Почетна / Регион / Закон о раду: Свилен гајтан за Републику Српску

Закон о раду: Свилен гајтан за Републику Српску

RS zakon o raduПише Стефан Каргановић

Да ли ће брижљиво изрежирани покушај уличног јуриша на Народну скупштину Републике Српске 28. децембра 2015. отрезнити власт и привести је, ако не „к познанију права“, онда бар окаснелом схватању дубине егзистенцијалне опасности у којој се Република налази?

По сценарију од којег би Џин Шарп доживео усхићење, око три хиљаде „разјарених грађана“ у Бањалуци (од којих је најмање половина, као појачање, довезена из Добоја) окупило се испред скупштинске зграде да протестује против новог Закона о раду, чије су усвајање – под интензивним притиском ММФ-а и сродних међународних филантропских удружења – тог дана посланици разматрали. Масовна акција на улици професионално је синхронизована са in camera понашањем челника опозиционог „Савеза за промене“ у скупштинској дворани. Оперативни модел за Бањалуку подсећао је неодољиво на упад руље 2003. године у скупштину Грузије и понижавајуће физичко уклањање потрошеног председника те земље Едварда Шеварднадзеа. У тренутку када се учинило да је и у Бањалуци успех био на дохвату руке, тактички сценарио насилног заузимања скупштине као једног од главних „стубова режима“ пред камерама је неопрезно открио посланик Драган Чавић (исти који је као председник РС потписао чувени „Извештај о Сребреници“). Окупљену масу, која је лупала на вратима Скупштине, Чавић је подстрекивао: „Ви споља, а ми ћемо изнутра.“

Оштро упозорен од стране присутног министра унутрашњих послова РС Драгана Лукача на кривичне импликације запаљивог хушкања, Чавић је устукнуо. Ускоро затим и маса окупљена „споља“ се разишла, а мајдановци довезени из Добоја (иначе јединог града у РС који се, под градоначелником Обреном Петровићем, придружио „заједници општина турског света“) необављена посла су враћени кући.

[restrictedarea]

НОРМАЛИЗАЦИЈА РУШЕЊА Инцидент пред (и у) Народној скупштини Републике Српске био је замишљен као „грађанска“ реприза недавно успостављеног преседана илегалног упада полицијских органа Босне и Херцеговине у локалне и државне установе РС у Новом Граду („Печат“ бр. 400: „Обнавља се удар на Српску“). Лако је предвидети да ће, под наркозом самозаваравања, руководство Републике Српске ноншалантно одмахнути руком и убрзо – до следећег неизбежног удара – заборавити, и оставити неанализираним, и овај неуспели покушај нормализације рушења државних институција. Ако тако поступе, то ће им бити фатална грешка.

Знаковити догађај од 28. децембра одигран је по класичном шаблону („рецепту“, изразио би се „Канвасов“ специјалиста за преврате Иван Маровић) одређеног стадијума извођења обојеног пуча. Главне компоненте тог процеса су спој непосредног окидача суштински оправданог, и циничне злоупотребе таквог легитимног повода за мобилизацију маса, што се одвија под лажном заставом и ради постизања стварних политичких циљева којих су свесни једино скривени организатори метежа.

DACIC URUCIO PASOSE SRBIJE SPORTISTIMA REPUBLIKE SRPSKEКључ за разумевање онога што се у Бањалуци недавно догодило је спорни Закон о раду, и где је и под каквим околностима та законска мера настала. Званично, у оба БиХ ентитета, усвајање Закона о раду је саставни део „Реформске агенде“, а ту агенду су, наводно, „усвојили“ Савет министара БиХ и власти оба ентитета и Дистрикта Брчко, по препоруци подробније неидентификованог „Савета за спољне послове“. Овај савет је, дакле, инстанца одакле је диктирана и чувена „Реформска агенда“ за коју сви нивои власти у БиХ симулирају као да су је они смислили и самоиницијативно спроводе, као и специфичне мере срачунате на стварање пословне климе која највише одговара страном корпоративном капиталу. Спорни Закон о раду је само један од многобројних примера наметнутих неоколонијалних уредби такве врсте.

Међутим, испада да је утицајни „Савет“, чије се директиве беспоговорно извршавају, све друго осим неког добронамерног домаћег труста мозгова. Пуни назив те установе, одакле БиХ политички фактори црпе законодавно надахнуће, јесте „Савет за спољне послове Европске уније“ или Foreign Affairs Council of the European Union (информативни додатак на крају назива, који открива право порекло, у домаћем дискурсу се дискретно и вероватно са разлогом заташкава). „Савет“ се састоји не од грађана БиХ или Републике Српске, искрено забринутих за будућност своје земље, него од министара иностраних послова држава чланица ЕУ и самим тим служи политичким и економским интересима тог наднационалног конгломерата, а не локалних грађана. Поред задатка да „обезбеди јединствену, доследну и ефикасну“ заједничку спољну политику, знаковито је да у оквир компетенција „Савета“ улази и обликовање „заједничке комерцијалне политике“. Радничко законодавство у БиХ, у овом случају у Републици Српској, очигледно улази у опсег тих компетенција, бар у оној мери у којој је политичко руководство нациљане државе довољно корумпирано, уцењено или зомбификовано да „иде европским путем“ и принуђено да пристаје на све услове који му се на том небулозном путу испостављају.

То је „Савет“ који не саветује, и не даје препоруке. Он наређује и диктира.

 

ПОДМЕТНУТА АГЕНДА У „Реформској агенди за Босну и Херцеговину за период 2015–2018. године“, лукаво подметнутој на потпис и обнародовање локалним управљачким номенклатурама, како би се створио преварни утисак да аутономно делују, јасно су изложене основне ставке самоубилачке политике која мора да се води. Већ у члану 3 наводи се да је „о приоритетима који су предвиђени овом агендом разговарано са међународним финансијским институцијама“ које ће „пратити напредак по својим приоритетима“, дакле не по приоритетима држава субјеката, што подразумева „неопходност провођења низа структуралних реформи у областима радног законодавства (…) унапређења пословне климе и конкурентности, реструктурирања јавних предузећа, реформе социјалних давања…“ итд. (члан 7).

У том контексту се изричито наређује да ће „ентитетске владе, владе кантона и Дистрикта Брчко побољшати своје нацрте закона о раду“ (члан 10). Да не би било недоумице о томе у чијем су интересу наложена законска „побољшања“ пројектована, финансијски исцрпљеним жртвама хладно се предочава ко држи и нож и погачу: „Ради избегавања неповољних екстерних услова финансирања, власти у БиХ очекују закључивање финансијских аранжмана са Међународним монетарним фондом, Светском банком и Европском комисијом, које ће током спровођења мера фискалне консолидације обезбедити финансијску подршку“ (члан 6).

А да некој локалној марионети не би пала на памет покоја непредвиђена идеја, „Реформска агенда“ се завршава преузимањем свечане „обавезе (…) да државни, ентитетски, кантонални и ниво власти Дистрикта Брчко ни на који начин неће оспоравати, ометати и блокирати реализацију аранжмана са међународним финансијским институцијама који су директно и индиректно везани за реформске процесе…“ (члан 17).

Из ових кратких цитата (цела агенда је лако доступна на интернету) очигледно је да главна поента тог наметнутог плана није привредни опоравак и напредак земље жртве, а још мање указивање помоћи како би се уздигла до „европских стандарда“ о чему заведени грађани лаковерно сањају, него учвршћивање система безобзирне корпоративне експлоатације (ох да, то је приказано са рафинираним цинизмом у члану 10 „Реформске агенде“, као ништа мање од „стратешке предности“ девастиране БиХ привреде, па се наглашава „значајан потенцијал у радној снази који тренутно није довољно искоришћен“). Јер „даљни раст и просперитет морају бити засновани на привлачењу инвестиција“ (члан 9), пошто је решење које се састоји од унутрашње штедње и акумулације домаћег капитала, који би радили за добро земље, недозвољени субверзивни концепт. Зато у неоколонијалној привреди и јесте неопходан „привлачан“ Закон о раду, скројен по мери и потребама страних „инвеститора“.

Dragan Cavic

ПОЛИТИЧКА КЛОПКА Политичка клопка је очигледна: разним методама фриволни властодршци наводе се да својим земљама постављају погрешне и у основи неоствариве циљеве, а улазак у „обећану земљу“ (на пример ЕУ) условљава се увођењем неповољних мера (неолиберални економски систем) срачунатих на подривању материјалне базе друштва. Очајне управљачке номенклатуре стимулишу се на растуће инострано задуживање као наводно једини могући излаз за попуњавање буџетских рупа. Од тренутка када је производни потенцијал потпуно разорен, успоставља се систем хроничне зависности од лихварских иностраних финансијских институција које кредите дозирају у минималном износу неопходном за клиничко преживљавање пацијента. Затим, свој надређени положај користе да обезглављеној жртви диктирају најситније појединости унутрашње политике, што је увек конципирано на начин који је за жртву – најнеповољнији.

Суштина клопке је у томе што се власт увлачи у добровољно учешће у хибридном рату који се против ње води, са нескривеним циљем њеног уништења. Сарадњом са иностраним финансијским „спасиоцима“ и спровођењем њихових „агенди“, власт доприноси стварању унутрашњег стања дубоког и оправданог незадовољства. Друге агенције страних партнера – више не финансијске – тада ступају на сцену, и нагомилано незадовољство усмеравају у професионално режирани улични бунт. Друштвени услови који погодују извођењу „обојене револуције“ стварају се уз активну сарадњу власти предодређене за ликвидацију.

Зна ли ђаво шта је право, али из неког мистериозног разлога то неће? Такву хипотезу уопште не искључује индикативан и до сада недемантовани извештај Радија „Дојче веле“ под насловом „Руски кредит за финансијски спас Републике Српске“, објављен давног 3. марта 2014. године, у јеку тадашње потраге за изворима повољног финансирања: „Премијерка Жељка Цвијановић тврди да је руски кредит много повољнији иако ни она није открила детаље. ’Овим средствима могу редовно да се сервисирају обавезе и дуг. Тај кредит се разликује од неког другог аранжмана по томе да ту нема никаквих политичких условљавања, нема никаквих закона који се вама испостављају као обавеза’, тврди Цвијановићева.“

Ко по свом избору прелази са коња на магарца? Свака даља анализа и коментар – чине се сувишним.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *