Новогодишњи дар Дмитрија Рогозина

Макета С 300Пише Никола Врзић

Шта ће нам донети година која је започела доласком руског ракетног система С-300 у Србију, макар и само у облику макете, и како би Балтик драј индекс морао да утиче на питање расписивања ванредних парламентарних избора у Србији?

Када је, у децембру 2011. године, одлазио из Брисела где је био представник Русије при НАТО-у, актуелни потпредседник руске владе задужен за војну индустрију Дмитриј Рогозин посадио је у близини седишта западног војног пакта две тополе. Избор садница био је симболичан јер Рогозинов гест није био протоколаран или мотивисан његовом жељом да допринесе озелењавању Брисела; топола – Топољ – назив је руске интерконтиненталне балистичке ракете.

Ове недеље је у Београду, пред новинарима и читавом јавношћу, не само Србије, Дмитриј Рогозин поклонио председнику Владе Србије Александру Вучићу макету руског ракетног система С-300. Уз пропратну поруку која је објаснила симболику овог његовог – неуобичајеног – геста: „Да је Београд имао такав ’поклон’ пре 17 година, сада не би имао срушене зграде. То је сигурно. Систем С-300 има не само физичко дејство на непријатеља већ и снажан психолошки ефекат…“

 

ПОРУКА МАКЕТОМ А какав је ефекат, психолошки и симболички, имао да произведе Рогозинов новогодишњи дар Вучићу? Неки у овдашњој јавности, који су толико заслепљени Вучићем да од њега не виде шуму (чињеница), или им је у опису радног места да те чињенице не виде, пожурили су са закључком да је Рогозин том макетом С-300 желео да понизи Вучића. Овакав је закључак додатно оснажен Рогозиновим сусретом с председником Српске радикалне странке Војиславом Шешељем, који вероватно није био по вољи Шешељевим некадашњим саборцима из врха данашње власти. Или пак макета и Шешељ немају много међусобне везе, већ је Рогозинова порука макетом била упућена онима који су од њега већ добили топоље усред Брисела? Другим речима, да ли је макета С-300 само залог за прави С-300 који ће из Русије доћи у Србију да је заштити? У том случају макета је све, само не понижавање Вучића.

Да ће руско-српска сарадња – интензивирана у протеклих неколико година у односу на период који му је претходио, под околностима које су за то интензивирање постале много неповољније него што су биле пошто су евроатлантски Запад и Русија доспели у сукоб – бити проширена и на војну сарадњу, као што је „Печат“ већ најављивао, указала је још чињеница да је руски копредседник Међувладиног комитета за сарадњу Русије и Србије, уместо министра енергетике Александра Новака, 10. октобра прошле године постао потпредседник руске владе задужен за војну индустрију Дмитриј Рогозин. Ово тим пре што је Рогозин, поред сарадње са Србијом, задужен и за руску сарадњу с Ираком, Ираном, Сиријом, Кином, Индијом, Кубом и Венецуелом, а све ове државе (и то све присније) с Русијом сарађују управо на војном плану, и зашто би Србија у том погледу представљала изузетак?

Али све је ово што наслућујемо с мање или више оправданим разлозима, заправо, у Београду потврдио и сам Рогозин. Само га треба саслушати. „Русија ће размотрити техничке детаље захтева Србије за набавку наоружања и система противваздушне одбране С-300“, рекао је потпредседник руске владе, саопштавајући тиме да је такав захтев – и то је заправо и најважнији моменат у читавој овој причи, а видећемо и зашто – од српске стране заиста и стигао. Штавише, како је Рогозин додао у интервјуу „Политици“, потврђујући успут и експлицитно да званични захтев Србије постоји, тај захтев се не односи само на С-300 „већ на целу номенклатуру наоружања коју би Србија желела да добије од Русије… То су најразличитији видови, углавном одбрамбени системи. Тиче се и авијације и копнених снага. Ако реализујемо овај захтев, моћи ћемо снажно и значајно да модернизујемо оружане снаге Србије. За вас не постоје никаква ограничења за испоруке наоружања…“

S-300PMU2-Favorit-PLA-Launch-2SНАСТАВАК САРАДЊЕ За оне којима је потребно подсећање, а то су сви чије је памћење краће од памћења двогодишњег детета, ове Рогозинове најаве не представљају изненађење зато што су наставак и продубљивање процеса озваниченог крајем октобра и почетком новембра прошле године, када је велика српска државно-привредна делегација, предводио ју је премијер Вучић, боравила у Москви. Том приликом су – гласило је званично саопштење – „представници руске Федералне службе за војнотехничку сарадњу потписали меморандум са Министарством одбране Владе Србије“, а потписан је истом приликом и „Споразум о заједничкој заштити интелектуалне својине у оквиру билатералне војнотехничке сарадње“. Детаљи ових споразума нису били обелодањени, а руски медији, и либерални (у погрдном смислу) и они блиски Кремљу, тада су најавили да ће Русија Србији испоручити озбиљне количине наоружања. Судећи по садашњој Рогозиновој изјави о списку који је добио од својих српских саговорника, ствари настављају да се развијају управо у овом смеру. Макета С-300 отуда је симбол овог развоја.

Ако су начелни договори збиља постигнути, а речи руског госта сведоче да збиља јесу, преостаје оно ситно питање начина на који ће Србија Русији платити С-300 и осталу војну опрему коју је Рогозин споменуо. Тим пре што тај новац, како рече Вучић, Србија у свом буџету нема, а приде јој ни ММФ – гле чуда – не дозвољава да се у ту сврху додатно задужи. Значи ли то да је читав подухват унапред осуђен на пропаст, и да је све ово ипак само пропаганда, српска или руска, свеједно? Не, јер, како је такође рекао српски премијер, „руска страна је била коректна и конкретна тиме што је понудила боље услове него за било кога другог“, те да је за систем С-300, који је „прескуп за нас“, „изразила жељу да помогне кроз одређене аранжмане“. Према сазнањима „Печата“, варијанта набавке С-300 која се озбиљно разматра састоји се у неком виду лизинга, плаћања годишње најамнине, чиме бисмо добили С-300, а заузврат не бисмо платили све оно што и иначе не можемо.

 

НАТО НЕЗАДОВОЉСТВО Српско наоружавање руским оружјем, додајмо и то, мотивисано је, или тек објашњено зато што неко објашњење мора да се пружи, хрватским наоружавањем америчким балистичким ракетама. Да ли су нам Хрвати мотивација да се окренемо Русима, или пак згодан алиби за то окретање, и шта год да на крају добијемо од Руса – а добићемо нешто сигурно, јер су Руси исувише озбиљни да би се упуштали у некаква празна блефирања како би, на пример, Вучићу подизали рејтинг у Србији, баш као што је и председник Русије Владимир Путин исувише озбиљан да би га Вучић завлачио и евентуално користио због неких својих циљева – дакле, шта год да на крају конкретно из свега овога испадне, једно је очигледно: сарадња Србије и Русије дубља је и обухватнија него што је била поодавно, и све је дубља и све обухватнија. И то се нашим западним пријатељима, који Русију држе под санкцијама и на нишану свог антиракетног штита, нимало не допада.

О томе, уосталом, речито сведочи већ и саопштење Центра за евроатлантске студије (ЦЕАС) јавне заговарачице НАТО интереса у Србији Јелене Милић, у коме се наводи да договори с Русима „нису у складу са међународним обавезама Републике Србије, прокламованом политиком војне неутралности, посвећености европским интеграцијама, регионалној сарадњи и испуњавању планова предвиђених Индивидуалним акционим планом партнерства (ИПАП) са НАТО… Србија је почела преговоре о чланству у ЕУ, па би морала не само прогресивно усаглашавати своју спољну политику са ЕУ већ и пратити и припремати се за односе које ЕУ развија са партнерима попут НАТО… Најава српских и руских званичника да ће руска страна, на позив Министарства одбране, проценити капацитете и потребе Србије за модернизацијом наоружања, као и иницијалне понуде опреме и заједничких пројеката у периоду када је ЕУ, због руске агресије Крима и умешаности у сукобе у источној Украјини, обновила санкције Русији, не може, дакле, бити у складу са наводном посвећеношћу владе европским интеграцијама, по оцени самог премијера није у складу са буџетом Србије, нити је по нашој оцени у складу са ИПАП.“

Узгред буди речено, док ЦЕАС (и они који га финансирају, а то је НАТО, као што и пише на сајту ЦЕАС-а) Србији одузима право да се наоружа, Хрватска то право има: „Хрватска, наиме, има права и обавезе да модернизује своје ОС (оружане снаге), чија функција није само одбрана РХ већ и њених НАТО савезника, тако да се генерално капацитети наоружања које намерава набавити морају посматрати и у контексту претњи којима је изложен НАТО а не само РХ, те механизама паметне одбране и заједничког коришћења ресурса у којима РХ са партнерима учествује.“

 

РЕПУБЛИКА СРПСКА

Елем, као што су овдашњи НАТО лобисти и њихови бриселски и вашингтонски инспиратори незадовољни текућом и растућом војном сарадњом Србије и Русије, незадовољни су и односом Србије према Републици Српској. У најновијој епизоди, на Светог Стефана 9. јануара, председник Владе Србије и министри, и патријарх српски Иринеј, присуствовали су наглашено свечаној прослави крсне славе и Дана Републике Српске у Бањалуци. Тој демонстрацији блискости српских земаља с обе стране Дрине, која већ сама по себи иритира све којима је и само једна Србија превелика ма коли(ц)ка била, додатну димензију, додатно иритантну горепоменутима, даје контекст у коме је ова заједничка прослава Дана Републике Српске одржана. А тај се контекст налази у недавној одлуци Уставног суда БиХ да је Дан РС неуставан, те да уопште и не сме да се обележава празнично. А он је сада прослављен можда и помпезније него икад раније. И контекст се приде, сагледамо ли и ширу слику, састоји у евроатлантским намерама да се дејтонски Устав БиХ ревидира у правцу централизације БиХ, што ће пак бити учињено само даљим кастрирањем Републике Српске („Разговарала сам с многим појединцима који су радили на првобитном нацрту Дејтонског мировног споразума и сви се слажу с тим да се никада није очекивало да, двадесет година након завршетка рата, у Босни и Херцеговини на снази још буде првобитни Дејтонски устав“, писала је летос америчка амбасадорка у БиХ Морин Кормак). Самим својим присуством у Бањалуци, а и ониме што су тамо изговорили (Вучић: „Републику Српску нико неће моћи да укине декретом, јер декретом није ни створена… Србија је увек ту, са вама… Када помислите да сте усамљени, грађани РС, знајте да нисте. Србија је увек ту, а њена обавеза је, људски и правно, да штити РС, како је Дејтон прописао“), српски лидери с ове стране Дрине поручили су да ће се успротивити овим намерама ревизије Дејтона у складу с евроатлантским интересима у БиХ и на Балкану.

Иринеј Вучић ДодикСве ово, наравно, није промакло пажњи америчке амбасаде у Сарајеву, која је своје незадовољство и Вучићем и Додиком, а нарочито Вучићем, исказала и јавно: „Током 2015. године премијер Александар Вучић указивао је на улогу Србије која, као потписница Дејтонског мировног споразума, поштује суверенитет и територијални интегритет БиХ. Верујемо да премијер Вучић схвата осетљиву природу овог догађаја након одлуке Уставног суда БиХ… Апелујемо на власти у Републици Српској да направе одговарајуће измене да би будуће прославе наведеног празника биле у складу са тим захтевом. Одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће и сви морају да их поштују и спроводе. Сви учесници обележавања празника треба да избегавају подстицање националистичких осећања.“

Незадовољство, исказано и овако јавно, вероватно је још и веће осврнемо ли се на пропратну епизоду, која и даље траје, у вези с референдумом у РС о Суду и Тужилаштву БиХ који најављује председник Републике Српске Милорад Додик. Србија је, подсећамо, још 8. октобра прошле године јавно добила налог да одржавање овог референдума спречи. Речима британског шефа дипломатије Филипа Хамонда, на конференцији за новинаре у Београду: „Уједињено Краљевство посебно је заинтересовано да се осигура прогрес у Босни и Херцеговини. Веома је важан утицај Србије за наставак тог процеса, и поздрављамо њене напоре. Желимо да будемо уверени да најављени референдум у Републици Српској неће бити одржан. Он је непотребан и неспојив са европском будућношћу БиХ и њеним просперитетом.“ Вучићев одговор, који је уследио ових дана, био је исти као и пре неколико месеци: „Не могу да притискам Додика за референдум.“ Та одлука, додао је, треба да буде суверена одлука РС, слагала се с њом Србија или не. „С Додиком сам одавно разговарао и о референдуму. Свој став и суд о томе нисам мењао, оно што сам рекао можда сам поновио, а остало је на њему и суверена је одлука РС“, рекао је, напомињући да не жели да притисцима утиче на односе Србије и РС и да подиже баријере на Дрини. На све то, Додик је поновио да ће референдум бити одржан, и, штавише, да је важно то што је његово одржавање подржала Руска Федерација.

 

АМЕРИЧКИ УГАО Читаву ситуацију, да бисмо је правилно разумели, потребно је сагледати и из америчког угла. Тај је угао најбоље сублимисан у тексту који смо на страницама „Печата“ више пута цитирали, „Путинов балкански гамбит“ извршног директора утицајног вашингтонског Атлантског савета Дејмона Вилсона од 16. октобра 2014. Укратко, сукоб САД и Русије повећао је потребу САД да Русију одвоје од Европе, а у склопу тога, и да је избаце са Балкана. Вилсон у свом тексту упозорава да се „Русија враћа у југоисточну Европу“, а „у одсуству обновљене трансатлантске стратегије, можемо да изгубимо југоисток Европе као што ризикујемо и да изгубимо њен исток“. И зато Вилсон предлаже „стратешки одговор којим ће се Путин одвратити од даље агресије“, чији је део – тог стратешког одговора – и „усаглашени трансатлантски напор да се консолидује Балкан“. Саставни делови Вилсоновог предлога из јесени 2014. јесу и упућивање позива Црној Гори да се прикључи НАТО-у, рефокусирање на Босну, унапређивање српских ЕУ интеграција, и превазилажење сукоба Грчке и Македоније око имена Македоније како би и она могла да буде примљена у НАТО. Годину и неколико месеци касније, од Црне Горе преко БиХ и Србије па до Македоније чији премијер Никола Груевски у Вашингтону управо разговара о компромисном имену своје земље, видимо да се на спровођењу Вилсонове стратегије избацивања Русије с Балкана ради и те како.

Али безуспешно, макар када су Србија и Република Српска у питању. Манимо се заглушујуће и заглупљујуће реторике и предубеђења, и поређајмо чињенице. Србија није увела санкције Русији. Србија и Република Српска су, захваљујући Русији и њеном вету у Савету безбедности УН, одбациле британску резолуцију о Сребреници. Србија је, уз велику помоћ Русије, спречила улазак Косова у Унеско који су подржали Американци и њихови вазали. Србија и Русија не пристају на ревизију Дејтона и укидање надлежности Републике Српске. Србија позива Русију да је заштити од НАТО комшија, а Русија се на тај позив одазива – ако је веровати Рогозину, а немамо разлога да му не верујемо. Све у свему, уместо да нам везе с Русијом буду покидане како би Русија била избачена с Балкана, Русија је овде постала присутна толико, да је присутнија била још само у јесен 1944. године.

 

ИЗБОРИ И све то отвара питање шта ће нам још, после прославе Дана Републике Српске и макете С-300, донети ова 2016. година? Осим ако се Американци не помире с поразом својих балканских планова, а шанса за то се креће негде између никакве и непостојеће, уследиће њихови појачани напори да свој пораз спрече. У чему ће се састојати ови напори? У настојањима да се Србија натера да промени своју политику која је и узроковала (досадашњи) неуспех америчких планова. То пак може да буде учињено или променом власти, или приморавањем садашње власти да свој курс зближавања с Русијом – упркос израженој и иритантној проевропској реторици – преокрене. Како је промена власти, макар у овом тренутку, сасвим нереална из простог разлога што Александар Вучић сада нема такмаца на српској политичкој сцени који би могао да га угрози, сва је прилика да ће притисак бити концентрисан на самог Вучића и на његове сараднике. Циљ: ослабити их, што ће их учинити слабијим на притиске.

У том кључу треба тумачити и све афере, стварне или монтиране, које се покрећу у јавности. Погледамо ли ко их покреће – а покрећу их, све одреда, организације и медији финансирани из Вашингтона и/или Брисела – и погледамо ли тренутак у коме се то дешава – текуће скретање Београда с пута зацртаног у Вашингтону и Бриселу – тешко је отети се утиску да ови удари на Вучића и његову владу имају пре свега циљ да их дестабилизују, а не да нама, грађанима Србије, донесу неку корист. У сваком случају, ако смо у праву у овој процени, удара ће, првенствено медијских јер је опозиција углавном импотентна, у наредном периоду бити све више и више.

А кад смо већ код удара на државну политику Србије, ту је и Зорана Михајловић, потпредседница Вучићеве владе и странке, која је ове среде нашла за сходно да Дмитрију Рогозину поручи да гледа своја посла. Већ означена као заступница америчког интереса у врху српске власти, овим је својим иступом, непристојним у најмању руку а свакако и штетним, Зорана Михајловић та предубеђења и додатно учврстила. Њу, као и друге функционере СНС-а, 13. фебруара чекају унутарпартијски избори, овог пута тајни, и биће јако интересантно да се види хоће ли потпредседница СНС-а добити довољно гласова да ту и остане, или ће претрпети спектакуларан пораз. Изгуби ли, за свој пораз ће, и то с правом, моћи да окриви Александра Вучића, и никога не би смео да изненади развој догађаја у коме би управо она постала недостајућа перјаница српске проевропске опозиције; и зато што ова опозиција пати од хроничног недостатка лидера који би Вучићу иоле успешно могао да изађе на црту, и зато што на изградњи њеног имиџа овдашњи проевропски медији упорно раде још откако се она вратила на српску политичку сцену.

Сав овај развој догађаја – очекивани удари и споља и изнутра – Вучића би морао да натера на расписивање ванредних парламентарних избора. Зашто? Зато што је сада на врхунцу популарности; зато што ће на изборима ту популарност и капитализовати; зато што је опозиција у споменутом нокдауну; зато што ће изборном победом себи обезбедити још (барем) две године власти; зато што ће ојачати своју позицију пред ударима који му следе ако се не преокрене у складу с америчким интересом. У супротном, следе му две године константних удараца и слабљења, две године поклоњене противницима да се консолидују и ојачани изађу пред њега ослабљеног.

 

ГЛОБАЛНО ПРЕВИРАЊЕ А на његову одлуку о расписивању ванредних парламентарних избора морало би да утиче и стање светске економије, све склоније спектакуларном паду. О томе сведочи и графикон кретања Балтик драј индекса који објављујемо; Балтик драј индекс, „процена вредности поморског транспорта најважнијих сировина“, важан је зато што „промене у Балтик драј индексу инвеститорима пружају увид у трендове глобалне понуде и потражње. Ове промене се често сматрају најважнијим индикатором будућег економског раста (ако индекс расте), или контракције (индекс пада) зато што добра која се транспортују јесу сирови, необрађени материјал, што је по правилу област подложна веома ниском нивоу шпекулација“. Балтик драј индекс тренутно је на најнижем нивоу у историји, нижем него што је био чак и у јеку претходне економске кризе 2008. године, и наставља да пада, најављујући тиме нови слом светске економије. И „Ројал банк ов Скотланд“ (РБС), како извештава лондонски „Телеграф“, посаветовала је своје клијенте да се припреме за „катаклизмичну годину“, а слична упозорења стижу и од Лерија Самерса, некадашњег америчког министра финансија, главног економисте Светске банке и директора америчког Националног економског савета. Остваре ли се ове прогнозе, на озбиљном удару наћи ће се и фрагилна српска економија. Фамозни страни инвеститори први ће се разбежати, фабрике ће бити затваране, незапосленост ће порасти заједно са државним дуговима (уосталом, све што смо већ видели током кризе која је започела 2008. године), а српски ће гласачи кривца за своје невоље потражити у Србији јер другде ионако не могу.

И мимо економске кризе која ће доћи пре или касније, свет ће у 2016. години постати још нестабилније место него што је био у претходној. Сукоб Саудијске Арабије и Ирана – сукоб који је Саудијска Арабија изазвала намерно, с намерама које тек треба да се покажу – представља злокобно знамење невоља у које би преко Блиског истока могао да буде увучен и читав свет, а у таквим околностима Патагонија (на пример) можда и може да се нада да ће бити поштеђена већих невоља, али наш Балкан право на ту наду нема.

Наша могућа угроженост утолико је већа зато што ће, сва је прилика, Европска унија у години која је пред нама бити углавном забављена сопственим јадом, мигрантском кризом у свим својим видовима, унутрашњим политичким превирањима у чланицама ЕУ, сукобима попут овог између Пољске и Брисела коме управо присуствујемо… Али зашто је то лоше за Србију, кад не желимо да Србија уђе у Европску унију, и када мислимо да је утицај Европске уније на Србију углавном негативан? Лоше је зато што Европска унија због својих мука неће моћи да се посвети мучењу Србије, а то не значи да ћемо бити остављени на миру већ да ће уместо ње ускочити да нас мучи неко други, то јест Сједињене Америчке Државе. А искуство из деведесетих година прошлог века представља неумољиво упозорење: сваки пут када је Америка од Европе преузимала иницијативу на Балкану, од Кутиљеровог плана надаље, Балкан је горео још више… А Америка се на Балкан враћа.

И тим више нам је, и то што пре, потребан онај руски С-300. Дај Боже да то буде само због снажног психолошког ефекта о коме говори Дмитриј Рогозин.

 

5 коментара

  1. РАДОСЛАВ

    АМЕРИЧКИ УГАО.!? Из тог угла долазе правци, новци па ако желите и наређења где да иде политика ове ојађене, осакаћене СРБИЈИЦЕ. Како Срби могу веровати овој тројици јахача над СРБИЈОМ када стално мењају (ПРАВЦЕ) а иду у истом смеру ЕУ,НАТО. Време је исто као 1914- 41 година са разликом Русија има ЦАРА а Србија смутњу без правца једино исправног који језди ИСТОКУ новој ЦАРЕВИНИ Путиновој.

    • Da je Putin nastavio Jeljcinov pijani kazacok, Imperija bi vec bila u Sibiru.
      Da je nas trojac umesto “nesvrstanog” moravca(malo udesno,malo u mestu,
      zatim u levo,pa opet u mestu…do unedogled)dao Rusima da opreme-zna se
      cime- nisku bazu,ne bi ni komsijski zecevi na nas dizali onu stvar.Zuti su bar
      bili iskreniji izdajnici i to im se mora priznati.Elem,posto doterase cara do duvara,
      dodje vreme,sto rece Z.Cvijanovic onomad, “kad treba prodati kravu i kupiti
      pusku.A ovo je takvo vreme i ono vise ne trpi bilo kakve izgovore”.

  2. Rusi nama maketu, a USA njima oruzje.

  3. Није ми јасно како на овакав чланак и ате само три(3) коментара? Или тачније јасно ми је и управо зато не желим да траћим моје врјеме на писање нрког дужег коме тара на тему.

  4. Po svim parametrima situacija na bliskom istoku ,na balkanu I evropi ce se dalje komplikovati,kakva ce biti dinamika videcemo vrlo brzo,Turska se konfrontirala sa RUsijom na americki mig I ko zna sta tu moze da se izdesava.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *