Почетна / Уводник / Ни овце ни руна

Ни овце ни руна

milorad vucelic 660x330Милорад Вучелић / главни уредник

Нема, по свему судећи, ни воље ни способности да се предстојећи републички вишестраначки парламентарни избори претворе из техничког или личног у политичко питање. Све што се може разабрати из активности евроатлантских политичких странака јесте то да су против председника Владе Србије Александра Вучића. Својевремено, на сличан начин се догађало фокусирање на Слободана Милошевића или Војислава Коштуницу. Али уз крупне разлике. Милошевић је, наиме, обаран са власти због тога што ће нам укинути санкције чим он падне, што је он сметња уласку у уједињену Европу, што спречава долазак силних милијарди долара које спремно чекају на граници да улете када он падне, што ће се Албанци на Косову дозвати памети чим српско питање постане демократско питање, што ћемо када њега, Милошевића, не буде, доживети све благодети капитализма. Коштуница је био обаран због његове вере у институције и недопуштања да га заведу опаке пречице у вршењу власти, зато што успорава реформе, зато што је био уставотворац и легалиста, зато што није прихватио Ахтисаријев план, зато што је сарађивао са Русијом и битно придржао Републику Српску и зато што је био за војну неутралност Србије.
Ово су били декларисани циљеви и средства у борби за власт и победу на изборима. То је будило одређене наде и очекивања. Данас, код евроатлантске политичке опозиције углавном нема никаквог јавног политичког програма да би се на изборима победио Вучић. Пожељно је, и „демократски“ дозвољено, употребити сва, и дословна сва средства за његово компромитовање, рачунајући да ће то код њега или код неких блиских му сарадника (многи од њих се труде да им изађу у сусрет) изазвати нежељену или нетактичну реакцију, што би им опет послужило за наставак бесомучне кампање. И тако унедоглед. Више се, дакле, рачуна на могуће политичке грешке и евентуална огрешења о правила политичке коректности него што се залаже и бори за (свој) политички програм. Постоје само два угаона камена и две врхунске вредности до којих ова врста политичке и медијске опозиције држи, а то су НАТО и „Курир“. То су свете краве наше евроатлантске опозиције и њихови „узори светли“. НАТО као идеал мира, сигурности и демократије, а „Курир“ као образац објективног, истинољубивог и слободног новинарства. Они су дакле за ове поменуте вредности, а СНС и Вучић нису. Они су за погоршавање односа са Русијом, а то значи да су и за увођење санкција Русији, док постојећа власт није. Нема ниједне политичке странке и политичара који није, по већ познатој методологији, прошао „топлог зеца“ овог таблоида, али сваки од њих просто изгибе да се прикључи кампањи одбране тог истог таблоида не би ли уграбио мало простора да се политички прикаже и докаже као вајни слободар. Ни лидери такозване патриотске опозиције нису изостали ни пропустили прилику да се обрукају скандализујући се због тобожњег угрожавања слободе речи и медија.
Свакодневно се уз помоћ невладиног сектора и медија који се финансирају из западних фондова и обавештајних центара, а уз активности бројних независних заштитника и институција тога типа, производе афере и напади на владајуће политичаре. Председник Србије Томислав Николић, полажући камен темељац за изградњу Центра за истраживање на матичним ћелијама и Банке за матичне ћелије у Крагујевцу, између осталог је казао: „Сви центри изврсности, а посебно Банка за матичне ћелије, сачуваће најбитније, најважније и најлепше карактеристике српског народа. Све мање се деце рађа, а брачни парови траже решење обраћајући се лекарима у иностранству. То решење треба да буде овде, та деца треба да буду српска деца са српским генетским кодом, прошлошћу и будућношћу.“
Подигла се бука и прашина око ове изјаве. Написана су саопштења и исказана згражавања поводом тога што се неко усудио да говори о српском генетском коду, који би по актерима ове галаме морао да нестане и да се потпуно декодира. Да ли је српски код нешто што је само по себи негативно, лоше и што треба сатрти? Да ли то значи да и сам помен Срба и српског имена изазива нетрпељивост и упућује на дискриминацију? Код кога се то и зашто дешава? Откуд некоме такве асоцијације и на чему су основане! Ко је и када припадницима других нација и националних мањина у Србији бранио да сачувају и чувају свој генетски код. Смеју ли се Срби у јавним говорима помињати а да се истовремено не помену све нације и националности које живе у Србији. Можемо само замислити шта би се десило да су поменути сви грађани Србије! Тада би се, истом накарадном и болесном логиком, схватило и закључило да је то израз асимилаторских и хегемонистичких претензија! Треба ли само српском народу у Србији то забранити! Враћамо ли се у времена када се ни Морава ни војвода Синђелић ни Јеремија Крстић ни у песмама на јавним приредбама и манифестацијама нису помињали. Треба ли забранити председнику Србије да помиње Србе и српство.
Ђорђе Комленски, генерални секретар Покрета социјалиста Александра Вулина, говорећи на изборној скупштини своје странке у Чачку, рекао је: „Жути вампир није готов јер они који су га хранили народним знојем и даље му упумпавају новац са надом да ће да оживи. Сада када је Србија поново продисала, они који су исисали сву њену моћ, опљачкали привреду, покрали силне донације и задужили нам децу опет би да нас воде. Избори 2016. јесу глогов колац за такве.“
Потпуно је јасно да се овде ради о употреби речи у пренесеном значењу, о често коришћеној метафори, и да нема никаквог основа за политичку буквализацију изузимајући оне који ама баш ништа не знају ни о свом језику ни о свом народу.
Влада Александра Вучића направила је велику грешку, баш као и Тома Николић после избора за председника Републике, што није поднела извештај о стању државе и нације какво су затекли. О томе смо и тада писали. Добро, рећи ће неко да је требало време да се сагледа сва дубина понора у који смо бачени захваљујући власти жутог картела. Тешко да би се после таквог увида могло десити да политичке снаге пропалог погубног жутог режима сада себе називају опозицијом. Они такви су много лакши противници и лакше их је победити, али су својим опстанком просто загушили политички простор и осујетили излазак на сцену нових личности са неким новим или бар друкчијим идејама. Они се више и не баве политиком него рачуном и математиком. Они и не помишљају да нешто битно оспоре или да на изборима савладају свог ривала него искључиво размишљају како да се лакше довину до цензуса и поново угурају у парламент и ојачају евроатлантску оријентацију. У њиховом могућем удруживању нико и не прича о сродностима или разликама у партијским програмима, нити се тим било ко у медијима бави. То нису теме њихових састанака. Њихов „програм“ је пука рестаурација власти жутог картела и поновно обједињавање рециклираних деривата бившег режима.
Пошто и не помишљају на могућу победу, они и не помињу шта би нам се догодило да они победе и шта би они и како радили.
Посебно је занимљиво гледати разне самозванце без странака и без чланства у виду „Покрета за преокрет“, „Доста је било“, „Левице“ како „принципијелно“ неће да се удружују зато што их у ствари нико неће и нико не зове. Али онда тако доследни својим идејама хоће да се удруже тврди либерали са још тврђим левичарима. На делу је потпуно травестирање сваког говора о левици и десници. Закон о политичким партијама почиње да губи смисао јер се свако коме то падне на памет може прогласити политичким субјектом или лидером овога или онога. Иоле озбиљан поглед на оваква дешавања уочи изборне кампање одиста обесхрабрује, и није чудо што многи грађани не мисле да је било каква озбиљна корекција капитализма у коме живимо могућа.
У тексту „Америчко лице нове Европе“, који објављујемо у овом броју „Печата“, Никола Врзић наводи речи високо позиционираног евроатлантистичког експерта Џејмса Кер-Линдзија које се односе на опозицију у нашој земљи: „Па, ви једноставно немате пристојну опозициону партију! Њихова улога је да терају владу на одговорност, али и да продуктивно политички користе време док су у опозицији да формулишу нове политике… а они то не чине… нити нуде нове политичке платформе.“
Различитим путевима и различитим уверењима и вредносним системима дођосмо до истих закључака из једноставног разлога јер је реч о стању чињеница. И онај ко навија за њих и онај ко навија против њих мора доћи до истих закључака пошто су чињенице тврдоглава ствар.
У покушају да се у понашање евроатлантске опозиције у Београду учита било какав смисао сада се већ код неких „независних“ аналитичара помиње стратегија о „два корака“, која се састоји у томе да су ови избори загревање за председничке 2017. године, а потом би када победе на председничким, изазвали ванредне републичке изборе на којима би онда наводно победили! Они који нису још ни проходали и направили први корак већ сањаре о двокораку само да би продужили своје политичко вегетирање, а на штету Србије.
Стање у опозиционим, а пре свега евроатлантским партијама, које су иначе захтевале ванредне изборе, толико је испод одрживог и претпостављено пожељног минималног нивоа да свака озбиљнија критика учитава вишак смисла у њихово понашање и деловање.

3 коментара

  1. Wow! Svaka cast, gospodine Vucelicu!




    0



    0
  2. РАДОСЛАВ

    Добровољно ушли смо у ТОР, за ШИШАЊЕ у обадве Југославије и ПЕТО-ОКТОБАРСКЕ промене до ЖУТОГ-КАРТЕЛА и овог ПРЕОБРАЖЕНОГ Вучића. Шта је чинити: имали смо оне пароле сви на изборе да оборимо, ТОРОВЕ да небудемо ОВЦЕ већ зрео народ који зна шта хоће.!!!




    0



    0
  3. „Usrana motka“ je STAFETNA PALICA tranzicione Srbije.
    Skoro da je od objekta ,POSTALA SUBJEKT TRANZICIJE…
    Prvo,narod „usere motku“ dok je na glasanju i izglasa najgore…
    Posle ti najgori,kada su na vlasti,“useru motku“ (naravno),i upropaste zmlju…pa sve Jovo na novo.
    TREBA PODICI SPOMENIK USRANOJ MOTKI!
    Oko nje bi se okupljao i narod i vlast.Bilo bi to steciste i levice i desnice…u Srba.
    Oko USRANE MOTKE bi se zaticali i akademici i glumci i politicari,ali i obicni smrtnici,takodje NVO i razni pokreti…lazni lideri i lazni biznismeni…
    SVI VOLE DA VIDE SVOJE DELO.
    Svi su bar jednom usrali motku.A onda im je drugi kriv.
    Narod kritikuje vlast i kaze,TREBA NJIH USRANOM MOTKOM…
    Zato se stranke grcevito bore da „usrana motka“ bude bas u njihovim rukama.
    Vlast takodje preti narodu,tom istom usranom motkom,i ne samo preti,VEC TUCE PO NARODU CIM STIGNE,A STIGNE…smanjuje plate,smanjuje penzije,suspenduje beneficirani radni staz,STECENI(?!)…
    Sada ce srozati bolnice da bi ih sutra tajkuni otkupili za dzabe (sto je spreceno u Spaniji u zadnjem momentu)…
    Ali,sve to vlast naziva BOLNIM MERAMA.
    To sto usranom motkom biju po narodnim ledjima,to nazivaju reformama???
    CILJ I SLEDECIH,VANREDNIH,IZBORA BICE…USRANA MOTKA!
    Ko do nje stigne,ko nju „osvoji“,TAJ JE POBEDIO,jer onaj drugi nece imati priliku da je upotrebi.
    Ali,Srbija 2016.g.,lici na Srbiju 1916.g,kada su ustase ,zajedno sa kaplarom Josipom Brozom,tukli po Srbiji…
    Ustase se naoruzavaju,Beograd ceka stav Brisela,KAO DA SMO VEC U EU???
    Pa i da jesmo…sta cekamo?
    Srbija je imala veliki broj ratova i NIKADA NIJE BILA SPREMNA ZA RAT.
    Uvek nas prvo izgine milon ,pa se onda opametimo…UVEK CEKAMO DA CUJEMO STA DRUGI KAZU?
    Takvom „strategijom“ mozemo da izdrzimo jos 2-3 rata i vise ne,POSLE NAS VISE BITI NECE.

    Mislim da se ne treba igrati,MINISTAR ODBRANE TREBA DA BUDE NEKO UGLEDNO PENZIONISANO VOJNO LICE,veliki strucnjak ,bas sada…koji ce razumeti odbranu Srbije,KOJI CE U KRATKOM ROKU NAORUZATI ZAMLJU,DO ZUBA,ali i obuciti je,kratkim kursevima,predvojnickom i vojnickom obukom.
    Zagreb kao da ima bolje informacije od Beograda,nemojte opet da budemo iznenadjeni,da se „probudimo“ kada ustase budu „FORSIRALI“ BEOGRAD NA VODI…kao pre sto godina.
    Sta ostaje,nista…
    OSTAJE NAM JEDINO USRANA MOTKA…SVIMA,i ovakvoj Vlasti i ovakvom Narodu.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *