Почетна / Култура / Логика владајућег дискурса у Србији

Логика владајућег дискурса у Србији

НИН-ова награда по 62. пут

Dragan VelikicПише Никола Маринковић

Трагом доброг повода да се читалачким проласком кроз најужи избор посредно сагледа пресек стања у српској прози, а можда још више пресек стања оних типова приповедања који се намећу кроз умирућу топографију књижевног живот

Додела НИН-ове награде увек је добар повод да се читалачким проласком кроз најужи избор посредно сагледа пресек стања у српској прози, а можда још више пресек стања оних типова приповедања који се намећу кроз умирућу топографију књижевног живота. Јер, уколико постоји нека уметничка особина која спаја све наслове у најужем избору, а 2015. године то је самосвено приповедање које читаоца непрестано подсећа да је једноставно испричана прича само варка, онда је то показатељ не само тенденција у књижевности већ и ширих кретања у заједници језика на којем претенденти на НИН-ову награду стварају. Зато ћемо, као и прошле године (Печат бр. 353, 23. 1. 2015, стр. 56-58) за ову прилику кратко приказати романе који су ушли у најјужи избор, са изузетком романа Анђео атентата С. Басаре, јер смо о њему већ писали („Басарин демон историје“, Печат бр. 371, 29. 5. 2015, стр. 57).

О победнику:

Драган Великић, Иследник (Лагуна)

IslednikИследник Драгана Великића је врло интересантно дело. Кроз непрекидне покушаје да се досегне целовитост личног живота у приповедном суочавању са фигуром мајке, Великић је у привидно исповедној форми дао анатомију једне аутентичне југоносталгије, заједничке добром делу српске културне сцене. Полазећи од реконструкције изгубљене мајчине свеске, а финализујући роман писмом, Великић је исписао омаж Кишовом Пешчанику, али је успоставио и однос са Прољећем Ивана Галеба, јер ако је роман Владана Деснице реконструкција грађанског belle epoque-а на Јадрану, онда је Иследник исто то за средњу класу друге Југославије и њен симболички повлашен простор – Истру.

Усмереност приповедања на фигуру мајке, аналогно Кишовој усмерености на фигуру оца, неминовно доводи до митологизације не само мајчине рукописне заоставштине већ и њеног доживљаја света, који се испоставља као (не)жељено исходиште свих коментара који се кроз текст нижу о узроцима и последицама распада некадашњег дома „свих наших народа и народности“. Тиме коментари о српској историји у двадесетом веку, структурно слични другосрбијанским, постају лишени идеолошке рационализације, а саме идеологеме постају психолошки мотивисане. Уметничка логика текста носи у себи југоносталгију, и то на два нивоа: као свесну намеру да се реконструише сопствени живот самоислеђивањем (отуда и наслов Иследник, не само као омаж Кишовом „истражном поступку“) и као подсвесну увереност да је логички организовано сопство немогуће, јер се никада не достиже самонаметнути налог да је роман исечак из живота који се обликује у књигу. При том, у самодоживљају приповедача постоји социолошка класификација сопствене позиције као грађанске, готово питоме (видети пасаже о томе како се приповедач и његова мајка сукобљавају са изливима непристојности на плажи, у биоскопу и другим јавним местима), упркос свести да је сам поредак који средњекласни статус омогућава настао револуционарном отимачином. Тиме се отвара простор за потискивање некохерентних, нелогичних делова велике приче која одређује идентитет јунака не само Великићевог романа него и нашег времена.

У овој компоненти Иследника није тешко препознати логику владајућег дискурса у Србији. Али, после Иследника сваки југоносталгични наратив биће или сродан његовом искуству и тиме немогућ, или неаутентичан јер лишен искуствене подлоге. Односно, до Иследника смо могли да говоримо о идеологији титоизма, од Иследника је јасно да је то у бити само психолошка објективација једног личног и генерацијског мита о златном добу. Ова носталгија, такође сведочи Великићев роман, потпуно погрешно је пројектована на Европу, а као сваки мит (дакле ванвременски у суштини), не уочава да грађанскост титославије није била препозната као грађанскост на Западу, о чему најречитије пише управо Данило Кишом у есеју „Homo poeticus, упркос свему“. Зато је Великићев исказ да се западна граница померила увелико на исток, као имаголошка конструкција опредмећене разлике Србије и Запада, у носталгичној визури Иследника више тужан него погрешан.

Тужбалица умрлој мајци да су победили непристојни људи са плаже који остављају пикавце у стенама, а која се у роману понавља као лајтмотив, типичан је доказ да је овај роман битан не по ономе што је Великић хтео да напише, већ по ономе што текст мимо његове воље остварује: идеологема владајућег дискурса постала је патетични исказ потпуно лишен рационалне компоненте, а тиме и пледирања на пуноважност. Зато је овенчавање Иследника НИН-овом (и не само НИН-овом) наградом нека врста симболичког краја владајућег дискурса, врхунац који је истовемено и моменат од којег почиње регресија.

Љубица Арсић, Рајска врата (Лагуна)

►Rajska-vrata-Ljubica-Arsic◄_slika_XL_43364617Нови роман Љубице Арсић, Рајска врата, сем љубавне тематике, са романом Милисава Савића дели и тосканске пределе, који су од Црњанског готово повлашћени приповедачки оквир за љубавну тематику. Еротски набој избија из готово сваког пасуса, најчешће у виду привидно немотивисаних веза између телесности других јунака и повлашћене перспективе главног јунака Ђурђе. Стога овај текст, по многим стилским (и не само стилским) карактеристикама припада дискурсу „женског писма“, а његови најбољи делови управо су они којима се границе овог говора превазилазе, макар као изневерено очекивање у тексту.

Ипак, Рајска врата није жанровски лош роман. Његова интрига је доследно спроведена кроз потрагу за тајанственим власником таблета, (тог дигиталног аналога некадашњег судбинског текста, најчешће писма), која води до финалног препознавања, што је један од најстаријих типова заплета, познат још од античког грчког романа. Организовање потраге око предмет који је дигитални сурогат човека, један од генератор међуљудског симулакрума дигиталног доба, јесте оно што Рајским вратима даје дозу уметничког квалитета и приближава другим савременим романима који проблематизују, на жанровски или сасвим поетски начин, законитости дигиталне ере, од Мобилног телефона Стивена Кинга до Ми, избрисани Слободана Владушића. Барокна стилизација, у којој се често гомилају придеви и поређења, даје неку врсту вишка значења читавом тексту, али вишка који читаоца упорно усмерава ка еротско-интригантном слоју текста, умањујући могућност да текст досегне дубља значења. Љубавна тематика и њен стилски пратилац (женско писмо) тиме су Рајска врата само отшкринули, али не отворили ка самосвести епохе.

Дана Тодоровић, Парк Логовској (Геопоетика)

PARK LOGOVSKOJОдличан почетак врло прецизним описом амбијента и главног јунака увлачи читаоца у зачудни гогољевски свет парка Јазбине (етимолошко значење речи логовској). Шаховски велемајстор Сопоћин, рационалан до гротескности, преживљавајући низ дана и ноћи у парку, градативно узраста кроз архетипских ситуација које га воде прихватању ирационалне стране своје личности. Упућивање на дубљи смисао текста читаоцу је олакшано и гогољевским именовањем јунака: ту је Деревенко који изгледа као метла, Волков који изгледа као звер и сл, да би врхунац заплета био откривање тајне гроба и наказе која шахисту упућује на то место. Тиме се у корену приче препознаје спиритуално понирање у себе да би се прихватио тоталитет сопства.

Нажалост, овај закључак треба да изведе читалац, а не да му га сугерише приповедач, јер је спиритуални смисао видљив већ из чињнице да је гроб који Сопоћин проналази у парку лично његов, а наказа коју ноћима прати његов двојник. Стога је су поједини коментари приповедача непотребно тумачење нарације, готово оспољавање страха да ће текст остати неразумљив и да се читаоци, суочени са врло онеобиченим приповедањем, неће препознати у тексту као што се Сопоћин препознао у наказом алтер егу. Страх од неразумевања овај кратки роман детронирао је у продужену алегорију, чиме је уметнички квалитет Парка Логовској непотребно умањен.

Вуле Журић, Република Ћопић (Службени гласник)

copicЖурићева романсирана биографија Бранка Ћопића је формално целовито дело, без сувишних делова који су готово епидемијска болест савремене српске прозе, и свакако је заслужио да уђе у најјужи избор за водећу књижевну награду у Србији. Као писац формиран и афирмисан у првој Југославији, а потпуно овенчан славом у Другој, Ћопић је у доброј мери својим животом отеловио српски двадесети век, а самоубиством наговестио узалудност дугог века југославистичких напора, који су такође завршили смрскани о бетон, као Ћопићево тело те кризне 1984. године.

Избором из Ћопићеве биографије Вуле Журић јесте наговестио њену симболичну вредност, посебно се фокусирајући на пишчев однос према косовском миту, социјалним и другим неправдама и апоријама обе заједничке државе. Ипак, у једном приповедању које тежи да буде ћопићевско, не би ли и самог писца тако заувек повезало са његовим делом, трагичност не може бити безнадежна већ увек мора бити релативизована хумором који, иако често сетан и помало горак, макар чињеницом смеха показује да је човек увек јачи. Вероватно због тога, Ћопићева смрт није приповедачки крај романа, иако је стилски ефектно изведена у виду његовог јуриша у слободу на челу утварне „јединице“ ликова који су обележили пишчев живот, већ је то готово детективска потрага за детаљима самоубиства која резултира у проналаску опоруке. Она, враћајући самом Ћопићу глас, чињеницу смрти подвлашћује хумору.

Тиме се и повлачи разлика између романа о уметнику као деривата образовног романа (који је започео са Гетеовим Вилхелмом Мајстером) и романсиране уметникове биографије: док први покушава да конфигурише уметников сукоб са друштвом, романсирана уметникова биографија као противника поставља саму смрт. Управо због оваквог противника, с којим се јунак-уметник сукобљава на егзистенцијалном, а приповедач на уметничком плану, преплитање Ћопићеве биографије и библиографије у Републици Ћопић је оправдано, како на плану мотива тако и на плану стила. Ове особине чине Журићев роман заиста пријатним за читање, иако до краја не разрешавају тешкоћу приповедања о нечему што је унапред познато.

Милисав Савић,  Lа sans pareille (Агора)

Milisav Savic - LA SANS PAREI...Нови роман Милисава Савића потврђује његову неповратну окренутост постмодернистичком приповедању, у коме се причање приче посредује низом интервенција у тексту, сугестијама како читати (линеарно и нелинеарно), отвореним могућим завршецима и богатим интертекстуалим везама, најпре са Црњанским, потом и другим ауторима. Интересантно је, међутим, што се један од водећих аутоа „стварносне прозе“ у позним годинама окренуо оном типу приповедања који се појавио као одговор на исцрпене могућности „стварносности“, тог прозног пандана црном таласу на филму. У књижевноисторијској перспективи, Савић је новим романом легитимизовао пут који је српска проза прошла у протеклим деценијама.

Но, има у том чину извесне законитости: у времену када је постмодернизам оглашен превазиђеним, односно прошлим, он се у Савићевом случају јавља као поетичка утвара која не дозвољава да се одложи са стране и претвори у објекат академског истраживања који више нема шта да пружи савременом читаоцу. Утварност Савићевог постмодернизма јесте у његовој неаутентичној чистоти: много више него оглашени постмодернисти, Милисав Савић је успео да оствари сличност са проседеима једног Итала Калвина (тек потом Милорада Павића), готово сваком реченицом уверавајући искуснијег читаоца да је веран нечему што је ствар недавне књижевне прошлости. Но, није ли та верност преткризном моделу приповедања, ако узмемо у обзир да постмодернизам није заменило ништа ни налик стилској формацији, сам доказ кризе уметности приповедања? У тој компоненти, Lа sans pareille јесте сведок епохе у којој настаје, више оним што није била приповедачева намера него оним што је експлицитно хтео.

Тематски гледано, Lа sans pareille је љубавни роман, који основну тему прати кроз низ јунакових преображаја све до последњег – саме смрти, као последице трагичних ратних збивања 1999. године. У овој компоненти, упутно је роман Милисава Савића самерити са романом Љубице Арсић, јер ће се управо кроз поређење два тематски слична а формално потпуно различита текста увидети колико у књижевности све и даље зависи од форме, без обзира на модерне тенденције да се књижевно дело тумачи као део ширег, културолошког или идеолошког контекста.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *