Почетна / Свет / Случај „полонијум“ и инвазија на Сирију

Случај „полонијум“ и инвазија на Сирију

Александар ЛитвињенкоЗа „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

На Западу су одмах скочили да упозоре Ангелу Меркел и Франсоа Оланда да се не рукују са Путином због његових крвавих руку, што је заправо порука да не ометају америчку окупацију Сирије и Ирака

Лондон је прошле недеље објавио нови извештај о „случају смрти Александра Литвињенка“. Као и у претходним верзијама, руски држављани Андреј Луговој и Дмитриј Ковтун оптужени су за убиство бившег агента КГБ-а и ФСБ-а, који је постао сарадник британске обавештајне службе. Њих двојицу такође оптужују да су и сами припадници руске тајне службе ФСБ, што обојица негирају, мада не крију повезаност са безбедносним круговима. Луговој је данас народни депутат партије Владимира Жироновског у руској Думи и потпредседник је Одбора за безбедност, док се Ковтун бави бизнисом. Међутим, оно што се у извештају британског судије Роберта Овена разликује од претходних верзија јесу директне оптужбе да иза убиства Литвињенка, који је у новембру 2006. смртно отрован највероватније полонијумом, „вероватно и могуће“ стоји руски државни врх, односно лично председник Владимир Путин и тадашњи шеф ФСБ-а Николај Патрушев.

Andrei LugovoiКРИМИНАЛНО-ПОЛИТИЧКИ ДНК ТРАГОВИ Управо ова „чињеница“ читавом случају и званично даје политичку димензију. Јер када би неки руски судија изјавио пред камерама, као што је то Овен учинио, да је британски премијер Дејвид Камерон „вероватно“ крив за нечију смрт на територији Русије, онда би такве оптужбе биле у најмању руку смешне, ако не би биле поткрепљене бар видео-снимцима који то доказују, или траговима ДНК и отисцима прстију шефа владе на капсулама полонијума. Међутим, у „случају Литвињенко“ постоји обиље криминално-политичких ДНК трагова и сви они не воде у Москву већ у Лондон, али то не спречава западне медије да покрену нови талас антипутинске хистерије…

Несумњиво је да пребег из КГБ-а у МИ6 може бити мета руских служби, јер се у овим круговима издаја домовине не прашта. Несумњиво је, такође, да управо ова околност може бити изврстан алиби онима који су ликвидирали Литвињенка, јер наводно руски ФСБ има „мотив“ да то учини. Посебно пошто се Литвињенко годинама замерао Путину, по налогу сада покојног Бориса Березовског, некада најмоћнијег човека Русије, са којим се бивши кагебеовац упознао још 1994. године. Тако је Литвињенко новембра 1998, заједно са још четворицом колега, оптужио двојицу официра ФСБ-а да су му годину дана раније дали „усмени налог“ да ликвидира Березовског. Проблем у целој причи је то што је на челу ФСБ-а 1998. године био Владимир Путин. Додуше, не у време када је „усмени налог“ дат, али зато у тренутку када је скандал избио у јавност. На тај начин Литвињенко, односно његов шеф Березовски отворено су ударили на будућег руског лидера, јер се таква прес-конференција не може тумачити другачије него као покушај Березовског да дискредитује Путина у кључном тренутку његовог политичког успона.

[restrictedarea]

А сви каснији догађаји потврдиће ову верзију, укључујући и долазак најмоћнијег тајкуна у „тајну посету“ на дачу Путину, у лето 1999, у тренутку када је Березовски сазнао да ће Борис Јељцин прекомандовати директора ФСБ-а на место премијера, одакле је већ виђен за будућег шефа државе. Покушај Березовског да Јељцинову личну одлуку – којој су се тајкун и његов политички клан жестоко опирали – представи Путину као производ његовог „лобирања код председника“ потпуно је пропао. Березовски је подсетио Путина да треба да буде захвалан њему, а не Јељцину. Путин не само што је одмах обавестио шефа државе о завереничкој посети Березовског већ га је то додатно учврстило у уверењу да се са њим никад не упушта ни у какве озбиљније везе. Наравно, Березовски је још неко време био неизоставан, као шеф механизма моћи такозване „породице Кремља“, неформалне групе окупљене око Јељцина која је у једном тренутку држала готово сву власт и богатство Русије.

„ЈАВНА ИСТРАГА“ БЕЗ ИЗНЕНАЂЕЊА Међутим, жеља за моћи по цену пустошења Русије и издаје националних интереса, довела је Березовског у непоправљив сукоб са државотворно оријентисаном групом окупљеном око Јевгенија Примакова и других лидера, који су имали најјаче упориште управо у руским специјалним службама. Чињеница да је Березовски крајем 90-их (баш у тренутку када су Примаков и Путин преузимали командну палицу) био заменик секретара руског Савета за безбедност који је координисао рад свих служби и ресора силе, и да је упорно покушавао да се наметне за главног шефа, само је разбуктала сукоб. Литвињенко је био колатерална штета. Тиме што је заједно са Березовским 2001. напустио Русију и пребегао у Лондон, своју позицију није учинио нимало безбеднијом. Постао је лака мета за оне који су желели да се политички окористе од његове смрти, а кривицу свале на Путина и Русију.

И то што је нова британска „јавна истрага“ поново окривила исте људе, мало кога изненађује. Поготово је то очекивано у данима када Вашингтон већ отворено најављује копнену инвазију и окупацију великих делова Сирије и Ирака, богатих нафтом. Пошто је Русија за само три месеца сломила зубе Исламској држави, сада је прави тренутак да се укључе америчке снаге на терену, као што су то чиниле и у Првом и у Другом светском рату. То што, макар у Сирији, окупирају делове суверене државе без одобрења Дамаска и Савета безбедности УН, као да не примећује ниједна западна организација за заштиту права. Али зато су сви одмах скочили, попут британског листа „Индепендент“ на пример, да упозоре Ангелу Меркел и Франсоа Оланда да добро пазе када се рукују са Путином – због његових крвавих руку. То је, заправо, претња да се не мешају у предстојећи нови круг конфронтације Москве и Вашингтона у вези окупације Сирије и Ирака. Једино тако треба тумачити „случај Литвињенко“. Ако је он попио полонијум, Сиријци и Ирачани ће уранијум.

Березовски„УВЕРЕЊА“ СУДИЈЕ ОВЕНА У Москви су, наравно, бурно реаговали. Подсећају да је девет година истраге било потребно да би се доказала „само једна верзија“ о томе како је убиство наредио Путин, али да никаквих доказа и даље нема. „Уверен сам да су господа Луговој и Ковтун подметнули полонијум у чајник, у бару ’Пајн’ 1. новембра 2006. године. Такође сам уверен да су то учинили са циљем да отрују господина Литвињенка. Они су деловали по наредби других људи, постоји вероватноћа да је то било по наредби ФСБ-а“, цитирају руски медији речи судије Овена.

Заиста је чудно да се доказни материјал за тако озбиљне оптужбе своди на Овенове речи „уверен сам“ и „постоји вероватноћа“. Може се поставити и питање: шта је, или ко, уверио Овена да је тачно оно што износи? Јер ако се нашироко барата тврдњом да су „Путин и ФСБ имали мотив“ да убију Литвињенка, то и даље ништа не доказује. Мотива су свакако имали напретек, али да ли су имали и такве намере, односно да ли су то заиста и учинили? И да ли је смрт Литвињенка, реално небитног пијуна Березовског, њима могла да донесе икакву корист? Или само велику штету? О свему томе „јавна истрага“ не говори ништа већ се само позива на то да су се Луговој и Ковтун срели са Литвињенком наведеног дана, на наведеном месту и попили чај. Заиста би било чудно и аматерски за Путина и ФСБ да пошаљу агенте у срце Лондона и да на јавном месту, где је бар сто људи видело њихов сусрет, изведу тровање полонијумом у чају.

Па да онда Луговој остане у Лондону као да се ништа није десило, а британске власти га хапсе, али одмах пуштају на слободу, знајући да ће се он вратити у Москву. И да ће, наравно, Русија одбити да га испоручи по новом захтеву из Лондона, јер руски Устав забрањује изручење домаћих држављана. Да ли је то намерно учињено да би испало да Русија и Луговој крију нешто? Да ли је било ко у Русији могао да изручи Луговоја и Ковтуна ако се тиме крши Устав? На то је Путин још пре девет година одговорио, после новинарског питања: да ли је Русија спремна да изврши захтев Лондона и промени сопствени Устав како би изручила Луговоја? „Они свој мозак треба да промене, а не наш устав“, јасан је био Путин. То је, наравно, на Западу одмах протумачено као Путиново „признање кривице“, јер се он наводно „крије иза Устава“! По њима је Путин требало да Устав прекрши, или да га промени на први миг из Лондона.

СиријаУВЕРТИРА ЗА ОДЛУЧУЈУЋИ БОЈ Да ли је, онда, икога зачудило што је, само неколико недеља након такве провокације, уследио чувени Путинов „Минхенски говор“ у коме је први пут оспорио глобалну хегемонију Вашингтона? И што је руски лидер без увијања у Минхену говорио о чудовишним притисцима које трпе земље које бране свој суверенитет? И што је, на крају крајева, поручио да тако даље неће моћи? „Случај Литвињенко“ био је крајем 2006. само једна у низу полуга притиска на Путина и Русију.

Исто важи и данас, с том разликом што је девет година касније Путин успео готово до темеља да разори светски поредак који су наметнули Американци. Погледајмо мало боље. Америка је срамно поражена у свим ратовима у последњој деценији. Европа је на ивици распада и економског колапса. И сама Русија суочена је са највећим економским притиском у последњих 30 година. Али – руски савезници ипак побеђују на свим фронтовима, од Украјине до Сирије. И сваким даном их је све више. Зато ће Америка предузети последњи покушај да се врати на сцену, окупацијом делова Сирије и Ирака. То ће бити увертира за одлучујући бој. А Литвињенко? Он је своје одслужио и за то платио главом. Исто као и његов шеф Березовски, који је пре три године такође убијен у Лондону. Удавио га сопствени шал.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *