Почетна / Друштво / Имовина је враћена…

Имовина је враћена…

SPCПише Наташа Јовановић

Колико имовине је у процесу реституције враћено СПЦ, те да ли је клир затечен, или, пак припремљен за овај историјски тренутак?

Проглашењем комунистичке владавине у Југославији велике површине обрадивог земљишта и шума конфисковане су од Српске православне цркве, посебно на Косову и Метохији. Како је сматрана за једног од најјачих опонената комунистичке власти, Цркви није било дозвољено да поврати своју имовину.

После конфискације и национализације део црквене имовине на Косову и Метохији подељен је албанским сељацима од којих су многи за време нацистичко-фашистичког протектората Велике Албаније дошли на Косово и Метохију и ту после рата остали да живе. Остатак одузете имовине задржан је у државном власништву или је додељен друштвеним предузећима. По основу аграрне реформе,национализације, узурпације и премером територије, Српској православној цркви одузето је 5.255 хектара пољопривредног и грађевинског земљишта, шума, стамбеног простора.

НЕСАГЛЕДИВЕ ПОСЛЕДИЦЕ У остатку Србије као и на другим просторима бивше Југославије имовина СПЦ се на целокупном подручју деловања нашла под ударом Закона о аграрној реформи и колонизацији од 23. августа 1945. Да би се створио земљишни фонд за додељивање колонистима и ради стварања или допуњавања великих државних пољопривредних добара, од дотадашњих власника у руке државе прешли су и земљишни поседи цркава, манастира, верских установа, као и све врсте задужбина како световних тако и верских. Одредбама члана 4. тог Закона било је прописано и то да се земљиште са свим зградама и постројењима на њој и са целокупним пољопривредним инвентаром одузима без икакве одштете пређашњим власницима. У погледу домашаја у примени прописа о аграрној реформи и колонизацији постојала су и нека ограничења. Наиме, од постојећих поседа појединих богомоља, манастира и верских установа одузет је „само“ вишак, преко 10 хектара њихове укупне површине њива, башти, винограда…

Црквама и манастирима од већег значaја или веће историјске вредности остављено је само до 30 хектара обрадиве земље и до 30 хектара шуме. Тако је аграрна реформа погодила Српску православну цркву. Последице су биле несагледиве. Одузимање манастирских и црквених имања представљало је економски удар на манастире и парохије.

[restrictedarea]

Законом о аграрној реформи из 1946. године Српској православној цркви је одузето око 70.000 хектара плодне земље и шума. Законом о национализацији из 1958. године црквена имовина поново се нашла на удару државе. Овај пут СПЦ одузета је 1.181 зграда, које су углавном служиле за смештај свештеника и њихових породица или као пословни простор. У Београду је национализовано све осим зграде Патријаршије. Одузете су три велике палате и више од 50 здања са најмање 200 станова и на десетине пословних простора.  Српска православна црква тако је остала без главних извора прихода, а свештеници су из својих парохијских домова одлазили у подстанаре.

Решењем Извршног одбора Обласног одбора – Одељења за аграрну реформу и колонизацију, од 20. децембра 1946. године, стоји у документима, Пећкој патријаршији је одузето око 223 хектара обрадиве земље и 570 хектара шуме.

Забележени су и случајеви да се црквена и манастирска земља изнова уписује у земљишне књиге као власништво џамија и исламских институција. Осим тога, било је и других случајева насртаја на црквену и манастирску имовину уништавањем манастирских усева, поврћа и воћа, што је нарочито било изражено на подручју Косова и Метохије.

SPC 2

ПОВРАЋАЈ ИМОВИНЕ Деведесетих година у Србији, иако Црква није добила веронауку у школама, што је тражила, и повраћај национализоване имовине, у односу на претходни период, остварила је простор слободе за спровођење своје мисије. Подизани су често уз помоћ државе храмови и цркве, школе су почеле да славе Светог Саву, верским трибинама је враћен њихов значај, учињено је много у подизању Храма Светог Саве на Врачару, на чијим темељима се први пут после рата служило 1990. године. Држава је, такође, обилно помагала обнову Хиландара.

Што се тиче примене Закона о реституцији, СПЦ је враћена трећина њене имовине.

Како у разговору за „Печат“ каже Милан Андрић правник Патријаршијског УО, СПЦ је враћено око 37.000 хектара земље, што износи 50,8 посто од укупно траженог земљишта, 12.103 хектара пољопривредног земљишта, што је 31 посто од укупно траженог; 24.985 шума и шумског земљишта што је 74 посто од укупно тражених шума и шумског земљишта; 68 хектара грађевинског земљишта што чини тек 18 посто. Када је реч о објектима у које спадају пословни, стамбени објекти или пољопривредне зграде на поседима, они се исказују исто у метрима квадратним, и реч је о повраћају близу 43 хиљаде метара квадратних простора што износи свега 22 посто.

„Изнети подаци су из периода од 2007. до 2013. године и они се нису драстично променили за ове две године јер је Агенција за реституцију због другачијег начина рада и новог Закона о реституцији и обештећењу који се односи на физичка и правна лица, овај део посла успорила. Што се тиче примене закона о реституцији имовине цркава, у ових пет година, оно што је припадало СПЦ у Републици Србији то је углавном и враћено. Правило је да се примењује натурална реституција. Оно што је уписано као државна својина то се враћа, без обзира да ли је то пословни простор, стамбене јединице или пољопривредно земљиште и шуме. Од објеката у државној својини највише је било пословних простора и локала, и највећи број је враћен. Она имовина која је приватизована, односно када је реч о становима, који су по тада важећем закону купљени, сем ако није било речи о задужбинама – Црква није оспоравала власништво. Сада по новом закону о реституцији, могуће је применити нови модел за враћање – то може бити заменска реституција или исплата новчаног обештећења. До сада највише имовине враћено је Архиепископији београдско-карловачкој, Патријаршији, Ваљевској епархији и Епархији рашко-призренској“.

ЗГРАДЕ СПЦ – ДОКАЗ ДА ПОСТОЈИМО Андрић напомиње да Црква као институција од националног значаја не пристаје на новчана обештећења посебно када је реч о имовини остављеној по основу завештања или о оној коју су куповали црквени великодостојници, јер то јесу непобитни докази да на том простору постоји српски народ, српска црква и српска вера. Када говоримо о заменској реституцији као другом облику враћања имовине, она се сада спроводи на пољопривредном земљишту, али не и када је реч о стамбеним и пословним објектима, иако је то законски предвиђено као могућност.
Када је реч о бившим републикама, Андрић указује на чињеницу да је крајем 90-их хрватска држава била агилна у вези са повраћајем имовине СПЦ, посебно Митрополији загребачко-љубљанској. И Словенија је, мада смо тамо потраживали најмање имовине, извршила своју обавезу. У Босни и Херцеговини ово питање није решено на јединствен начин.

berba grozdja„Данас имамо такву ситуацију да то питање сваки ентитет решава другачије – федерација фаворизује римокатоличку и исламску верску заједницу и њима кроз уговоре о коришћењу или кроз уговоре о поклону ту имовину враћа, док су у РС многе епархије на конто таквих правних образаца добиле назад одређену имовину. Што се Косова и Метохије тиче треба рећи да је велика заблуда мишљење да је сва земља тамо метохијска, односно црквена. Чињеница је да је имовина на Косову одузимана и за време краља Александра који је спровео прву и другу аграрну реформу – цркви је тада одузето више имовине него у време социјализма. Свега 5000 хектара је после 1945. одузето земље на Косову и Метохији. Све наше црквене јединице су у складу са законом о реституцији поднеле до 2007. захтеве, а Агенција за реституцију донела је решења, неколико дана пре проглашења независности КиМ. Међутим, привремени органи КиМ не признају ова решења. Та имовина се узурпира и она је у јако лошем стању. Пре месец дана патријарх је разговарао са министром правде и указао да би ова тема требало да буде предмет разговора наших и косовских власти у Бриселу“, наводи Андрић.

Остаје крупно питање каква је судбина имовине коју је краљ Александар национализовао почетком 20-их година од СПЦ како би на Косову и Метохији населио Србе из Херцеговине, Црне Горе, Лике, па и појединих делова моравске Србије, јер као што је свима познато та имовина је од Срба колониста одузета Законом о забрани повратка колониста на КиМ 1946.  Фонд земљишта који се потражује, а који је био пре 1919. на КиМ у власништву Епархије рашко-призренске не може да се сведе на 5.000 хектара. Ако останемо на 5.000 хектара занемарујемо неправду коју је нова власт учинила према Србима колонистима у жељи да промени етничку слику КиМ. Из овога се види да питање реституције имовине СПЦ превазилази уске имовинско-правне формалистичке оквире а да на појединим српским просторима оно представља не само за Цркву већ за свеукупни српски народ његово бити или не бити.

Ако је 20. век Српској цркви донео незамисливо страдање, 21. је пред њу ставио велики изазов. Да ли је клир СПЦ затечен, или, пак припремљен за овај историјски тренутак? Како је у средњем веку и нововековној српској држави Црква управљала имовином, а како је то изгледало у другим православним земљама? Да ли је право време да се подсетимо великог византијског канонисте Зонара који је учио да је имовина Цркве имовина сиромаха, те да ли ће се клир СПЦ ослањати на најважнији правни документ српског средњег века – Законоправило Светог Саве у коме постоји низ црквених правила о помоћи сиротињи, пре свих 59. апостолско правило које одређује најстрожу казну за епископа ако одбије да помогне сиромашном свештенику – све до рашчињења? „Печат“ ће у наредном периоду покушати да одговори на ова питања.

 

Град на манастирској земљи

Према подацима Епархије рашкопризренске и косовскометохијске, највише имовине одузето је манастиру Девич 3.077 хектара, а следе Пећка патријаршија са 846 хектара и Високи Дечани са 727 хектара. Манастиру Драгинац одузето је 207 хектара, а Грачаници 100 хектара. Како је по прописима, којима је уређивана материја премера и катастра земљишта, било довољно да на терену, пре снимања, буде обележена имовина, то је део имовине СПЦ уписиван као државна односно друштвена својина. Тако је у процесу национализације манастиру Високи Дечани 1946. одузето близу 800 хектара земље, а данас се на бившем манастирском имању налази готово цео нови део града Дечани.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *