Почетна / Дух времена / Рад векова и удео тренутка

Рад векова и удео тренутка

ZORAN AVRAMOVICПише Драган хамовић

У овој опсежној и вредној књизи аутор, између осталог, открива и због чега је још пре пола века за потомка виђеног државника Јована Ристића (књижевника Марка Ристића) и за потомка породице што је дала војводу Живојина Мишића (великог критичара Зорана Мишића) значење „косовског опредељења“ било тако различито као да је реч о странцима, из удаљених, па и антагонизованих култура

Два опсежна одељка чине књигу Огледи из српске културе и књижевности Зорана Аврамовића. У одељку „Култура“ претежу теме од значаја за формирање и одржање културне самосвести, традиционалне и савремене, посебно у судару с појавама глобализоване, медијске и чулне културе. У одељку „Књижевност“ аутор проблематизује статус српске књижевности, као ослонца културног идентитета овог народа, те се поближе бави неким изабраним аспектима дела водећих књижевних фигура: од Вука и Његоша до Андрића, Црњанског, Деснице и Николе Милошевића. Поредак радова, настајалих у разним приликама у дужем временском распону, могао је бити и другачији, јер се овде шири домен културе и домен књижевности међусобно стално преплићу, а неки од ставова и теоријских навода понављају – по правилу, они пресудни за разумевање интелектуалне и вредносне позиције аутора.

ХОМЕР, ТРАДИЦИЈА, КУЛТУРНИ ОБРАСЦИ Ако потражимо прецизнији одговор на питање зашто један социолог образовања и културе толику пажњу посвећује књижевности, и то националној књижевности као пољу научног истраживања, можемо понудити и начелно и конкретно објашњење. Као за општим одговором послужујемо се речима знаменитог историчара европске књижевности Ернста Роберта Курцијуса: „Књижевност спада у ’образовање’. Зашто и откада? Зато што су Грци у једном песнику нашли идеалан израз своје прошлости, свог бића, света својих богова… Хомер је за њих била ’тради­ција’. Отада је књижевност школски пред­мет, а конти­нуитет европ­ске књижев­ности везан је за школу.“ Непосредни одговор о разлогу бављења питањима српске књижевности у склопу српске културе даје сам Зоран Аврамовић у раду „Традиција као елемент српског културног обрасца“ – с почетка првог сегмента књиге – као и, још усредсређеније, у раду „О значају књижевности у култури српског народа“, с почетка другог сегмента Огледа из српске културе и књижевности.

ZORAN AVRAMOVIC OGLEDIНа трагу ранијих проучавања модерног „српског културног обрасца“, поред осталог, Аврамовић истиче да се српска поколења вековима образују „на паганској, хришћанској и [курзивом наглашава Д. Х.] књижевној слици друштва и човека. У основи таквог културног обрасца налазио се емоционални приступ реалности, а то значи са спојеним крајностима. У развоју личности наглашавала се његова емоционално-имагинативна и морална страна, док се запостављала практично-интелектуална“ (23). У другом поменутом огледу, аутор развија неспорну тезу да је књижевност „у историјском постојању српског народа била најважнији облик изражавања самосвести и основни конституенс слике света“ (149) и да је управо она „(поред православне вере) била у српској култури најснажнији обликотворни чинилац у разумевању стварности“ (151), да би напокон закључио оценом да „у српској књижевности доминира трагични доживљај света, искуство, а не конструкција света“ (153). Синтагма „спојене крајности“ у доброј мери кореспондира са виђењем Ива Андрића изнетом у есеју „Његош као трагични јунак косовске мисли“ (разматра га у овим Огледима и Аврамовић) о српском „позитивном нихилизму“. Андрић ту проговара у знаку разумевајућег парадокса: „Без тога упорног неги­рања стварно­сти и очевидности не би била могућа ни акција, ни сама мисао о акцији против зла.“

[restrictedarea]

У наведеним оквирима, Зоран Аврамовић се креће широким простором националне културе и књижевности, као и друштвене мисли о култури, не само као аналитичар него и као опредељени, вруће постављени тумач. У аналитичку оптику уводи широк круг домаћих и страних аутора, као и примера, из књижевности или културно-политичке савремености. Активан приступ прећутно је образложен, заправо подржан, надличним, историјским околностима, уделом повесног наслеђа: „У Србији се у току два претходна века готово свако од знања и јавног угледа мешао у политику. Мало је оних који су заобилазили ову делатност. Можда је то усуд мале културе у напору да се еманципује од многих ограничења“ (22).

О СНАЗИ ТРАДИЦИЈЕ Кључна места Аврамовићевих огледања и јесу та „многа ограничења“, што одређена „националном традицијом дисконтинуитета“ што епохалним кретањима којима смо захваћени, независно од нашег деловања. „Пред нашим очима“, пише Аврамовић, „одвија се дивовска борба између националних култура са идентитетима утемељеним у традицији и глобалистичко-медијских идентитета заснованих на личним конструктима“ (35). Мимо свести да је реч о процесу толико свеобухватном да чини неизвесним напоре управљене против такве струје, и сам аутор проговара из матрице културе којој припада и од које се не туђи. Проговара, не као хладни посматрач него са „емоционално-имагинативне и моралне стране“, што се често приписује овом народу као традицијски недостатак: „Одбрана од радикалног дисконтинуитета са традицијом није без шанси. У сусрету конструкта и непредвидљиве ситуације, човек налази прибежиште у ономе што постоји као рад векова. Снага традиције је у томе што се она и несвесно опире нападу на њене основе“ (35).

Је ли овај закључак, у неку руку, дискурзивни аналогон класичном стиху „Нека буде што бити не може“, или савременом „Није све пропало кад пропало све је“? Биће да јесте и другачије тешко да може бити, колико год упошљавали појмовно мишљење пред трагичним искуством додељеним и нашем површном и млаком нараштају, ма колико наша неодговорна елита бежала од суочења и тачних описа битних чињеница и односа. То је она елита расцепљена – како их овај аутор класификује – на представнике антисрпства, на националне и на равнодушне Србе. Ако бисмо додали и реалну категорију збуњених, онда бисмо добили потпуну слику наше рашчетворене идентитетске целине. Позива се, не једном, Аврамовић на Бауманово одређење културне заједнице: „Људска заједница почиње да има културу тек онда када се одређена сума знакова за све чланове заједнице састоји само од елемената који су за све њене чланове повезани идентичним значењем.“ Према оваквој дефиницији, опис стања у Србији постаје још суморнији него што у просечном личном доживљају изгледа: све је сведенија сума знакова што имају истоветно значење за елитне представнике наше заједнице. Почев од знака Косова, као што Аврамовић добро запажа: „У историјској прошлости, а и у наше време, свака културна политика се суочавала са проблемом културне функције косовског мита […] Очито је реч о конкретном ставу према културној традицији коју еманира косовски мит“ (31). Одиста, још пре пола века за потомка виђеног државника Јована Ристића – мислимо на књижевника Марка Ристића – и за потомка породице што је дала војводу Живојина Мишића – мислимо на великог критичара Зорана Мишића: значење „косовског опредељења“ било је тако различито као да је реч о странцима, из удаљених, па и антагонизованих култура. А данас, у превласти арогантне глобалне елите, „адолесцентски заокупљене само својим проблемима“, ситуација је постала само драматичнија и безизгледнија по идеју очувања културне самосвојности српског народа. Данас се и теоријски разрађује, сагласно ритмовима сајбер-културе, мисао о одустанку од појма идентитета за рачун појмова попут „идентификациони процеси и пројекти“. А процес данашње идентификације најкраће се обавља путем бар-кода и картице – чему било шта више од тога? Или, као што закључује Аврамовић: „Социјална и духовна укорењеност се искорењује да би се изградио слободно плутајући појединац“ (118).

… И „ПЛЕМЕНИТЕ ПРЗНИЦЕ” Описани глобализацијски процеси одавно су препознати као антикултурни, као „тиранија тренутка“ и овај аутор дели такво становиште. У основи империјални, пројекат општег поравнавања народа света у масу „плутајућих појединаца“ истиче у предњи план питање опстанка националних култура. Можда је, као и на свакој контрастној подлози, ово тешко питање најизразитије представљено у есеју у којем се разматрају симболичке фигуре Дон Кихота и Санча Пансе – значи универзални књижевни симболи не само европске књижевности. У прочељу поменутог есеја постављен је Шпенглеров став, при чему се на теразијама између глобалног и националног пола преваже на следећи начин: „Видим да место монотоне слике линијске светске историје, коју одржавају само тако што затварају очи пред претежним бројем чињеница, позорницу за множину могућих култура које, прасветском снагом, ничу из тла своје мајчице земље“ (262). Овај Шпенглеров навод само је припрема за Аврамовићеву поенту да у свакој култури постоје Дон Кихоти и Санчо Пансе, односно реални и фантастични начини мишљења о стварности.

На тај начин се, сликовито, може решити и антиномија унутар неоствареног модерног српског културног обрасца, између емоционалног и рационалног увида у ствари историје и свакодневног живота. А ко проговара, можда и нехотице, из социолога Аврамовића у следећим речима, него митопејски преподешен глас дубоког националног искуства: „Понекад искључивост може да буде услов опстанка. У условима притиска и експанзије једне материјалистичко-хедонистичке културе, и ксенофобија може имати позитивну функцију“ (124). Можда је заиста у тој искључивости кључ решења, у моделу који је, рецимо, посведочио и Милош Црњански, привилеговани Аврамовићев писац у поретку не само књижевних вредности. Поред све показане, поглавито непродуктивне, инфантилне отворености према свима и свакоме, опет да прегнемо и будемо искључиви, племените прзнице у одбрану вредности које не могу бити релативизоване, јер су животне и животворне. А ваљда знамо о чему, о којим живим знацима у себи и около себе говоримо. Налазимо их, предочене на скоро свакој страници књиге Огледа из српске културе и књижевности.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *