И криза и представе за памћење

Београдска позоришна сцена у минулој години

Пише Рашко В. Јовановић

Током 2015. изведене су бројне премијере и приказана вредна креативна достигнућа, што јесте и несумњив доказ еволуирања престоничких позоришта

Обично се говори како је позориште у кризи, и то најчешће када је и друштво у кризи. Али сведоци смо како театар управо и у лошим условима у нашој средини ствара представе које се памте. Није случајно у једном интервјуу Жан-Луј Баро рекао: „Позориште је у сталном развоју као и живот… Оно и не чини ништа друго осим еволуирања, у то чврсто верујем. То је његова функција, то је његов циљ постојања.“ Најбоља остварења на београдским сценама 2015. године, на која ћемо овом приликом указати, несумњив су доказ еволуирања београдских позоришта и савршена потврда наведених речи великог францускога глумца и редитеља.

 

ПРЕД КОЛАПСОМ? У протеклој години, упркос свему, на сценама престоничких позоришта гледали смо бројна премијерна извођења; истини за вољу, било их је мање но претходних година, али ипак више но што смо могли очекивати с обзиром на финансијску ситуацију у којој се наши театри налазе. Београдска позоришта, слично поступању самосталних група организованих око појединачних пројеката, све чешће приказују комаде са мало лица, најрадије дуодраме, углавном на позорницама без или са врло мало декора (за опрему нема средстава), што чини да поједине представе подсећају на извођења радио-драма у студијима. Уопште, процес булеваризације све је присутнији на београдским сценама, посебно када су у питању општинске установе културе, мада и поједина институционализована позоришта издају дворане самосталним трупама које играју „лакши“ репертоар. Огласио се, истина прекасно, и Национални савет за културу, што је последњи потез у мандату који му управо истиче, посветивши знатан део тог текста ситуацији у културном животу – условима рада наших позоришта. Пошто је упозорио да је театарски живот Србије пред колапсом и да је због нередовног (и недовољног!) финансирања онемогућен нормалан рад позоришта, Национални савет истакао је захтев да се што пре приступи изради закона о позоришту, подвлачећи да је један од најакутнијих проблема „нејасна и непрецизна државна културна политика“, због чега није реализована класификација театара, иначе најављена и важећим Законом о култури. Као крупни проблем Савет истиче и непрецизно дефинисане надлежности Министарства културе и органа локалних управа, па позоришта немају адекватан третман. Последица оваквог стања је смањење броја премијера, све слабији квалитет продукције и уочљиво заостајање наших најрепрезентативнијих позоришта у контексту европског театарског живота којем припадамо. Не може се ништа од наведеног негирати или демантовати – то је апсолутна истина. Ипак, утехе ради, морамо рећи да водећа позоришта у Београду раде и приказују представе, док су нашим двама најзначајнијим музејима већ годинама затворена врата за публику, што ће рећи да њихова реновирања исувише дуго трају. Додајмо и чињеницу да приватна позоришта у главном граду имају редован репертоар, те да је Опера и театар „Мадленианум“ крајем прошле године извела три запажене драмске премијере: Милош, Црњански Славенке Миловановић, Иване Вујић и Милоша Латиновића, Лолита Владимира Набокова у драматизацији  Димитрија Коканова и Велики Гетсби Христа Бојчева. Не треба мимоићи ни Позориште „Славија“, које је крајем 2015. приказало три премијере у властитој продукцији, од којих ваља истаћи представу Лупежи – својеврсни постмодерни колаж одломака из познатих Нушићевих комедија вешто су начинили Велимир Митровић и Бошко Пулетић. Треба поменути да је у овом позоришту премијерно приказана и комедија Бранислава Нушића Прва парница, која се није појавила на сцени још од првог извођења 1807, као и да је обновљена представа Нушићевог Ујежа (поводом осамдесетогодишњице праизвођења тога дела).

[restrictedarea]

ПРЕДУГО В. Д. СТАЊЕ Дакле, продукције приватних позоришта су заједно са другим самосталним групама донекле ублажиле нешто смањени број премијера протекле сезоне у београдским дотираним театрима, изузимајући Народно позориште, које је извело уобичајени и планом предвиђени  број премијера. Међутим, у Народном позоришту се одиграва још једна представа, која, рецимо и то, предуго траје. Та се представа зове В. Д. стање, будући да су готово сви руководиоци, почев од управника па до директора Драме и Опере у статусу вршилаца дужности. Једна група културних и јавних радника обратила се јавности упозоравајућим писмом да национални театар већ дуже време нема управника, пошто ту дужност обавља вршилац дужности. Заиста, у том погледу ситуација није завидна: Управни одбор, који као да је састављен по страначком кључу пређашње владе, колико се сећамо, по завршеном конкурсу за управника, пошто је разговарао са пријављеним кандидатима међу којима је, према ономе што је објављено, било две или три веома погодне особе, као одабранога кандидата за управника предложио  личност која је већ била на том положају са којега је, вероватно по истеку мандата, одступила након политичкога пораза претходнога режима. Управни одбор свој предлог проследио је Министарству културе из којега о томе већ месецима не стиже никакав глас. Из приложеног се види да се играју политичке игре уместо да се процењују уметничке и организационе предиспозиције кандидата за ту дужност, и о томе озбиљно и јавно расправља, а не само на седницама Управнога одбора, који се сада, додајмо и то, не састаје јер је у сукобу са вршиоцем дужности управника. Представа В. Д. стање сувише дуго траје и крајње је време да се оконча!

Упркос горенаведеној ситуацији, Народно позориште извело је неколико запажених премијера од којих се укупним извођачким квалитетом нарочито издвојила комедија Родољупци на Великој сцени у режији и сценографији Андраша Урбана. О тој представи писали смо (Печат, бр. 394) истакавши да је непрестано пленила пажњу духовитом и уједначеном игром читавог ансамбла. Првенствено стога, а мање због појединих редитељевих интервенција помоћу којих је пошто-пото желео да радњу комедије доведе у контекст са данашњим временом, односно са савременом политичком ситуацијом – нпр. на позорници се изговарају имена многих актера наше политичке сцене, почев од Титове смрти па до наших дана, тј. на сцени, након сваког помињања неке од политички високих личности, „родољупци“ одушевљено пљескају. Такве и сличне интервенције Стеријином тексту нису потребне, и оне су донекле умањиле висок извођачки домет представе, који је свакако сврстава међу врхунска остварења протекле године.

Једна монодрама изведена на Сцени „Раша Плаовић“ може се такође сврстати међу најбоља прошлогодишња позоришна остварења на београдским сценама: Моје награде је по тексту Томаса Бернхарда сјајно глумио Слободан Бештић у оквиру редитељскога концепта и драматуршке обраде Маје Пелевић. У Печату бр. 366, 24. април 2015, закључили смо: „Ниједног тренутка Бештићево тумачење није претенциозно: говорио је спонтано и био је приметан један интелектуални однос према Бернхардовом поимању животних околности које су га пратиле, посебно оних када су му уручиване награде. Томас Бернхард, који је знао и умео да пркоси савремености, друштвеној хипокризији, посебно у уметничким круговима, имао је у Слободану Бештићу идеалнога тумача.

ИЗОСТАО ВАТРОМЕТ Југословенско драмско позориште, по налогу инспекције морало је да затвори Сцену „Бојан Ступица“, извело је неколико премијера, од којих се издваја Разбијени крчаг Хајнриха фон Клајста у режији Игора Вука Торбице. Он је инвентивним редитељским поступком са одличном глумачком екипом на сцени оживео ово најбоље дело немачке комедије засновано на драматургији парадокса, приближивши га на прикладан и веома привлачан начин савременим гледаоцима. Комедија о сеоском судији Адаму који, иако је он сам кривац, хладнокрвно председава судском поступку што се води против неправедно оптуженога Рупрехта, имала је веома повољну рецепцију: премијерно изведена на Сцени „Бојан Ступица“, сада се на задовољство публике приказује на Сцени „Љуба Тадић“. На тој сцени премијерно је изведена и Молијерова комедија-балет Уображени болесник, дело које је велики комедиограф написао у последњој години свога живота. Представа је реализована у режији и адаптацији Јагоша Марковића, који је начинио и избор музике. Ради се о збиру основних мотива којима се Молијер бавио. У овој комедији још једном је обрадио своју омиљену тему о лекарима као незналицама и шарлатанима којима болесници верују. Ова комедија свакако је један од најнеобичнијих и зато најчуднијих опроштаја неког ствараоца. Редитељ Јагош Марковић имао је у виду ту  специфичну ситуацију у којој је настало и први пут изведено ово дело, те је настојао да представу лиши ведрине и балетских интерлудијума са музиком Марк-Антоана Шарпантијеа, а то је погрешно. Од музике је одабрао четврти став Малерове Пете симфоније, што одаје тежњу за стварањем озбиљнијег тона, али то није било довољно за општу индикацију атмосфере догађања радње. Сцена се није много разликовала од сценографских решења неколико представа виђених на Битефу прошле и претпрошле године. Глумци су се, предвођени Драганом Мићановићем као Арганом, забринутим уображеним болесником, са мање или више успеха сналазили тумачећи своје улоге, али то, и поред тога што је у питању Молијерово ремек-дело, није било довољно да ова представа заокупи пажњу и понесе гледалиште: једноставно речено – изостао је ватромет духа великога комедиографа.

ДОБАР ПОТЕЗ МАДЛЕНИАНУМА У „Мадлениануму“ приказана је почетком новембра прошле године драма Милош, Црњански Славенке Миловановић, Иване Вујић и Милоша Латиновића, у режији Иване Вујић. Аутори су драму концентрисали на последње раздобље пишчевог живота, које је једним делом провео као избеглица у Лондону, да би се, 1965, са супругом Видом Ружић вратио у Београд, где је и преминуо 1977. године. Међутим, творци ове драме нису занемарили ни пишчеву младост, па се напоредо са главним током у којем се појављују Вида и Милош Црњански, повремено могу гледати призори из њихове младости. О делу и представи писали смо (Печат, бр. 395) и о поступку редитељке констатовали: „Одлучивши се да глумци и гледаоци буду заједно на Великој сцени Мадленианума, начинила је прави потез и ову биографску драму довела у интимни оквир. Ако су писци текста комада Милош, Црњански изградили поштујући неке основне премисе постдрамског театра, онда је редитељка, у сарадњи са сценографом Костом Бунушевцем, на веома инвентиван начин саздала импозантну и комплетно постмодерну представу са више токова.“ Указали смо и на савршено уверљиву и надахнуту игру Данице Максимовић и Тихомира Станића у улогама Виде Ружић и Милоша Црњанског.

А НАЈБОЉИ СУ…

Ово су четири најбоља уметничка остварења на београдским сценама 2015. године:

 Милош, Црњански Славенке Миловановић, Иване Вујић и Милоша Латиновића у режији Иване Вујић

(Опера и театар „Мадленианум“)

 Родољупци Јована Стерије Поповића у режији Андраша Урбана

(Народно позориште)

 Моје награде Томаса Бернхарда у редитељском концепту и драматуршкој обради Маје Пелевић

(Народно позориште)

 Разбијени крчаг Хајнриха фон Клајста у режији Игора Вука Торбице

(Југословенско драмско позориште)

[/restrictedarea]