерална партнерства са водећим светским силама. Са Русијом да бисмо нешто заједно градили, са САД да би понешто у обостраном интересу љуљали. Не треба заборавити ни Немачку, али не као чинилац нашег увлачења у ЕУ, већ колико је то могуће као партнера ради обостране користи. Онда ћемо и ми моћи да се надамо да ће нам једног дана неки (гео)политички поклон донети Деда Мраз. Овако, у канџама ЕУ илузија, готово паралисано чекамо када ће неко пласирати (и покушати да реализује) „анализу“ према којој Србија губи Војводину, Рашку и још понешто, а Република Српска постаје историјска категорија!

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Amerika je i prinudjena da beži sve više od realnosti, jer je prinudjena, da svoje frustracije pretvara u želje, da svoje greške pripisuje drugom, da svoje zločine opravdava i transformiše u spasonosne namere, da svom narodu sakrije istinu, da laž pretvori u dve laži, da kradju pripiše svoj vitalnosti i oporavku, da ubija ljude po planeti za njihovo „dobro“, da VEŠTAČKI dokazuje da je kapitalizam najbolji poredak, zarad „petorice“ najmoćnijih izlapelih, izvitoperenih, šizofrenih degenerika koji hoće da vladaju svetom! Gospodo, za vašu nameru i halucinogenu želju, imate jednog /na sreću/ protivnika, malog rastom, sitnih očiju, velike duše a još veće moći! Pokvariće vam SVE planove, od Rokfelera, Bžežinskog, Kisindžera …. preko svih tajnih i javnih masona, prvog, drugog i ko zna kog reda, preko svih „vladara u senci“ … jer čovek koji se zove je Putin, stvaran i mnogo jači od vas!




    0



    0
    • Kulturni Boris

      Vlado, pitaj Putina ko je njega doveo na vlast da zameni Jlecina ? SAD će još dugo biti svetska sila br. 1. i u vojnom i u ekonomskom smislu. Kulturu je prepustila Evropi.




      0



      0
  2. ŠTO JE BABI MILO TO JEOJ SE I SNILO!!!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *