Почетна / Документи / Грађа за речник 13 – На слово, на слово…

Грађа за речник 13 – На слово, на слово…

milovan-danojlic (2)пише Милован Данојлић

С времена на време у наш језички и медијски простор упадне понека страна реч која омађија управљачку елиту и њене пратиоце, док је ширим слојевима туђица потпуно неразумљива. Такав упад је извршила реч спиновање

Б

као бахати буржуј

Градећи скицу за колективни портрет домаће „нежељене елите“, проф. Мило Ломпар наводи једну оцену Коче Поповића (1908–1992) наше материјалне и интелектуалне сиротиње склоне прижељкивању националне снаге и славе из епохе Душановог царства. Пун презира према простоумним заблудама и јевтиним илузијама, К. П. ову подврсту патриота назива башибозуком, багром и брабоњцима. Башибозук је наоружана руља демобилисаних војника пљачкаша, багра је најнижи друштвени слој, а брабоњци зрнасти измет коза и оваца.

Пресуда надреалистичког песника, реалистичког министра и мирнодопског генералпуковника изречена је с висине која и нас, резервисане према „Балши и Душану Силном“ тера да се, за часак, ставимо на страну П. П. (попљуваних патриота). Њихова ограниченост је урођена мана, а надменост моћника је порок. Један од кључних људи некадашње државе, К. П. пада у furor poeticus пљујући своје нееманциповане сународнике. Увреде сипа држећи се првог слова које му је бупнуло на ум: то је слово б. У блаћењу безрепих буквана био је кратка даха, те је већ код треће речи бацио бомбу у бару. (Ево где и нас б повуче у беспослену брбљарију.) Видети у људским бићима брабоњке може једино баштиник баснословног блага београдске буржоазије која се, у преткумановској Србији, прочула лиферовањем не баш чистог брашна (опет б!) сељачкој војсци. Тако стечено богатство омогућило је бистром бруцошу боравак у Швајцарској и Француској и школовање на Сорбони. Почело је уздизање бахатог богаташа над балканском  бедом, над баруштином и брлогом да би, потом, бегунац нашао безбедну базу у белосветском бољшевизму.

[restrictedarea]

Koca-Popovic-Foto-Wkipedia-GoldorakПосегавши за стилском фигуром званом алитерација, К. П. се у састављању филипике, односно инвективе показао неинвентиван. На располагању су му стајале безбројне увреде и погрде са почетним словом б, на пример: барабе, бесомучници, битанге, баксузи, будалетине, букавци, бленте, бештије, богаљи, билмези, безгаћници, блебетала, биџе, блесани, боранија, бацили, бактерије, брбљивци, бадаваџије, биволи, брђани, балавурдија, бауци, бизгови, бљувачи, бедници, буљине, бушмани, буздовани… Могао им је додати бркајлије и брадоње којих се, из идеолошких и хигијенских разлога, грозио. Из његовог Ратног дневника, писаног  на француском језику, сазнајемо да је, сутрадан по приспећу на Игман, извршена „ликвидација четника“. Према једном другом сведочењу, објављеном у нашим новинама, изнуреним партизанима су, на завршетку Игманског марша, четници млаком водом прали промрзле ноге. Остало је нејасно да ли се оно liquidation из Дневника К. П. односило и на пераче ногу, или само на њихове команданте.

У Енглеској су, у последње време, објављене две антологије ратне поезије, поводом обележавања стогодишњице Великог рата. Да се и код нас неко сетио да сачини такав цветник, могао је у њ унети чувени стих генерала надреалисте: Радо иде Србин у крајнике, што се може узети за пророчку визију нашег садашњег стања, у коме се Душаново царство, са својим крајинама и покрајинама, нашло у покрајњем сокаку континента,  где увежбава Фукујамин крај историје.

Н

као незадовољни новинари

Новинари не клече!

Како ко, како кад, како где. До године 1999. били су, барем код нас, постројени у клечећем положају. Један високи републички руководилац је, оних година, у вези с неком малом непослушношћу, посетио редакцију главног београдског дневника да би своје једнопартијске другове опоменуо на ред, па им је, другарски, рекао: „Нигде на свету штампа није слободна, па неће, вала, бити ни у Србији!“ Уредник тог листа ми се, уз чашицу ракије, пожалио: „Знали смо то и без њега, није морао да нас понижава.“

Зар баш нигде? Надали смо се да је Негде, ипак, друкчије. Што је стварност ружнија, замишљена противслика је светлија. Био сам, у Београду, претплаћен на један француски и један амерички дневни лист, и убрзо сам, и у њима, почео откривати шупљине. О свему што сам мало боље познавао ови су листови писали површно, или нетачно. После се Регион запалио, и штампа Слободног света се претворила у слушкињу ратне пропаганде. Париски новинар Жак Мерлино је, књигом „Све истине о Југославији нису за казивање“, навукао на себе бес Б. Х. Левија. Његови трабанти су под прозорима Другог канала француске Телевизије скандирали: „Мерлино, Мерлино, народ ће те уцмекати!“ (на француском се то римује). Новинар није убијен, само су га уклонили са екрана, и остатак радног века је проживео као опомена шта чека сваког ко одступи са линије. Данас живи далеко од контролора исправног политичког мишљења, на Корзици.

DZON SVINTON Swinton-JohnКод нас, као и у свему другом, и у овој области влада неред. Контрола није доведена до савршенства, степен аутоцензуре је ствар слободног избора. Стањем су незадовољни млади, а оглашавају се и они који су четрдесет пет година клечали. Необична је диктатура принуђена да се, добрим или лошим аргументима, брани од критике. Најближе ћемо бити истини рекнемо ли да се ни слобода ни диктатура нису ваљано учврстиле, него једна другој нагризају простор. И при томе, како то већ бива, преувеличавају тешкоће с којима се сусрећу.

Незадовољници би требало да знају да стање у свету није много боље него код нас. Поштовање слободе медија демократски Запад је показао бомбардовањем београдске Телевизије и рушењем Торња на Авали. Ако им ни то није довољно, нека послушају исповест Џона Свинтона, новинара „Њујорк тајмса“ дату пред одлазак у пензију. Свинтон је окупљеним колегама рекао:

„Посао новинара се састоји у уништавању истине, у безобзирном лагању, у извртању чињеница, у пузању пред Мамоном, у продавању своје земље и свог народа у замену за хлеб насушни, тј. за плату. Ви то знате као и ја, и онда, како се може говорити о независном новинарству? Ми смо лутке и вазали богаташа скривених иза јавне сцене. Они вуку конце, а ми плешемо. Наше време, наши таленти, наше способности и наши животи су власништво тих људи. Ми смо интелектуалне проститутке.“

Стање код нас није добро, али нека нас Бог поштеди идиле коју описује Џон Свинтон.

 

С

као спиновање

С времена на време у наш језички и медијски простор упадне понека страна реч која омађија управљачку елиту и њене пратиоце, док је ширим слојевима туђица потпуно неразумљива. Такав упад је извршила реч спиновање. Она се користи у уском кругу политичара и коментатора, као шифра интерног споразумевања. Долази од енглеског to spin, са читавим низом изведеница и сложеница, а значи прести, испредати, брзо вртети, сукати, распредати, кретати се кружно, као чигра, на мотоциклу, спуштати се муњевитом спиралом. Велики мајстор спиновања је паук (spider) који своју мрежу испреда ни из чега и ни у чему. А spin је кинетички моменат у окретању молекула око себе, а означава и један вешт потез у заошијавању тениске лоптице.

Ми смо се ухватили за прво метафоричко значење те туђице, за испредање у смислу завођења јавности, надувавања неке појаве са пропагандним циљем, за измишљање и испирање мозгова. Па како је мало оних који познају порекло те именице, постали смо жртве тајног домунђавања упућених.

Посебно значење тог англицизма пало је код нас на плодно тле, на припремљен терен, у микроклиму повољнију од оне у којој је рођен. Бадава нам наше преље, плетиље и везиље; и овај мануфактурни поступак морали смо узети из богатог света, па га сада усавршавамо и прилагођавамо нашим потребама. Кад већ увозимо бели лук, што не бисмо вуну, кудељу и преслицу…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *