Новогодишњи пакао у Келну, политички кошмар у Берлину

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Збогом мигрантској добродошлици и политици широм отворених врата: насиље, укључујући и сексуално, које су починили мигранти у неколико немачких градова, драматично је заоштрило деликатне и трауматичне немачке политичке теме и суочило канцеларку са досад најтежим искушењем у њеној дугој политичкој и канцеларској каријери

Немци одавно нису доживели тако трауматичне дане: ерупција масовног насиља, укључујући сексуално, којем је, на бруталан начин, било изложено више од стотину жена у новогодишњој ноћи, у самом срцу Келна, на простору између чувене катедрале и главне железничке станице, ставила је на тешка искушења овдашњу политику, медије и саму нацију.

Шок не јењава. Напротив. Уместо да се, с протоком времена, хлади, атмосфера се опасно усијава, с непредвидљивим размерама и још непредвидљивијим последицама. У тој драматизацији опаска која се често олако употребљава, да више, после сличних догађаја, ништа неће бити као што је било, добија на „случају Келна“, иако он није усамљен, али јесте најдрастичнији, јер насиља је, такође у новогодишњој ноћи, било у Хамбургу, Франкфурту, Штутгарту и још неким градовима, посебну и забрињавајућу тежину. Уз лицитирање с политичком судбином доскора моћне канцеларке – а доста је оних који Келн виде као почетак политичког краја Ангеле Меркел – све више, и све учесталије, у први план избија питање шта ће бити са самом Немачком?

 

ЕРУПЦИЈА КСЕНОФОБИЈЕ И РАСИЗМА Доста је, наиме, оних који, с наглашеном забринутошћу, примећују и констатују да је Келн отворио, и изазвао, праву ерупцију на друштвеним мрежама, али и на градским улицама, ксенофобије и необузданог расизма, силином која се готово не памти. Користећи често разложан страх бројних Немаца изазван незаустављивом навалом миграната, десничарске групације и формације, од све радикалнијег покрета у „одбрану запада од исламизације“ Пегида до неонациста, ударају разарајуће на саме демократске основе на којима почива, и на којима је деценијама, после рата, почивало немачко друштво.

Иако је читаоцима „Печата“ суморна прича из Келна углавном знана, кратко подсећање на догађај који је Немачку довео до кључања: у новогодишњој ноћи, из збијене масе више од хиљаду особа, руља младих између 18 и 35 година и припитих мушкараца углавном из арапских и афричких држава насртала је брутално на жене, уз сексуално атаковање, отимање мобилних телефона и новчаника, које су се, у ноћи која је од новогодишњег славља направила пакао, нашле на тргу испред катедрале.

[restrictedarea]

ПАКЛЕНА НОЋ Драму те „паклене ноћи“ увећале су чињенице које данима изазивају оштра варничења и остају још без одговора и уверљивих објашњења: зашто су полиција, политика и медији фатално и недопустиво затајили?

Јавност је, наиме, о ономе што се збило у новогодишњој ноћи обавештена штуро, у земљи моћних медија и хитрих друштвених мрежа, са неколико дана закашњења:  градска власт сазвала је кризни штаб тек петог јануара!

У том драстичном потискивању и скривању чињеница, и гвозденој медијској самоцензури, одлучујућу улогу одиграла је очигледно, директно или индиректно, политика: откривање чињеница које се, како се, макар са закашњењем испоставило, нису могле прикрити, доводи у питање ионако спорну политику „широм отворених врата“ пред избеглицама које масовно, више од милион само 2015, и несустало стижу у ову земљу, а на којој упорно, и политички тврдоглаво, инсистира канцеларка.

И отуда није нимало чудно, ни неочекивано, што се Ангела Меркел, после и поводом паклене келнске ноћи суочава са најдраматичнијим кошмаром у својој четврт века дугој политичкој и десет година дугој канцеларској каријери.

 

ФРОНТ ПРОТИВ МЕРКЕЛОВЕ Најутицајнији немачки политички магазин Шпигл констатује да се против Меркелове, и њене политике у избегличкој кризи, формира моћна и велика коалиција, у коју нису урачунате све грлатије екстремне десничарске и неонацистичке групације, од Пегиде, преко десничарске и евроскептичне Алтернативе за Немачку која ће, како испитивања јавног мњења показују, на следећим изборима сигурно „умарширати“ у Бундестаг, до баварске Хришћанско социјалне уније (ЦСУ), која са демохришћанима (ЦДУ) и социјалдемократама (СПД) иначе дели власт на савезном нивоу.

Меркелова се и у сопственој партији суочавала са снажним противљењем и отпорима њеној „великодушности“ према избеглицама страхујући од цеха којим би та великодушност могла да буде плаћена на парламентарним изборима. Отворена и гласна противљења опажала су се и у самом врху партије (ЦДУ), па је почело, не тако давно, чак да се спекулише и са могућим страначким пучем против шефице.

Вешта и прагматична, Меркелова је успела да пацификује побуњенике у сопственој странци, али не и оне у сестринској Хришћанско-социјалној унији (ЦСУ) „својеглаве Баварце“. Председник покрајинске владе и шеф странке Хост Зехофер наставља, још упорније, да затеже конопац, покушавајући да изнуди промену званичне политике према мигрантима. Баварска је прва на удару избегличког таласа и Зехофер изричито тражи од Меркелове да се, уместо „широм отворених врата“, одреди „горња граница“ броја избеглица које Немачка може да прихвати.

УПОРНИ БАВАРЦИ Ако то канцеларка не прихвати, а она то и даље енергично одбија, Хришћанско-социјална унија (ЦСУ) би неизоставно требало, по мишљењу једног од утицајних страначких првака и ветерана Петера Гаувајлера, да напусти владајућу коалицију у Берлину, што би Меркелову натерало на превремене изборе или да за коалиционе партнере уместо Бавараца узме Зелене.

У Минхену се, такође, барата могућом тужбом пред Уставним судом против савезне владе. Аргументацију за тужбу срочио је, на захтев покрајинске владе, један од најугледнијих немачких правника, бивши судија Уставног суда Удо ди Фабио. Његова анализа, из које произлази да би Баварци у правном двобоју са Берлином могли да рачунају на победу, нашла се у уторак на дневном реду седнице покрајинске владе. Ди Фабио, поред осталог, констатује да је савезна влада била обавезна да у политици према мигрантима узме у обзир интересе покрајина и да, пре свега, заштити границе од неконтролисаних догађаја.

Мало је вероватно да би Минхен у прегањању с Берлином могао да иде до краја и да заиста поднесе тужбу Уставном суду против савезне владе у којој седе и представници из редова баварске Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ). Њеном лидеру Хорсту Зехоферу тај папир може, међутим, да послужи као још један јак аргумент у притиску на Меркелову.

 

КАНЦЕЛАРКИН ФИЈАСКО Коалиција против Меркелове која се формира у земљи већ постоји унутар Европске уније, а њој се прикључио и претендент на републиканску кандидатуру за председника САД Доналд Трамп. Он је на Твитеру поручио да се Немачка „суочава са масивним нападима на њено становништво од стране миграната које је пустила у земљу“. Немачка канцеларка се, иначе, управо у случају избеглица, први пут суочила са ограничењима сопствене моћи и доминантне позиције у европској кући: њен покушај да свој рецепт у решавању избегличке кризе, који је подразумевао отворене границе и солидарну расподелу терета, доживео је потпуни фијаско. Келн драматично смањује, или практично искључује, шансе за било какав компромис и договор о заједничкој мигрантској политици.

Коментатор Дојче велеа Бернд Ригерт, управо поводом и после догађаја у Келну, подсећа да већи број шефова држава и влада чланица Европске уније изричито тврди да немачка канцеларка спроводи потпуно погрешну и опасну мигрантску политику. Ангели Меркел остаје, каже овај коментатор, или да промени политику или да оде с канцеларског трона. Неким аналитичарима ближа је ова друга варијанта: они у минулим догађајима, не само у Келну, већ виде почетак краја политичке каријере доскора неприкосновеног лидера.

 

НЕМИНОВАН ЗАОКРЕТ То је, упркос „хистеричном кошмару“ с којим се у овом часу Меркелова најдиректније суочава – на демонстрацијама десничара оптужују је за издају и означавају као, у овом часу, највећу опасност за Немачку – мало вероватно. Канцеларка неће лако бацити копље у трње. Она, међутим, с једне стране, готово пркосно, остаје при политици која се, после Келна, нашла на до сада најжешћем удару, али с друге стране покушава да спаси што се још спасти може. Подиже глас за коју октаву, поручујући узнемиреној нацији да ће држава реаговати одлучно, свим правним средствима, на сличне, а нежељене, догађаје. Руководство странке је, у њеној режији, срочило читав каталог мера којима се тражи пооштравање законских прописа, и доношење нових, који би омогућили, брзо и бескомпромисно, протеривање азиланата у случају да учине и најмањи прекршај. То је очигледан заокрет у мигрантској политици и кад се то формално, и јавно, не каже.

ГРОЗНИЧАВИ АКЦИОНИЗАМ Опозиција у тим претњама види неуротични и грозничави акционизам, подстакнут усијаном атмосфером која се створила, и ствара, поводом и после Келна, а не реалну потребу и промишљене потезе. Ни коалициони партнери социјалдемократе не показују превелико одушевљење изнуђеним „показивањем мишића“.

Очигледно је, међутим, да је Келн драматично заоштрио све политички деликатне и трауматичне теме: преко десничарске и све амбициозније Алтернативе за Немачку, Пегиде, веродостојности медија, које демонстранти означавају као пропагандне лажове, могућности полиције да влада ситуацијом до комплетне политике Ангеле Меркел према избеглицама, због које је слављена у неким светским престоницама, и све чешће анатемисана у сопственој земљи и европској кући.

Шта учинити? На ово питање Шпигл, који је поводом Келна у ватру бацио читав један тим, сматра да би поштен наступ, без илузија, био добар почетак. Немци нису деца, коју треба, упозорава магазин, макар из добрих намера, штитити од истине. А истина је да политика радо говори о интеграцији, али не показује да је разумела изазове и искушења овог огромног подухвата, са свим његовим консеквенцама. А истина је, такође, да ће суживот у Немачкој од сада бити прилично неугодан и непријатан.

[/restrictedarea]