Почетна / Свет / Шта чека Русију у 2016?

Шта чека Русију у 2016?

Русија Кина и САДЗа „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Одавно започети процеси полако али сигурно почеће да дају конкретне плодове и зато ће 2016. бити увод у преломне историјске догађаје, који ће уследити крајем ове деценије или почетком оне наредне

Првог јануара почела је седамнаеста година од како је Владимир Путин на челу Русије. У ово време треба урачунати и четворогодишњи председнички мандат Дмитрија Медведева (2008–2012), ако ни због чега другог онда због тога што овај Путинов најближи саборац није скривао да је већину одлука доносио у договору са својим политичким ментором. Реално, Медведев је само чувао председничку фотељу док се нису стекли Уставом прописани услови за трећи Путинов мандат. Зато се поуздано може рећи да су сва достигнућа и неуспеси Русије од 2000. године до данас – искључиво заслуга Владимира Путина. Ако је мање-више познато и јасно све што је он до сада учинио за Русију, подигавши је до висина које су пре 16 година изгледале као чиста научна фантастика, онда је такође јасно да Путина очекују бројна искушења у наредном периоду. Многи се зато питају: каква будућност чека Русију и каква ће бити Путинова политичка судбина?

Наравно, много је црних прогноза које долазе из добро плаћених пропагандних кругова Запада, али њих не треба узимати здраво за готово, јер су се до сада углавном показивале као апсолутно погрешне, неутемељене и пристрасне. С друге стране, „пријатељи Кремља“ одашиљу махом позитивне импулсе који се тичу руске садашњости и будућности. Досад су ови други били много више у праву, али то не значи да су и они непогрешиви. Дакле, шта Русију очекује у предстојећем периоду и шта Путин може и намерава да уради?

[restrictedarea]

Русија

На унутрашњем плану треба очекивати осетно интензивирање опозиционих активности проамеричких кругова, посебно уочи парламентарних избора крајем године, али власт за сада држи ситуацију чврсто под контролом и неће допустити угрожавање уставног поретка. Томе доприноси и велика брига у социјалној сфери, пре свега према пензионерима, као и снажна подршка професијама које представљају носеће стубове друштва – просветарима, лекарима, војницима, полицајцима. Од тога руска влада неће одустати, макар морала да смањује издатке у другим областима. Борба за животни стандард грађана водиће се и даље тржишним методама, али све више и административним инструментима, као потврда коначног напуштања некада „светог“ либералног курса наметнутог после распада СССР-а.

САД

Најзанимљивија су ипак дешавања на међународном плану, где се борба Русије и Америке не само наставља већ и продубљује, проширује и прелива из региона у регион. То само сведочи да су САД и Русија и даље једине две суперсиле, које су се поново вратиле у ринг, након што је Москва извесно време провела у нокдауну. Осим Русије, САД нема другог изазивача данас. Њихово супарништво, иако глобалног карактера, споља се манифестује највише на самим руским границама, што је наслеђе из 90-их година, када Кремљ није био у стању да парира налетима Беле куће. Промена фокуса на Сирију већ сведочи да Москва сада може без превише напора да помера границе свог утицаја, а то је оно од чега Американци посебно страхују. Наравно, амерички највећи страх је – од губитка долара као глобалне валуте, што је пак Путинов примарни циљ. Зато не треба очекивати драстичне промене у руско-америчким односима, посебно не у години када Бела кућа треба да добије новог станара.

Кина

Статус најважнијег политичког и трговинског партнера Русије, Пекинг је дефинитивно потврдио након што је „стара Европа“, предвођена Немачком и Француском, поклекла под америчким притиском и увела санкције Москви. Са трговинском разменом која досеже до 100 милијарди долара годишње и планом за дуплирање овог износа у наредној деценији, Русија и Кина су постале веома повезане. Њих додатно зближавају Шангајска организација за сарадњу и БРИКС, две важне платформе мултиполарног света. У 2016. години утицај БРИКС-а ће додатно да расте, а посебан значај имаће лагани прелазак на недоларска плаћања, као и почетак стварања алтернативних институција, као замене за Светску банку, ММФ и друге. Енергетска алијанса Кине и Русије (нафта и гас) тек ће се развијати, као и приступ Москве кинеским финансијским тржиштима. Посебно значајна биће војна сарадња Москве и Пекинга. Све ово даваће Русији неопходну дозу стабилности, без обзира на све агресивније ударе Запада.

ЕУ

Као највећи руски трговински партнер и доскора најважнији политички, Европа ипак остаје у врху руских приоритета. Посебно су важни односи са Немачком, Француском и Италијом, као земљама које традиционално сарађују са Русијом, као и сложене, али ипак дубоке везе са Великом Британијом. У овом четвороуглу, уз мешање Вашингтона, одређиваће се средином године судбина европских санкција према Москви. Ова битка за Русију није унапред изгубљена, упркос негативном ставу Вашингтона и Лондона. Недавни догађаји у Келну, где су мигранти напали немачке жене, као и терористички напади у Паризу, само ће додатно појачати осећање неопходности за већом самосталношћу у спољној политици Француске и Немачке. А више самосталности значи и боље односе са Москвом. Зато се може рећи да је права битка САД и Русије на европском тлу тек започела. Треба имати у виду да се и у Немачкој и у Француској, у наредних годину или две, могу очекивати озбиљне политичке промене, што ће веома утицати на односе са Русијом. Мигрантска криза у целини, заједно са све израженијим економским проблемима, негативно утиче на будућност ЕУ. Русија не жели распад ЕУ, али жели да у Бриселу види самосталног играча, а не америчког вазала, како се Путин недавно изразио.

Арктик

Као највећа арктичка сила, Русија ће наставити да јача и повећава своје војно и економско присуство у овом региону, чиме ће посебно иритирати земље НАТО: Канаду, Норвешку и САД. Међутим, и поред велике жеље, ове државе неће успети да озбиљније угрозе доминацију Русије, која се за освајање Арктика дуго и озбиљно припрема, улажући велике ресурсе, градећи војне и цивилне објекте, енергетска постројења.

Балтик

Традиционално сложени односи у региону компликоваће се и даље. Јачање војне групације НАТО неће проћи без одговора Москве, па се може очекивати дубље увлачење Белорусије у интегрисани систем одбране са Русијом. Наравно, белоруски председник Александар Лукашенко, упркос повременом флертовању на све четири стране, дубоко је свестан да његова политичка будућност директно зависи од Москве. И обрнуто, у Кремљу знају колико је „белоруски клин“ битан за стратешку дубину унутар Европе, као и за одбрану истуреног Калињинграда, али и саме Москве. Односи на Балтику биће све затегнутији, и то је једна од потенцијалних врућих тачака. Ипак, отварање „балтичког фронта“ у овом тренутку Москви је најмање потребно.

Украјина

Кијевски режим се одржава искључиво уз подршку и притисак из Вашингтона, али је питање времена када то више неће бити довољно. Москва балансира, тежећи да се примене споразуми из Минска, како би европске санкције биле укинуте, што у Кијеву добро знају и зато не журе са имплементацијом. Руско стрпљење и у овом случају има границе, али није извесно да би расплет украјинске кризе могао да се догоди у овој години. Највећа опасност лежи у томе што би нови напад Кијева на Донбас могао да додатно угрози и без тога осетљиве руско-европске односе, што у Вашингтону свакако прижељкују. С друге стране, притисак на Брисел да заоштри односе са Русијом због Украјине, могао би да иницира дубље промене и још веће незадовољство у европским престоницама што, заједно са другим факторима, додатно подрива темеље ЕУ.

БРИКСБалкан

Руски продор на Балкан умногоме је отежан, поготово после неколико таласа ширења ЕУ и НАТО. Позивница Црној Гори за приступање НАТО представља прст у око Русији, великом инвеститору у овој земљи. А тиме се још више одсеца Србија, као једини прави пријатељ Русије у региону. Амерички притисак на Републику Српску, која блокира многе процесе у БиХ на којима инсистира Запад, чини ову борбу још огољенијом. Зато се може очекивати да ће Балкан бити међу водећим приоритетима Москве, са још већим степеном ангажовања.

Турска

Односи Москве и Анкаре пали су на веома низак ниво после обарања руског Су-24 над Сиријом, али су ту могући свакакви обрти. Две земље су водиле у историји 13 ратова, а било је и периода сарадње. И поред свега, Москва је Анкари оставила одшкринута врата за помирење и само од Турака зависи да ли ће, и када, кроз њих проћи.

Кавказ

Затегнути односи између Русије, Јужне Осетије и Абхазије с једне, и Грузије с друге стране, могу узроковати безбедносну кризу на јужном Кавказу, али је у овом тренутку много опаснији потенцијални сукоб већих размера између Јерменије и Азербејџана око Нагорно Карабаха. Обе државе су, свака на свој начин, веома важне за Москву, па је посредовање делатност којом се Кремљ успешно бави већ две и по деценије. Свака дестабилизација на том подручју директно негативно утиче на Русију, па би прсти Турске у овом конфликту могли да буду једно од оруђа из специјалног арсенала Анкаре. Већи потреси на ровитом руском северном Кавказу, упркос повременим слабијим ескалацијама, сада нису вероватни.

Блиски исток

Значајан учинак у Сирији избацио је Русију у први план блискоисточне кризе, којом Американци већ деценијама управљају по свом нахођењу и интересу. Од сада и Русија се поново пита за све што се тамо догађа, што је један од важнијих узрока незадовољства Турске, која је веровала да је надомак великог циља да буде „одмах иза Америке“ у овом региону. С обзиром на то да са Блиског истока потичу бројне претње руским интересима, било је само питање дана када ће Москва заиграти одлучније. Међутим, избијање украјинске кризе био је непосредан повод за Русију да преузме водећу улогу у Сирији. Сада Американци имају тежи задатак – како да поврате контролу над Блиским истоком – па је „украјинска агенда“ за сада склизнула у други план. Москва је знала да мешање у Сирији води кварењу односа са Турском, али је за Русију улог толико велики да у Кремљу неће презати ни од много радикалнијих мера у одбрани својих интереса који се тичу директно опстанка државе. Сиријски председник Башар Асад ставио је своју будућност потпуно у руске руке и његова судбина ће показати како Русија штити своје савезнике. До сада му није фалила ни длака с главе, а ако на крају буде ипак морао да оде, много ће зависити од тога на који начин ће то бити и шта ће бити са његовом земљом. Руси сматрају да Асад може да оде само ако изгуби на фер и демократским изборима, док Американци имају супротан став.

Путин

Руски лидер и ове године наћи ће се пред бројним изазовима, а њему не иде наруку то што је, упркос својој изузетној довитљивости, већ одавно постао добро позната фигура на светској сцени. Не треба ипак сумњати да у његовој торби има још прегршт изненађења, о чему сведоче Крим, Донбас и Сирија. Његове особине – истрајност и упорност, као и проналажење рационалних решења у тешким ситуацијама – гаранција су да ће Русија наставити курсом којим иде већ деценију и по. На том путу Путина ће подржавати Кина у свим кључним ситуацијама, а у многима ће две земље наступати заједно. То ће се дешавати све чешће. А са њима, и Индија, Бразил и Јужна Африка. Иза њих, још десетине мањих држава. Управо ово груписање обележиће 2016. годину, која ће и за Русију у многим сферама бити тешка, са неизвесним исходом. Ипак, одавно започети процеси полако али сигурно почеће да дају конкретне плодове. Зато ће 2016. бити само увод у преломне историјске догађаје који ће уследити крајем ове, или почетком наредне деценије.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *