Вучићев препад изборима

Пише Никола Врзић

Ако и амерички магазин „Политико“ признаје да актуелни премијер Србије Александар Вучић има „више од 50 одсто подршке, док је опозиција слаба и подељена“, колико тачно разлога овдашња НАТО опозиција и њени потенцијални савезници имају за радовање зато што су, уз локалне и покрајинске којима је ионако време, протеклог викенда неформално расписани и ванредни парламентарни избори?

Толико су пута у последњих шест до осам месеци челници Српске напредне странке позивали свог председника Александра Вучића да распише ванредне парламентарне изборе, и (исто) толико пута се у истом периоду Вучић тим позивима није одазвао, а и наши јавни интелектуалци, аналитичари које медији позивају у госте, за све то су време силан напор уложили да јавности објасне како избори заиста нису потребни, да се, не без разлога, помислило да избора збиља неће бити ни пошто је – после прошлонедељног сусрета са замеником руског премијера Дмитријем Рогозином – Вучић још једном рекао да би „волео да избегне“ ванредно гласање за посланике у Скупштини Србије.

РУСКИ ФАКТОР „Печат“ је пак прошле недеље, анализирајући ефекте Рогозинове посете и српско-руског приближавања у ери све заоштренијих односа Русије и Запада, најављујући притом да ће незадовољство Запада овим приближавањем бити изражено у ударима на Вучићеву владу, написао: „Сав овај развој догађаја – очекивани удари и споља и изнутра – Вучића би морао да натера на расписивање ванредних парламентарних избора. Зашто? Зато што је сада на врхунцу популарности; зато што ће на изборима ту популарност и капитализовати; зато што је опозиција у споменутом нокдауну; зато што ће ојачати своју позицију пред ударима који му следе ако се не преокрене у складу с америчким интересом. У супротном, следе му две године константних удараца и слабљења, две године поклоњене противницима да се консолидују и ојачани изађу пред њега ослабљеног. А на његову одлуку о расписивању ванредних парламентарних избора морало би да утиче и стање светске економије, све склоније спектакуларном паду.“

Узгред буди речено, лондонски је „Телеграф“ овог викенда показао и да наша почетна теза – о незадовољству евроатлантског Запада односима Србије и Русије – и те како стоји чврсто. „Америчке обавештајне агенције спровешће велику истрагу инфилтрирања Кремља у политичке партије у Европи“, открио је „Телеграф“. „Џејмс Клепер, директор америчке Националне обавештајне службе, добио је инструкцију Конгреса да спроведе велику проверу прикривеног руског финансирања европских партија током протекле деценије. Ова провера израз је растуће бриге у Вашингтону због одлучности Москве да искористи нејединство Европе…“ И има ли још места сумњи у начин на који ће Вашингтон реаговати на српски захтев Русији за руским оружјем, чије је постојање прошле недеље експлицитно потврдио и сам Рогозин?

[restrictedarea]

СТРАХ ОД ИЗБОРА Елем, Александар Вучић је ове недеље, на седници Главног одбора СНС-а, обзнанио: „Идемо на изборе!“ Разлог који је за то навео – учвршћивање нашег пута у Европску унију – очигледно не стоји, ако не због питања хоће ли Европска унија уопште и представљати икакав фактор до овог пролећа и одржавања избора, а онда због тога што ни у садашњем сазиву Скупштине Србије не постоји (с изузетком једног посланика СНП-а Ненада Поповића, то јест) ниједна странка која се том путу у ЕУ противи. Што ће рећи да је Европску унију Вучић понудио само као изговор, да би прикрио своје праве разлоге. А да ли се прави разлог налази у пуком продужењу власти за још две године, или у сценарију који смо најавили као изгледан (појачани амерички притисци), ценићемо по светлостима и сенкама српско-руско-евроатлантских односа у периоду који је пред нама.

Тек, Вучићев предлог да ванредни избори буду расписани чланови ГО СНС-а прихватили су, а и како би, акламацијом, а подједнако одушевљење Вучићевом изненадном пресудом да се иде на изборе морали су да искажу и лидери опозиције, јер би иначе изгледало да се избора плаше а то им изборне шансе баш и не би оснажило.

При чему за страх од избора имају поприлично ваљане разлоге. Као што је „Печат“ прошле недеље открио, интерна истраживања наших западних пријатеља показују да је Вучић „на преко 50 одсто подршке“ (уз податак да је НАТО на 7 одсто подршке), а ову „Печатову“ информацију потврђује ових дана и амерички магазин „Политико“ који, у тексту посвећеном најави ванредних српских избора, констатује: „СНС има више од 50 одсто подршке, док је опозиција слаба и подељена… ‘Вучић је добар у изборима, воли их, а његова популарност је изузетно постојана упркос спровођењу тешких реформи које укључују фискалну консолидацију и структурне реформе’, написао је Тимоти Еш, аналитичар тржишта у развоју у инвестиционој банци Номура. ‘Тако да се у овом часу чини незамисливим да би могла да изостане убедљива победа СНС-а.’“

 

ПРОЕВРОПСКЕ ДЕОБЕ Убедљивој победи СНС-а, коју прогнозира аналитичар инвестиционе банке Номура, без сумње ће помоћи и споменуто, хронично, стање слабе и подељене српске опозиције, која већ и том својом подељеношћу сведочи да је расписивањем ванредних избора ухваћена неспремна, такорећи на препад.

Бојан Пајтић, председник онога што је остало од Демократске странке, сазвао је овог уторка састанак проевропске опозиције, то јест, углавном својих бивших страначких колега сад расутих по различитим странкама баш зато што нису могли да се одрже у једној. На састанку с Пајтићем били су Борис Тадић који се од ДС-а отцепио док је на његовом челу био Драган Ђилас зато што је Ђилас ушао у преговоре са Зораном Живковићем (Б. Тадић, 30. јануар 2014: „Данас сам одлучио да изађем из чланства у ДС-у зато што се у политички блок око ДС-а враћају људи који су јој донели епитет аферашке и корупционашке странке.“), Чедомир Јовановић који је из ДС-а отишао када је на његово чело дошао Борис Тадић а од пре неколико дана је са Тадићем у коалицији, Зоран Живковић који је ДС напустио 2012. после договора Тадића и Ђиласа да Ђилас наследи Тадића (саопштивши том приликом да „Демократска странка већ више од осам година није демократска, а од данас више није ни странка“), Душан Петровић који је избачен из ДС-а 2013, Јанко Веселиновић који је напустио ДС 3. фебруара 2014. („Кадровска политика новог руководства била је катастрофална… Ти људи у чланству и међу грађанима не уливају поверење, нити их је њихов професионални ангажман препоручио за таква места.“) и пришао Тадићу, 26. маја 2015. напустио Тадићев СДС а 1. јуна рекао да неће у савез са ДС-ом. На састанку код Пајтића били су и бивши градоначелник Зајечара Бошко Ничић, Сулејман Угљанин, те представници још неких партија и удружења чија су имена толико позната јавности да нису ни наведена у вестима са састанка, ваљда због уштеде простора. На састанку се није појавио Ненад Чанак иако је био уредно позван, баш као ни Саша Радуловић („Доста је било“) који позива на уједињење проевропске опозиције али састанку проевропске опозиције није присуствовао зато што је имао примедбе на присуство неких својих колега. И коначно, да и њега споменемо, код Пајтића није био ни Борко Стефановић (Левица Србије), али с оправданијим разлогом од Радуловића: Пајтић га није ни позвао.

Иако је, после састанка овако солидне дружине, Пајтић изјавио да је опозиција „близу одлуке да заједно наступи на ванредним парламентарним изборима“, већ дан касније испоставило се да од тога нема ништа. „Јуче смо се договорили да желимо фер изборе, да не желимо са Вучићевим садашњим странкама на власти да формирамо власт (…) али то није договор о заједничком наступу на изборима“, рекао је Тадић ове среде, додајући да је „бесмислено позивати на састанке 20, 30, 40 странака, које све заједно имају 45 гласова“, уз појашњење да је Пајтићу предложио да се иде с једном листом али је „из ДС уследио став да им је свеједно и да може и једно и друго. Видим да неке странке опозиције не могу са нама, али не можемо ни ми са њима“.

Тако да, како сада ствари стоје, што се тиче конкуренције међу проевропским странкама, Александар Вучић нема разлога за бригу већ за ликовање. Жута опозиција у свим својим нијансама, изгледа, на изборе ће у барем две-три колоне (у једној су Тадић, Ч. Јовановић и Чанак, у другој Пајтић, Зоран Живковић и ваљда још понеко, у трећој Борко Стефановић, нејасно је засад где ће Саша Радуловић…), а како сви циљају на исто, а уз то и сужено бирачко тело, по природи ствари ће бити приморани да, осим што ће нападати Вучића, нападну и једни друге, чиме ће једни другима додатно умањити шансе за успех а успехом ће моћи да сматрају све што освоје изнад пет одсто гласова.

У тешко замисливом али ипак теоретски могућем случају да се ипак уједине, упркос свим међусобним анимозитетима и личним омразама, биће то знак да их је ујединила нека туђа рука. Да не околишамо, америчка, јер ниједна друга то није у стању нити за тим има интереса. Уосталом, Чедомир Јовановић и Борис Тадић већ су јавно подржали улазак Србије у НАТО и тиме се НАТО-у препоручили да их подржи, и, придруже ли им се и остали, макар ће бити потпуно јасно да имамо посла с НАТО копненим трупама у Србији а они ће мирно моћи да насрну на оних седам одсто грађана Србије који подржавају улазак наше земље у њихов војни пакт.

НАТО рука у српској предизборној кампањи, све и ако до уједињења опозиције не дође, моћи ће да буде детектована и ако – као што смо већ најавили – на актуелну владу наставе да насрћу невладине организације и независни медији и интернет портали чији се извори финансирања могу пронаћи у Бриселу и Вашингтону и даље у евроатлантској околини, пре свега лансирањем (стварних или исконструисаних) афера усмерених искључиво против Вучића и његових сарадника. И приде треба бити опрезан покрену ли се „изађи и гласај“ предизборне кампање. Иза таквих кампања, показале су нам депеше „Викиликса“, стоје Американци и њихов новац и интереси – било је тако и 2007. и 2008. године – а разлог за њихово покретање у 2016. години може се пронаћи у проценама, које се већ појављују, да би већа излазност могла да користи Вучићевој опозицији. Ово из разлога што су гласачи партија актуелне власти по правилу дисциплинованији и на изборе ће свакако, те би мања излазност значила да су код куће остали потенцијални опозициони бирачи. Па отуда и „изађи и гласај“ кампање и упозорења да изборна апстиненција у ствари представља глас за Вучића.

КАМПАЊЕ Каква ће бити кампања проевропске опозиције? Нарочито проевропска не може, већ и зато што им је ову тему, отварањем првих преговарачких поглавља са ЕУ, Вучић успешно украо, и поприлично ће неуверљиво зазвучати оптужбе да одједном он представља препреку на европском путу Србије. Отворено натовска кампања такође не може да буде, због споменутог не-у-НАТО расположења у Србији. Неће Вучићу смети ни да замере на зближавању с Русијом, опет, због преовлађујућег расположења у Србији. И отуда ће кампања једино моћи да им буде базирана на личним нападима на актуелног премијера и његово окружење, што обећава кампању с мало до нимало државне политике и озбиљних алтернатива, а пуну ниских страсти и још нижих увреда, дакле, прљаву.

Шта је с патриотском опозицијом? Предизборним савезом ДСС-а и Двери избегнута је њена фрагментација на (много) више од два блока (у другом су радикали Војислава Шешеља). Замка коју би ова групација морала да избегне налази се у прихватању проевропске (жуте) ad hominem антивучићевске реторике; и зато што проевропљанима, због медијске подршке који ови имају а они немају, не могу да парирају, и зато што од њих заиста морају да се разликују јер је то ствар доброг укуса, и због избегавања сумњи да су у дослуху. Али таква им врста кампање, какву би диктирали жути проевропљани, заправо и није потребна. Патриотска српска опозиција, састављена од здравих евроскептичних снага, данас има идеалну прилику да се издвоји из оног муља и врати државну политику у српску предизборну кампању, аргументованим залагањем за прекид погубних ЕУ интеграција. Уосталом, сва истраживања показују да се барем четвртина српског бирачког тела изриком противи овим интеграцијама, и то је база коју би овај део српске опозиције морао да искористи иначе ће заиста потонути у потпуну ирелевантност, можда и заслужено ако своју прилику не буде умео да искористи.

А Вучић и његов коалициони партнер Ивица Дачић? Дачић ће једноставно наставити да буде Дачић јер се то, већ годинама уназад, шта год да то тачно било, показује као успешно, док ће Александар Вучић радити оно што и сада ради јер је ионако, будући на власти, он у перманентној кампањи, и најважније ће бити оно што ће уследити када се кампање заврше, и када видимо како ће и куда, остваре ли се прогнозе, наставити да води Србију…

[/restrictedarea]