Почетна / Интервју / Ненад Грујичић – Прогнани Орфеји српскога језика

Ненад Грујичић – Прогнани Орфеји српскога језика

Ненад ГрујичићРазговарао Дејан Перишић

У Србију су пристигли прогнани Срби Крајишници, са ијекавским трепетом душе. Ове нове избеглице из афроазијских земаља делују младолико и регрутно, њихово путешествије подсећа ме на планетарну хиџру

Познато је да катастрофа нема само аспект несреће већ има и позитиван аспект, који отвара поље преумљења, омогућава стварање нове психолошке и стваралачке позиције прогнанога човека. Прогнаник има прилику да отвори карте новог живота, да од нуле сазида кулу првине, има шансу да победи и оствари слободу која представља неку врсту духовнога и животнога васкрснућа. Песници су на неки начин привилеговани у избеглиштву наспрам „обичног“ човека, јер осим што певају у своје име, они често проговарају из коже тог обичног човека, у његово име. Пишући и певајући у матерњем језику, песници лакше подносе егзил, каже у разговору за „Печат“ Ненад Грујичић, песник и антрополог.

Антологија српске избегличке поезије „Прогнани Орфеји“ прва је те врсте у којој се налазе песме искључиво песника који су доживели прогон, и на сопственој кожи осетили драму избеглиштва и губитка кућног прага и завичаја. Зашто сте одабрали тај концепт?

Мој концепт антологије је био изричит – само српски  песници који су страдали у олујама грађанског рата и прогона с краја прошлог века у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. Тако се добио директан отисак бола у матерњем језику и духовни супстрат истине о појединцу који страда заједно са својим етносом. За разлику од колумни о избеглиштву, које личе као јаје јајету, свака песма у антологији другачија је емотивна варница, сваки песник носи потпуно особен белег у таленту и језику, па читање антологије доноси многа изненађења.

Занимљиво је да у збиру од 116 песника, ова антологија обухвата и десетак најмлађих који су у време прогона и избеглиштва били деца. Тим поводом песникиња Тања Трифуновић Ступар изјавила је да у рату није била песник већ дете.

Траума рата и прогона ствара од талентоване деце истинске песнике. Страх се прелива у креативно стање духа који песмом побеђује трауму. Антологија обухвата песнике који су у време избеглиштва крајем прошлог века имали од 7 до 17 година. Они носе неизбрисиве призоре за цео живот.

[restrictedarea]

Осим младих и познатих песника, антологија открива и оне које нисмо раније примећивали. Како тумачити тај превид?

Наша културна и  књижевна сцена обилују бројним превидима и неправдама. У Србији често не примећујемо талентоване песнике ијекавског српског подручја, конкретно прекодринског амбијента. Одатле нам долази највише изненађења. Такође, нисмо се односили са много пажње према новим српским песницима са Космета. Оваква антологија одједном на видело избацује квалитетне песнике мимо „етаблиране“ инерције и дневнополитички склепаних књижевних канона. Ми смо мали народ који обавезује сваког појединца када саставља антологије, лексиконе и енциклопедије да поведе рачуна о потреби што ширег укључивања талената. Немамо право да вештачки радимо, снобовски елиминишемо и пнеуматски давимо ионако мали језик. Где год постоји талентован песник, од Космета и Врања, све до Сокоца, Бањалуке и Козарске Дубице, не смемо да га искључујемо из главне матице српског песничког језика. Наравно, при томе мислим и на наше одличне песнике у широкој дијаспори, који су своје место нашли у овој антологији.

У предговору антологији дотичете се и политике за коју тврдите да је деликатан облик деловања заснован на демонском, а спомињете и Гетеa који је обраћајући се песницима који улазе у политику рекао: „Пазите само, политичар ће прогутати песника.“

Тако је, не познајем песника или писца који је ушао у политику а остао чист и неокрњен. Гете је додао и ово: „Чим не­ки пе­сник хо­ће да деј­ству­је по­ли­тич­ки, он мо­ра да се опре­де­ли за не­ку пар­ти­ју, а чим то учи­ни, из­гу­бљен је као пе­сник; он мо­ра да се опро­сти са сво­јим сло­бо­дар­ством, сво­јим не­спу­та­ним по­гле­ди­ма и да сав огре­зне у огра­ни­че­но­сти и сле­пој мр­жњи.“ А ако је политика вештина да се лаже у прави час, како је рекао велики филозоф Волтер, онда се морамо сетити и сјајне мисли његовог земљака, великог државника Шарла де Гола: „Мислим да је политика сувише озбиљна  ствар да би била препуштена само политичарима.“ Да будемо начисто, политика ствара ратове, а ратови избеглице.

Ваша антологија појавила се баш у време када су преко Србије ка Западној Европи прошле и пролазе стотине хиљада избеглица из Сирије, Ирака, Нигерије, Јемена, Авганистана. Има ли ту неке сличности са српским избеглицама?

Сличан је страх у очима деце која су се затекну у избегличким колонама, а доста тога је другачије. Егзодус Срба догодио се у оквиру истог језика, на мањем простору. У Србију су пристигли прогнани Срби Крајишници, са ијекавским трепетом душе. Они започињу нови живот у истом језику. Ове нове избеглице из афроазијских земаља делују младолико и регрутно, њихово путешествије подсећа ме на планетарну хиџру. Сећам се да је у Новом Саду и Београду, крајем прошлог века, наша војна полиција хватала младе прогнане Србе Крајишнике и враћала их у рат преко Дрине. Неко на Западу помену недавно ту могућност и за избегле младе мушкарце из Сирије. Нема сумње да у библијским таласима избеглога младог света из афроазијских земаља данас могу бити и они које називамо терористима, па ма шта они били. Ова велика „сеоба народа“ није безазлена, чини ми се да у томе лежи неки прикривен „генијални“ план. Европа стриже ушима и дрхтури у страху од неизвесности коју јој доносе милиони ових младих избеглица.

Nenad Grujicic portret 1gОтворено је питање културног идентитета и етаблирања српске избегличке популације у друштвени контекст Србије. Да ли наше избеглице имају апатридну позицију?

У Војводини више од половине становништва, 60 одсто, чине Срби динарског порекла. Неки кажу и – 70 одсто. Тај високи проценат нарочито се повећао после ратних сукоба крајем двадесетог века на тлу претходне Југославије. У последњих двадесет пет година Нови Сад је, на пример, дуплирао своје становништво. Додамо ли Војводини Београд, и неке делове Србије, на пример Крагујевац, где постоји крајишка енклава, онда лако можемо да закључимо да Срби Крајишници представљају огроман проценат становништва Србије. И гле чуда, избегли Срби Крајишници у Србији немају позицију ни мањине ни аутохтоног народа. Они су чардак ни на небу ни на земљи. Апатридна димензија! То се нарочито види на плану третирања духовног културног наслеђа Крајишника у Србији. Ни у једном државном медијуму, на пример у јавним медијским сервисима Србије или Војводине, Срби Крајишници, а толико бројни, немају програм у својој боји језика, нити постоје емисије које би се бавиле овом многобројном ијекавском српском популацијом, њеном културом и проблематиком.

Пре три године уписали сте ојкачу у први Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. Да ли сте наилазили на препреке, можда неразумевање?

Пре свега на институционалном плану. Држава нема такве механизме нити вољу, који би на поуздан и далекосежан начин решавали проблем српских избеглица и њиховог духовног културног наслеђа, оличеног пре свега у језику, у ијекавској варијанти културног белега. А онда, препреке у појединцима, у такозваној струци, на пример међу етномузиколозима који се ни једним јединим јавним гестом нису огласили када је Хрватска на листе културне баштине човечанства при Унеску уписала као своје, не помињући Србе Крајишнике, ојкачу (ојкање) и бећарац, песничко народно благо у десетерачком римованом двостиху. Затим, такође, украдено нам је нијемо коло и сињска алка, сада се то догађа са гангом, чиме се брише траг српског корена у овим елементима нематеријалног културног наслеђа. У нашем Националном комитету за нематеријално културно наслеђе не постоји ниједан књижевник, песник или филолог, а познато је, по Конвенцији Унеска, да је матерњи језик најважније нематеријално културно наслеђе сваког народа.

Да ли сте били усамљени у повицима да је присвајање ојкаче и бећарца од стране Хрватске заправо крађа?

Што би Његош рекао, мени ништа није непознато, што год дође ја сам му наредан (приправан). Кулминација се догодила у самом Министарству културе Србије, где сам био позван на разговор са функционерима министарства задуженим за ову област и са неколико етномузиколога и етнолога. Један од најагилнијих наших етномузиколога на почетку састанка поставио је овакво питање: „Зашто ми у Србији у наш Регистар нематеријалног културног наслеђе да уписујемо оно што није настало у Србији?“ То значи да српске избеглице не могу да заснују своју адресу и породицу, организују посао и живот у Србији? Тај поглед је опасан, неприхватљив и антисрпски. Натчовечанским напором успео сам ипак да прескочим овакве препреке и упишем ојкачу у Регистар,  међу 27 елемената нематеријалног културног наслеђа у Србији.

Наредне године очекујете ново, шесто издање култне књиге „Ојкача“, у великом тиражу.

Да, очекујем да један издавач одржи своју реч и објави је „у догледно време“. Први пут ова књига ће садржати ризницу имена певача ојкаче, њих преко 1.400 имена – све до средине 19. века, са простора Босанске Крајине, Bаније, Кордуна, Лике и Далматинске Загоре, али и, данас, са простора Војводине, Београда и шире.

Prognani Orfeji korice 5У књизи песама „Светлица“ проналазимо најразличитије песничке облике и форме: сонет, венац, терцина, венац терцина, велика сестина, рондо, рондел, триолет, канцона, частушка, глоса и друге. Зашто везани стих?

Волим да европске и светске песничке облике насељавам српским језиком и тако покажем капацитете и лепоту наше матерње мелодије. Песник мора подједнако да влада слободним и везаним стихом. Уколико није тако, то је својеврсни хендикеп. Моје прве четири песничке књиге биле су исписане слободним стихом, а онда је наступио препород – везан, метрички и римован стих. Певати у матерњем језику, то значи апсолутно овладати стањем lucida intervala у знаку оне сентенце Езре Паунда: „Песник с почетка пише, а доцније пева.“ Наравно, то може и у слободном стиху, као и у везаном.

Недавно сте објавили своју прву књигу песама за децу „Маца на вратанца“. Шта вас је довело и до оваквог песничког израза?

Живот пише песме. Тако је и мени исписао ову књигу за децу. Имао сам привилегију да добијем две кћерке у размаку од тридесет година. Ова друга, Даница, својом појавом подсетила ме је да сам пре три деценије почео да пишем песме за децу када ми се родила прва кћерка Милица. Извукао сам из старих фиока рукопис и додао му мало нових песама и ето, дошла маца на вратанца!

Објавили сте две књиге полемика, а пре тога мноштво текстова у најугледнијим дневним листовима и књижевним часописима. Како и кад ступате на јавну сцену као полемичар?

Моје полемике нису наливене мржњом према опоненту, оне су пуне стваралачке радости,  хумора и лексичке лепоте. Док их читате, ваше уживање се заснива на осећању да никад краја ведрини. Моји полемички текстови су, дакле, ведра уметност. Знате, кад сте на страни истине, кад имате факте и чињенице у руци, онда са опонентом можете да се надахнуто поиграте до карикатуралног сликања његовог „лика и (не)дела“ на радост оних који прате такву полемику. Да ветра нема, пауци би небо премрежили.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *