Почетна / Свет / Силовање Европе

Силовање Европе

ПОСЛЕ ТРАГИЧНИХ ДОГАЂАЈА У НОВОГОДИШЊОЈ НОЋИ У КЕЛНУ

Демонстрације ПЕГИДАПише ФИЛИП РОДИЋ

После „хиџре“, односно исламског освајања емиграцијом, у Европу је, сасвим очекивано, стигао и други исламско-арапски феномен – „тахаруш џама“, колективно силовање/злостављање жена. Новогодишњи поклон који су Немицама у Келну приредили они које су само неколико месеци раније великодушно примили, није ништа ново и није ништа јединствено. Заправо, то се догађа већ годинама широм покорене Европе. Нови су само обим и организованост овог злочина

Ми морамо бити луди, буквално луди, ако ћемо као нација да дозволимо годишњи прилив од око 50.000 издржаваних лица, која ће, највећим делом, представљати основу за будући раст популације имигрантског порекла. То је као да гледамо нацију како убрзано спрема сопствени погреб. Толико смо умоболни да дозвољавамо невенчаним особама да имигрирају како би заснивали породице са супругама и вереницама које никада нису ни видели“, упозорио је британски конзервативни политичар Инох Пауел још 1968. у антологијском говору који је остао познат као „Говор о рекама крви“, због његовог цитирања дела из Вергилијеве Енејиде. „Из разлога које не могу разумети и спроводећи одлуку о којој никада нису консултовани, (британски грађани) постали су странци у сопственој земљи. Њихове жене више не могу наћи кревет у породилиштима, за њихову децу нема места у школама, њихови домови и суседства промењени су до непрепознатљивости, њихови планови за будућност су уништени, на послу су затекли послодавце који оклевају да на раднике-имигранте примене исте стандарде дисциплине и захтеване спремности који се траже од домаћег радника. Временом почели су да чују све више и више гласова који су им говорили да су непожељни“, додао је он. Признајући да, иако „много хиљада“ имиграната жели да се интегрише у друштво, већина њих то не жели, и да они намеравају да „остваре практичну доминацију, прво над својом имигрантском сабраћом, а потом и над остатком становништва“, рекао је Пауел и изнео пророчанство инспирисано Енејидом: „Гледајући у будућност испуњен сам злом слутњом. Попут Римљанина, видим Тибар који се пуши од крви.“ „Већ сада то можемо избећи само хитном и одлучном акцијом. Да ли ће бити народне воље да се затражи и добије таква акција, ја то не знам, али знам да видети то и не говорити о томе представља огромну издају“, закључио је он.

Шездесетак година касније његова предвиђања се у великој мери остварују.

АНТИЧКА ДРАМА У ЕВРОПИ Сцена прва: Прослава Нове године у Келну. На платоу код катедрале и главне железничке станице окупљене су хиљаде људи, међу њима око хиљаду особа „арапског или северноафричког порекла“ које почињу да напаствују све женско што им се нашло надохват руке. По интерном извештају полиције у Келну, до којег је дошао немачки магазин Шпигл, полицајци нису били у стању да адекватно реагују и „немогуће“ је било помоћи жртвама, а због недостатка средстава, хапшења су била „неизводљива“. Аутор извештаја додао је још да током 29 година, колико је у полицијској служби, није био суочен са сличном ситуацијом и са таквим непоштовањем полицијских снага. Злостављано је било око пет стотина жена.

Сцена друга: Револтирани дешавањима у новогодишњој ноћи, на улице Келна излази неколико хиљада људи узвикујући пароле углавном против имиграционе политике немачке владе и указивајући на то да се „варварство не може интегрисати“. Они нису никога опљачкали, нити сексуално злостављали, а камоли пет стотина жена, али је у овом случају полиција успела да спроведе неколико хапшења и да демонстранте растера воденим топовима.

Из ова два догађаја произлази да немачке снаге реда нису у стању да своје грађане заштите од агресивних придошлица у центру једног од својих најстаријих и доскора најшаренијих, најлибералнијих и најбезбеднијих градова, али су способне да своје држављане спрече у исказивању гнева због масовног угрожавања њихових суграђанки. Поред тога, чињеница да су паралелно са овим „антиимигрантским“ или „антисиловатељским“ протестима (назовите их како желите) одржане и контрадемонстрације у организацији феминистичких и либералних друштава које нису разбијане полицијским снагама, на којима су ови други називани расистима и где је понављана добродошлица избеглицама, говори о озбиљном менталном суноврату немачког друштва. Штавише, извесне немачке феминисткиње су искористиле ову прилику да укажу да „култура силовања“ није својствена имигрантима, него да је дубоко укорењена у немачком народу, а бројни су гласови који су величанствено кривицу за ове злочине свалили на жртве, позивајући их да се облаче мање провокативно и правдајући „особе арапског и северноафричког порекла“ указујући на њихове културне обрасце у којима је однос према жени другачији него на Западу. С обзиром на то да ово није било ограничено само на Келн, па ни на Немачку, јер су се сличне ствари десиле и у другим немачким градовима, али и широм Европе, јасно је да се ради о ширем феномену чија је анализа неопходна.

Демонстрације 2

ЕПИДЕМИЈА СИЛОВАЊА И СТАТИСТИКЕ Стрмоглавим повећањем броја силовања у Западној Европи, његовим карактеристикама и узроцима бавиле су се многе организације и пре најновијих дешавања у Келну и остатку Европе. Тако је, на пример, амерички Гејтстоун институт, међународни политички савет којег предводи бивши амерички амбасадор при Уједињеним нацијама (2005–2006.) Џон Болтон, још у септембру ове године објавио истраживање под насловом „Немачка: Мигрантска епидемија силовања“ где указује на бројне случајеве силовања, укључујући и девојчице старости десет до петнаест година, у које су били умешани искључиво људи придошли у Европу на таласу прошлогодишње мигрантске кризе, а не имигранти који већ дуже време живе у Немачкој. Најдрастичнији пример који Гејтстоун наводи јесте силовање седмогодишње девојчице у источнонемачком граду Кемниц, које је усред белог дана у једном парку починио извесни „Северноафриканац“. Као пример реаговања немачких власти, Гејтстоун наводи како су у баварском градићу Покинг локалне власти издале упутство родитељима да не дозволе својим кћерима да носе „одећу која превише открива“ да би се избегли „неспоразуми“ са око две стотине муслиманских избеглица у том граду. У упозорењу је буквално писало: „Сиријски грађани су махом муслимани и говоре арапски. Избеглице имају сопствену културу. Требало би носити скромну одећу како би се избегле несугласице. Одећа која открива, попут великих деколтеа или кратких шортсева и мини-сукања могла би да доведе до неспоразума.“ Институт преноси и изјаву једног од локалних политичара дату дневном листу Велт који је рекао да „када муслимански тинејџери иду на отворене базене, они не могу да се обуздају када виде девојке у бикинијима. Ти дечаци, који долазе из културе у којој се с неодобравањем гледа на показивање голе женске коже, пратиће девојке и узнемиравати их, а да нису ни свесни. Природно, то ствара страх“. Дакле, овде се види да власти, односно естаблишмент, за сексуалне изгреде не окривљују агресоре, за које имају разумевања, него жртве које су то саме изазвале. Поред тога, они препоручују не да дошљаци прихвате одомаћене вредности него да домаће становништво мења своје навике и обичаје. Гејтстоун закључује да је „силовање Немица од стране азиланата постало опште место“ и да је „повећање сексуалних злочина у Немачкој изазвано чињеницом да муслимани представљају већину у мешавини избеглица и миграната који улазе у ову земљу“.

Слична је ситуација и у осталим европским земљама, Француској, Белгији, Холандији, али је најдрастичнија у скандинавским земљама за које постоје и најјасније статистике. Шведска је данас европска земља са највише случајева силовања, а на свету је испред ње само Јужна Африка. Али ствари нису увек биле такве – Шведска је некада била једна од најбезбеднијих држава на свету, а све је почело да се драстично погоршава од 1975. године, од када је број насилних кривичних дела повећан за 300 одсто. Скандинавски новинари Ингрид Карлквист и Ларс Хедегард наводе да је 1975. забележено 421 силовање, док је 2014. та бројка износила 6.620. Запитаћете се зашто је важна 1975. година. Зато што је управо тада шведска влада усвојила режим имиграције који ће ову земљу временом претворити у „мултикултурну“ државу. То је, такође, значајно јер је чак 77,6 посто силоватеља у овој земљи према подацима из 2014. идентификовано као „странци“, што је у Шведској синоним за „имигранта из муслиманске земље“. Чак ни овај проценат не даје потпуно јасну слику о саставу „силоватељске популације“ у Шведској, јер власти, зарад политичке коректности, другу генерацију муслиманских имиграната третирају као „Швеђане“. У овом контексту посебно је илустративан пример две младе Швеђанке, јавности познате само као Џени и Линда, силоване у новогодишњој ноћи 2004. године. Њих су напала четири Сомалијца и пребила их скоро насмрт.

Карлквистова и Хедегард указују да данашњи живот у Шведској не карактерише само катастрофалан скок у броју силовања него и њихова природа – постала је знатно бруталнија – а да се у последњим деценијама појавио и потпуно нови тренд који раније није постојао – групно силовање. „Број групних силовања се спектакуларно повећао између 1995. и 2006. Од тада никакво истраживање о овом феномену није предузето“, наводе они. Ово двоје новинара не износе разлоге због којих се држава није озбиљније позабавила феноменом групног силовања, али да се наслутити да је то из страха да би истина могла да угрози мултикултурну догму.

МигрантиДа поменута догма не би била угрожена, прибегава се и прикривању, заташкавању и кривотворењу чињеница. Тога смо сведоци у скоро свим западним мултикултурним демократијама, а то се посебно јасно види на последњем примеру Немачке, где су први наслови у новинама после новогодишње ноћи били у стилу како је све прошло „мирно и достојанствено“, да би истина полако почела да излази на видело тек пет дана касније и то само захваљујући обиму злочина и бројности жртава и сведока. Примера за заташкавање и извртање чињеница када су овакви злочини има прегршт, али ћемо овде навести само један, врло илустративан, поново из Шведске. У фебруару 2015. године догодило се брутално групно силовање на једном фериботу који повезује Шведску и Финску. Шведске новине о томе су известиле под насловима „Више Швеђана осумњичено за силовање на финском фериботу“, „Шесторица Швеђана силовала жену у кабини“, „Шесторица Швеђана ухапшена због силовања на фериботу“, „Осам Швеђана осумњичено за силовање на фериботу“… У чему је проблем? Не само да су сви осумњичени били муслимани већ су били странци који нису имали ни шведско држављанство, па је питање из којих су их то разлога медији представили као Швеђане? Или је услов за стицање шведског држављанства силовање? После Келна у јавности су се појавиле и информације о томе како су шведске власти и медији заташкавали случај масовног сексуалног злостављања на једном музичком фестивалу у Стокхолму у августу 2015. године.

Поражавајућа је и исповест немачког полицајца коју је, после случаја Келн, објавио Билд. Полицајац, желео је да остане анониман, а последњих шест месеци ради у градићу Пасау, на граници с Аустријом, и на железничкој станици у Минхену, посведочио је да су „наређења одозго“ да се мигранти не смеју хапсити упркос томе што су „жене на минхенској станици редовно напаствоване“, и што се од свих пријава (не наводи тачан број) поднетих у Пасауу, само једна односи на немачког држављанина, а све остале на мигранте.

 

ДЕМОРАЛИЗАЦИЈА ЕВРОПЕ Ствари које се у последње време дешавају у Европи, а за које је злочин у Келну само најочигледнија манифестација, морају да наведу европске народе да се коначно запитају да ли они уопште верују у своје право на постојање. Сви поменути примери јасно указују да европски либерални естаблишмент негира дисонантност између својих прокламованих теза и теорија са реалношћу и да ће радије кривити жртве, него указати на истинске кривце, и на тај начин угрозили своју догму. Јасно је, међутим, да садашња силовања и пљачке широм Европе представљају оно што раде војске које освајају. То је, на пример, био случај са Немачком и у Другом светском рату, када су бројни совјетски, али и амерички војници (што је много мање познато у јавности) масовно силовали покорене Немице. Зашто би сада било другачије? Тога су свесни младићи који су се иживљавали у Келну и у другим европским градовима, а проблем је само што тога нису свесни, или неће да признају, у врху државе.

Жртва силовања у ШведскојСвештеници неолибералне догме намећу Европљанима осећање кривице за оно што су њихови преци радили по свету, и на тај начин им одузимају право да се побуне против онога што им се дешава. Да због тога што је утицај Европљана на свет имао елементе зла, и инстинкт за самоодржање житеља Старог континента сада представља зло. Истина је, међутим, да је оно што је Британија, као највећа светска колонијална сила, радила умногоме било јако лоше и о томе смо нашироко писали, али је истина и то да свет тада није пљачкао обичан, мали човек, него елита, односно естаблишмент. Истина је да је Британијом, и другим колонијалним силама, управљао банкарско-индустријски картел, а да су њихови народи гинули у милионима у ратовима који су служили углавном да се напуне џепови богатих. После Другог светског рата, када су ови картели освојили готово читав свет, а још неосвојене земље тренутно бомбардују, створена је нова доктрина. За ратове су оптужени народи, а не елите, и да би се ти ратови спречили, потребно је из људског ума избрисати сваку идеју о различитости и створити једнообразни свет где се сви држе за руке и уз осмех пију кока-колу. То је у суштини оно у шта неолиберални естаблишмент жели да верује, односно у шта жели да убеди народ. Као што га је некада убеђивао да треба да иде у братоубилачки рат, сада га убеђује да треба да иде у самоубилачки мир. Да се народ убеди да може бити овца која ће мирно лећи поред лава и с њим поделити вегетаријански оброк. Проблем је само у томе што је ово потпуно бесмислено. Европски народи, сада претворени у јагњад без зуба, желе да легну поред лава и надају се да је и он постао вегетаријанац. Игнорисање разлике и чињеница је суштина политичке коректности, чији вам недостатак у данашњој Европи може донети само статус парије, или вас, у горем случају, може довести до губитка посла или одласка у затвор. Зашто ово наводимо? Због политичке коректности и либералних догми ствари које се дешавају нису назване правим именом. Свако нормалан, када види армију младих људи како корача у страну земљу и суочава се са пораженом војском која је изгубила жељу за борбом, схватиће да се ради само о – инвазији. Овде се, међутим, не говори о томе него о „самилости“ и „саосећању“ са припадницима надируће армије. Европски лидери, међутим, ту „самилост“ и „саосећање“ не показују и у односу на милионе људи убијаних њиховим бомбама широм света. Дакле, оне у Ираку треба убијати, али овима на граници треба милосрдно дати и помоћ и свој дом. Коначни резултат овакве политике – и злочиначких ратова у Либији, Сирији, Ираку, и политике отворених врата за милионе миграната/избеглица – може бити само један, а то је етничко чишћење Европе, односно замена становништва.

Политички коректни, либерални гласови рекли би да је овакав став расистички, злочиначки, нељудски. Чињенице нам пак говоре да садашња политика, пре свега када је имиграција у питању, води ка самоубиству/убиству Европе. Можда то јесте политички некоректно, али као што је рекао Пауел, видети шта се дешава, а ништа не рећи представља чин издаје.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *