Почетна / Култура / Глас прошлости

Глас прошлости

Пољски дуо Михал Славецки и Јоана Вихерек пред београдском публиком

duo slavecki viherekПише Смиљка Исаковић

Контратенори или мушки сопрани данашњице су ретки, било да певају пуним глaсом или фалсетом. Имали смо задовољство да један такав глас чујемо у Београду 14. јануара

Музичке мегазвезде нису изум савременог доба. Још у осамнаестом веку чувени певачи кастрати уживали су повлашћени статус раван крунисаним главама. Чувени Фаринели, један од најславнијих певача у историји опере, довео је уметност кастрато певања до врхунца, после чега је обичај сакаћења дечака пре пубертета, да би им се сачувао глас од мутирања и продубљивања, забрањен. Контратенори или мушки сопрани данашњице су такође ретки, било да певају пуним глaсом или фалсетом.
Имали смо задовољство да један такав глас чујемо у Београду 14. јануара. Без пратеће медијске рекламе, пољски дуо Михал Славецки (мушки сопран) и пијанисткиња Јоана Вихерек приредили су у Студентском културном центру реситал под једноставним називом Песме који није требало пропустити. На програму су се нашла дела савремених аутора нaписaнa зa мушки сoпрaн и клaвир, али и ренесансних Персла и Дауленда, који су својевремено писали за контратеноре. Као омаж времену данашњем, умeтнички дoгaђaj је пратила видeo-визуaлизaциja Mихaла Вихeрeка.
Поетски интимна песма финског композитора Левија Антија Мадетоје, ученика Сибелијуса, којом је започео концерт, подсећа на тамну музику Арвоа Перта, а такав је и назив Тамно биље (у оригиналу Yrtit tummat – било би добро да су називи композиција били преведени у програму, не знамо сви фински и пољски). Песме Џона Дауланда, омиљеног Шекспировог композитора, показале су да је људски глас најсавршенији инструмент, али и да клавир нема шта да тражи у музици ренесансе. И поред великог пијанистичког умећа Јохане Вихерек, пратња је звучала грубо, тромо и раштимовано, јер се клавир не штимује на исти начин као чембало или лаута. Сличан проблем десио се у Хладној песми (Aria of the Cold Genius) из опере Краљ Артур Хенрија Персла, коју у оригиналу прати гудачки оркестар у стилу Вивалдијеве Зиме. Пратња гломазног и тромог клавира умањила је динамичност и атрактивност ове, за певаче веома тешке нумере.
Духовите разбрајалице пољског композитора Витолда Лутославског, који је обележио двадесети век, подсетиле су на нашег Косту Бабића, док је меланхолична песма његовог компатриоте Пјотра Перковског приказала сав сјај мушког сопрана Михала Славецког. Његов глас је прецизан као инструмент, чист као кристал, неискварен непотребним вибратом, једнако убедљив у свим лагама, док је његов доживљај музике дубоко личан, искрен, без патоса и пренемагања, који тако често красе вокалне уметнике. Велики уметник, кога бисмо волели да чујемо у већим пројектима и чешће.
Као прилика за одмор певача, пијанисткиња је извела Фантазију на остинато за клавир америчког композитора Џона Кориљана, која је премијерно изведена на Ван Клиберн клавирском такмичењу 1985. године. Базира се на репетитивној теми из другог става Бетовенове Седме симфоније, где се код Кориљана изнад остинатног баса догађају различите музичке епизоде, од дубоке мисаоности до поигравања темом из Зоне сумрака. Кориљано је иначе добитник Оскара за филмску музику (оригинална партитура за филм Црвена виолина). Најкомплетнији део програма су били Шекспирови Сонети савременог пољског аутора Павела Микјетина (прикладан увод у 2016. годину у којој се обележава 400 година од смрти Шекспира и Сервантеса), у којима су се и солиста и пијанисткиња приказали као изванредни уметници истанчаног сензибилитета и музикалности. Овацијама публике дуо се одужио бисевима Дебисија и Копланда. Надамо се да је после тога кутија крај улазних врата, за донације уметницима, била пуна.
Без обзира на време мултимедијалности, видео-бим иза уметника некако није оправдао своје постојање: нити је механички пратио ток музике, нити је визуелно доприносио атмосфери – генеричке беле и црвене линије су се уплитале и расплитале без икакве ритмичке логике, док музика увек има логички смисао, почетак, средину и крај. Вихерек би требало да поради на виспренијој визуализацији, а организаторима концерта желимо да следећи пут штампани програми не буду толико минималистички, иако је уредник музичког програма СКЦ-а композитор-минималиста.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *