Размишљање о размишљању премијера

Александар ВучићПише Драган Мраовић

Да ли је неопходно бити у ЕУ како бисмо завели порески ред у држави? Ко нам брани да се и без уласка у ЕУ боримо против корупције и организованог криминала? Није нам потребна ЕУ да бисмо похапсили лопове међу нама. Чак и да смо у ЕУ, то бисмо морали да урадимо сами

Броз је по Србе био најгори, али сви после њега били су још гори. Ма какав био Јосип, он никада није рекао „ја сам одлучио“, никад није рекао „ја не дам“, но је говорио увек у првом лицу множине: „Ми смо море крви пролили за братство и јединство наших народа, е нећемо никоме дозволити да нам дира или да нам рује изнутра да се руши то братство и јединство…“

Одлуке политичара увек ће бити подложне критици, често неоправданој, јер незадовољника има, и биће их. Увек постоји неки мањински проценат грађана који су против свега. Чак и против програма власти за коју су гласали. Међутим, у Србији има разлога за незадовољство политиком која се води, јер је у току покушај тачеризације (читај: уништења радничке класе) и евроатлантизације, боље рећи американизације Србије, док се грађани не питају за кључне одлуке системског карактера.

РОТШИЛДИ ИЛИ ШВЕДСКА? Зато је и било могуће да неко без савести, морала и одговорности, а што је најважније без сагласности грађана, јер је никада не би ни добио, преведе Србију из социјалног друштва у неолибералистичко друштво! Не у хумани капитализам социјалистичког типа, рецимо шведски за који се залагао Слободан Милошевић. Тај неко је превео Србију у сасвим другачије друштвено стање. Нико није питао грађане да ли желе неолиберализам или да остану ту где су, односно да ли желе социјални капитализам типа Шведске или робовласнички неолиберализам евроатлантског типа? Да ли желе дивљи ротшилдовски неолиберализам или социјалну државу?

На изборима на којима су се Александар Вучић и Томислав Николић појавили као алтернатива жутом картелу, грађанима је предочена могућност да Србија раскрсти са погубном политиком Зорана Ђинђића и његових патрљака попут Тадића. Грађани нису тада гласали против Бориса Тадића зато што су веровали овој двојици. Гласали су против политике издаје Космета, против неолиберализма, за достојанство нације. А онда не само да је настављена евроатлантска политика већ је настављена и апсолутна некомуникација с грађанима. При томе власт убеђује грађане да зна боље од њих шта је добро, иако је већина држављана Србије против уласка у ЕУ. Није то питање комунизма или капитализма него ЕУ неолиберализма који гаси и последњи пламичак социјализма у Србији.

У том стању безнађа догађају нам се избори за изборима, углавном без опције која би заиста гарантовала неке промене. Јер у Србији после Милошевића делује неки политички перпетуум мобиле. Мењају се политички ликови, али нема промене политике. Гледамо сталне репризе на политичкој сцени, само са различитим глумцима.

[restrictedarea]

Јосип Броз ТитоЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ С тим у вези, промакла је већој медијској пажњи једна мисао Александра Вучића. Наиме, премијер је у говору на Главном одбору своје странке рекао многе тачне ствари, али и нешто веома битно са чиме се не бисмо сложили: „И није тајна да нису сви у нашем друштву поклоници европских интеграција, али супротно увреженом мишљењу, углавном они који су веома моћни и они који много говоре о томе суштински су против Европе. Зато што тај пут значи више реда, Европа значи да тајкуни не могу више да управљају државом у складу са својим интересима. Европа значи победу права над монополима, борбу против корупције и организованог криминала.“

Очигледно је да је премијер одлучан да нас одведе… у шта? У Европу или Европску унију? Ту се крије мала, можда ненамерна, али свакако несувисла подвала, попут оне која се крије у синтагми „Западни Балкан“, јер, по Цвијићу, Србија није Западни Балкан.

Не можемо ни помислити да нас премијер намерно замајава, јер не може он желети зло Србији. Али није наодмет питати га да ли зна колико је тих што нису „у нашем друштву поклоници европских интеграција“? И да ли му је пало на ум да је тајкуна мало, а да већина грађана Србије данас није за улазак у ЕУ?  Може ли се водити један народ у евроатлантски рај ако се не представе добре и лоше стране тог раја, и не омогући се да грађани одлуче на референдуму шта желе? Посебно, јер су заговорници тог раја најчешће људи који никада у њему нису живели, нити радили, али у Србији лепо живе од тога што нам раде. Зашто бисмо одлучивали на крају пута хоћемо ли у ЕУ? Чему тај пут ако одлучимо да нећемо тамо? Како то да власт води грађане путем којим они још нису одлучили да иду? Зар то није принуда? Зар није боље да се распише референдум да бисмо знали шта хоћемо, са једноставним питањем: „Желите ли у ЕУ“? Ако се већина одлучи да жели, онда је демократски да сви то поштујемо. Али шта ако већина грађана то не жели? Наговештавање могућности одржавања референдума на крају пута не пије воду, јер је ту реч о довођењу грађана пред свршени чин.

Још је интригантније што наш премијер верује да се уласком у ЕУ долази до „више реда, да Европа значи да тајкуни не могу више да управљају државом у складу са својим интересима. Да Европа значи победу права над монополима, борбу против корупције и организованог криминала“. Што се корупције тиче, она има исту етимологију као и проституција – обе су у људском бићу. Било је тога, и биће до краја људског века. Те две појаве могу се само свести у разумне мере, али се не могу сасвим искоренити. На пример, у Немачкој се око пет одсто трансакција обавља избегавајући порез, у Италији око петнаест, а код нас око педесет процената. Ми бисмо могли и морали да стигнемо бар на италијански ниво, ако већ не можемо на онај немачки. Да ли је неопходно бити у ЕУ да бисмо завели порески ред у држави?

Дакле, ко нам брани да се и без уласка у ЕУ боримо против корупције и организованог криминала? И зар морамо у ЕУ да тајкуни не би могли да управљају државом, јер је ЕУ „победа права над монополима“? То је чиста неистина. Сви данашњи ратови су управо у току због очувања нечијег монопола. Тренутно евроатлантског, који спроводи баш ЕУ. Или због онога што је Ернест Хемингвеј сјајно дефинисао: „Рат изазивају и воде прљаве свиње које желе да из њега извуку неку корист.“ У оквиру овога није јасно зашто премијер уопште говори о Европи? Европска унија није Европа. Србија неће ући у Европу јер је већ у њој. А што се тиче уласка у ЕУ, како стоје ствари, Србија ће стићи на њен парастос, али ће у међувремену изгубити много енергије на празном ходу. ЕУ је само војно-политичко-економска организација једног дела Европе, она је део Европе, али није Европа сама по себи. Појам аутентичне Европе је много шири од неке државно-политичко-економске организације као што је ЕУ, која је постала американизовани сурогат антисоцијалног неолиберализма. Та флоскула о Европској унији као Европи, једнако као и она о Србији на Западном Балкану, једноставно је политичка подвала оних који нам не желе добро.

ТАЈКУНИЗАЦИЈА ЕУ Међутим, наш премијер говори да ћемо уласком у ЕУ ући у Европу у којој „чертајкуни не могу више да управљају државом у складу са својим интересима“.

Европска унија је оличење тајкунизације, управо легализована владавина монопола. Јер филозофија неолиберализма јесте владавина економије над политиком, а то значи укидање грађанских и социјалних права да би владали светски финасијски олигарси. Ако наш премијер мисли да у Италији, на пример, не одлучују велике тајкунске породице као, рецимо, Ањели, оличене у господину Маркионеу кога Влада Србије финансира, или Берлускони, или да се тамо нешто пита премијер државе Матео Ренци, онда се он тешко вара. Што је још горе, ни тај Ренци није тамо дошао својим заслугама него вољом крупног мултинационалног капитала, како би обавио неке послове за њега. Неколико последњих италијанских влада формирали су европски банкари, није их изабрао народ Италије. У ЕУ се ниједна држава чланица више не пита ни за шта већ одлучује Европска централна банка, као испостава америчке Светске банке чији је најјачи „демократски“ инструмент манипулација евром на берзама, као средством елиминације могућих одлука националних парламената које би ишле у прилог социјалних права и смањења пљачкашких профита банака и мегакомпанија. На тај начин се уништавају социјална права за која је требало скоро два века да их остваре „презрени на свету“. Коме она као таква служи: грађанима или мултимилијардерима, у преводу на српски – тајкунима?

Европска унија не може да гарантује Србији ни владавину права, нити да неће бити корупције. Њену владавину права видели смо на делу када је извршила нелегалну агресију на СР Југославију, а унутар те агресије, без одобрења УН и без објаве рата, Немачка и Италија прекршиле су сопствене уставе, а НАТО члан 11 своје повеље. Њену борбу против корупције видели смо када смо давали по педесет хиљада долара у кешу, на руке, њеним функционерима да нам пропусте шлепере, у време санкција на бугарској граници или на зворничком мосту. Шта рећи о отетим уштеђевинама грађана Кипра? Да ли је то била владавина права? О каквој владавини права се може говорити када се крше шенгенски прописи да се спречи улазак избеглица које беже из своје земље управо због спољне политике Европске уније? Да ли је Хашки трибунал, који подржава ЕУ, владавина права? Или лицемерно насиље над српским народом? Каква је то владавина права ако је Европски парламент у Стразбуру управо ратификовао Споразум о стабилизацији и придруживању с Косовом? Дакле, Србија може у ЕУ само без Космета. И тиме пада у воду она флоскула наших политичара да „нам то нико у ЕУ није тражио“, а они упорно тврде да ћемо одустати од унијаћења, ако је услов и Космет. Пошто ова, по нас погубна одлука, не само да доказује да у Европској унији, која је еврократски бриселски монструм отуђен од грађана земаља Европске уније, нема ни Европе, ни владавине права, наш пут у ЕУ је завршен.

ЕУ скупМОНСТРУОЗНИ ПРОЈЕКАТ Италијански филозоф Дијего Фузаро, дакле неко ко се родио у тој ЕУ, који у њој живи и ради, каже: „Европа не постоји. Оно што обично називамо тим именом је трагична стварност уједињена искључиво на основама Европске централне банке и њене последичне еврократије у којој се остварује тихо угњетавање народа, што је у двадесетом веку вршено помоћу тенкова и војски, уз наметање државама лишеним суверенитета да у року од четрдесет осам сати прихвате одређене мере економског раста, као у случајевима класичних политичких ултиматума.“

Чак и његов шездесет година старији колега, чувени Ђовани Сартори, коме је код нас објављено једно од кључних дела његове филозофије друштвеног стања „Демократија шта је то?“, изговорио је у интервјуу италијанским медијима 17. јануара, иако је истакнути апологета неолиберализма, реченицу идентичну оној коју је написао Фузаро у интервјуу у „Печату“ две године пре њега: „Европа не постоји. Никад нисам видео глупљи пројекат од ове Европе. То је монструм. Није чак ни у стању да заустави имиграцију људи који раде за десет одсто трошкова европске радне снаге, уништавајући тако континенталну економију. То није моја Европа… Бриселска Европа са 28 земаља и 28 различитих језика је мртав ентитет.“

Сартори је у праву јер је Европска унија испостава крупног нехуманог капитала и финансијских олигархија које не поштују ништа што је људском бићу потребно, ни на материјалном, ни на духовном плану. Велики адут ЕУ, укинуте границе ради слободног протока роба и новца, враћају се у форми бодљикаве жице, што изазива мучне асоцијације на прошлост. Укидају се религије, укида се национална историја, укидају се нације, јер су препрека необузданом и несоцијалном ширењу капитала који је сам себи сврха, укидају се поезија и лепа уметност, намеће се амерички сленг енглеског језика који је сурогат Шекспировог књижевног енглеског, намеће се американизација живота. Једноставно речено, намеће нам се монсанто хамбургер, да га платимо странцима, уместо здраве лесковачке пљескавице од чије творбе живе наши људи.

Зато није уверљива прича о томе да, када уђемо у ЕУ, то значи више реда и да тајкуни не могу даље да управљају државом у складу са својим интересима, да то значи победу права над монополима, борбу против корупције и организованог криминала. Није нам потребна ЕУ да бисмо се ослободили корупције и криминала. Самом изјавом да ће нам улазак у ЕУ то решити исказује се немоћ српске политике да то сама уради. Није нам потребна ЕУ да бисмо похапсили лопове међу нама. Чак и да смо у ЕУ, то бисмо морали да урадимо сами. Монополи су на Западу апсолутно изнад политике, јер у ЕУ и САД управо влада неолибералистички принцип да је економија изнад политике. Тамо где је тако, нема владавине права. Одлучује онај ко има новац. Не одлучује демос већ одлучују Ротшилд и Рокфелер. Селекција у таквом друштву је расистичка, јер онај ко нема новца не може да одлучује. То је видљиво управо у садашњој изборној кампањи у САД. Је ли Доналд Трамп неки Кунта Кинта, или је милијардер? Он може да се кандидује за председника САД, али не и неки Американац способнији од њега који нема пара. Када би наш премијер био премијер ако бисмо прихватили та неолибералистичка правила? По америчким и евроунијатским принципима, Мишковић би био премијер. Као Берлускони. Да ли нас то очекује у ЕУ уколико тамо залутамо?

И није тачно да ЕУ нема алтернативу у којој би Србија боље живела. Паметан човек увек има алтернативу.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Premijer Vučić bi iz elementarne pristijnosti mogao da pozove na razmenu mišljenja naše ljude koji godinama žive po skandinavskim zemljama i da od njih dobije istinite i argumentovane podatke o društvenim, socijalnim i drugim pitanjima, i šta sve te države imaju kao obavezu prema građanima.Nepošteno je govoriti i ocenjivati države u kojima je i ako je i on sam bio samo u proputovanju, a daje sebi za pravo da kao aksiome tvrdi kakvo je stanje u drugim državama.Nažalost mali broj građana je mogao da boravi duže vreme u tako uređenim državama da bi mogao nešto pouzdano da kaže.Površnost i njegova razmišljanja mogu biti samo njegova privatna, a ne da narodu saopštava svoja razmišljanja kao jedino istinite stavove.EU se ne slažu po mnogo pitanja i u sve većim su nesaglasjima u suštinskim pitanjima, a jedino su pod patronatom Amerike uvek usaglašeni kada je u pitanju Srbija koja će se večito ucenjivati i ponižavati, i to na duge staze.Povrh svega tu je i Brisel, koji se ponaša kao same Ujedinjene nacije.NJima odgovara slaba i pokorna Srbija, i tu nameru niti kriju niti će od nje ikad odustati.Seljaci i građani sve više su saglasju da će ubuće birati samo krompir na pijaci, a izbore ostavljaju ljudima i političarima koji su u moralnom i duhovnom blatu, a vi čete biti ponosni jer verujete sopstvanim neistinama da činite dobro za ovaj narod.Narodu ostaje samo teokratična demokratija je samo zlo!

  2. РАДОСЛАВ

    РАЗМИШЉАЊЕ ПРЕМИЈЕРА ВУЧИЋА?? Свашта Гос, Мраовићу наш врли ПРЕОБРАЖЕНИ не размишља он спроди она договорена решења која добији од његових уважених пријатеља а стварних непријатеља Срба. Он Вучић са својим КАРТЕЛОМ ништа добро није донео а пуно обећања дао. Оставимо њега мало на мира да пребира о ОПСТАНКУ НА ВЛАСТИ. Ми морамо питати Гос, председника Николића зашто је дозволио и препустио растур Вучићу да растури СНС онај који је створио Николић у почетку без Вучића. Николићева одговорност политичка биће већа од Вучићеве ако настане ВАН УСТАВО СТАЊЕ у Србији које желе НАТОВЦИ У СРБИЈИ. Избори су ту Срби разједињени незнају коме да поклоне свој глас. Николићу огласисе док небуде касно за све СРБЕ УКУПНО. Твој потез може зауставити срљања Вучићеве политике према ЕУ-НАТО ИМПЕРИЈИ. Србија теје изабрала мораш је и бранити па макар то био и Вучић.

  3. Vučić i Nikolić vode istu politiku, samo su im metode drugačije. Nemojmo se zavaravati, na vlast je došla nomenklatura, bolje reći diktatura, koja će dokrajčiti ovu državu. Sve odluke donose se izvana od tkzv naših “prijatelja” i po pravilu sve su usmerene protiv čoveka. Neoliberalizam beskrupulozno melje radnike, poljoprivrednike, penzionere, rasprodaje sisteme, koje smo svi gradili i uništava sve što bi moglo biti u korist svih nas. Za to vreme prodaje nam se neka protestantska filozofija o radu, kao da to nije želja svih nas da radimo, zarađujemo i normalno živimo. O svemu odlučuje neprikosnoveni vođa a ministri- poltroni samo klimaju glavom i veličaju ga. Zahtevamo da se narod pita, na demokratski način, referendumom, o svim ključnim pitanjima o budućnosti naše države.

  4. Деценијама слушамо да нешто нема алтернативу. Ако је алтернатива избор између две могућности како ЕУ може да нема алтернативу?

    Алтернатива је живот у својој земљи, по својим (државним) правилима. Обашка што је бриселска администрација једна од најкорумпиранијих. Не треба нам то.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *