Почетна / Култура / Фрагонаров радосни еротизам

Фрагонаров радосни еротизам

Colin MaillardЗа „Печат“ из Париза Славица Батос

Под називом „Заљубљени Фрагонар“, у Паризу се одржава изложба на којој су, из целокупног стваралаштва мајстора рококоа, одабрана дела са еротском тематиком

Сцена се одиграла овако некако:

„Шта ти је? Изгледаш тотално избезумљено“ – пита Фрагонар свог колегу Доајена, који му ужурбано хрли у сусрет, кроз дугачки хол Велике галерије Лувра.

„Барон Сен Жилијен“ – одговара задихани сликар чим се мало прибрао – „знаш га, онај што убира порез за цркву, хоће да му израдим једну слику, то јест тражи од мене да на њој насликам… како да ти објасним…“

„Да насликаш његову љубавницу“ – прискаче у помоћ Фрагонар, који добро познаје уметнички укус црквене аристократије. Његов поглед пун је разумевања за неприлику колеге, чувеног по озбиљности и страхопоштовању с којима обрађује библијске теме. Истовремено, враголасти осмех на лицу одаје уживање у комичној страни приче.

„Јесте, али чекај да чујеш наставак. Он је смислио да госпођица седи на љуљашци… коју би забацивао један опат, а он… барон… био би скривен у трави и уживао у погледу на… сукње, подсукње, знаш већ… Укратко, Фраго, рекао сам му да нисам сигуран да бих био на висини његових очекивања и упутио га на тебе. Теби то неће бити проблем?“

Напротив. Жан-Оноре Фрагонар ако ишта воли да слика, то су призори који натерују црвенило у образе уштогљеној и скрупулозној сликарској елити. У његовом универзуму има све мање места за историју, митологију и религију, његовој природи блискије је сликарство које велича животне радости, посебно оне зачињене еротиком. Прихватио је понуду богатог барона и прионуо на посао.

Резултат је очаравајући чак и за данашњег посматрача. У преобиљу зеленила, запенушаног од пролетњих сокова, лебди, попут каквог огромног цвета, млада дама на љуљашци. Ветар је заковитлао њену раскошну розе хаљину, тако да из дражесног нереда набора и карнера, провирују само љупко лице, две обле ручице и – као врхунац провокације заоденуте наивношћу – пар ногу у седефастосивим чарапама. Једном ногом обесно девојче хитнуло је увис папучицу од сатена и тим покретом омогућило младом господину, скривеном у ружичњаку, да види све оно за чиме тајно жуди. Ово невелико платно (81 x 64 цм), упамћено под називом „Срећне случајности љуљашке“ (у оригиналу Les hasards heureux de l’escarpolette – за оне који ће репродукцију потражити на интернету), донело је Фрагонару моменталну славу. Успех и наруџбине имућне клијентеле које су уследиле, окуражили су га у намери да убудуће ради само оно што воли и на начин који је у складу са његовим сликарским нервом: шармантне љубавне сцене, третиране са скоро стидљивом уздржаношћу, али довољно сугестивне да је њихово право значење свакоме јасно.

У Паризу се тренутно одржава изложба која, из целокупног Фрагонаровог стваралаштава, издваја управо овај аспект. Насловљена је, вероватно из комерцијалних разлога, „Заљубљени Фрагонар“ (Fragonard amoureux – galant et libertin) и моћи ће да се види све до краја јануара, у Луксембуршком музеју. Ова изложба занимљива је јер нас, захваљујући добро осмишљеној поставци, мотивише да се подсетимо епохе која је претходила Француској револуцији, али и због једног детаља који широкој публици није познат. Наиме, Луксембуршки музеј је најстарији француски музеј, старији чак и од Лувра. Отворен је за публику 1750. године, а међу његовим првим посетиоцима био је и млади Фрагонар, који је ту први пут видео оригинална дела Леонарда да Винчија, Рафаела, Тицијана, Рубенса, Ван Дајка, Рембранта… Многа од њих је и копирао. Музеј данас њему указује част. А што се тиче Лувра, где се такође може видети неколико Фрагонарових платана, рећи ћемо засад само то да је велики мајстор рококоа – у Лувру становао.

[restrictedarea]

Le baiser volÈГОДИНЕ УЧЕЊА Жан-Оноре Фрагонар родио се 1732. године, у провансалском градићу Грас. Становништво овог региона, окупаног сунцем и миомирисима ароматичног биља, од памтивека се бавило штављењем коже, рукавичарством и производњом парфема (рукавице су у она времена морале бити намирисане). Како сви, тако и клан Фрагонар. Један његов огранак је наставио традицију до данашњих дана, о чему сведоче позната робна марка и истоимени музеји парфема у Паризу и Грасу.

О детињству Жан-Онореа не зна се готово ништа. У школу је ишао тек колико је било потребно да научи да чита и пише. Кад је имао шест година, породица се из Граса преселила у Париз. Живели су тешко због очеве ветропирасте природе, мајка се сатирала од посла за бедну плату, а мали Жан-Оноре проводио је дане у влажном собичку, болешљив и апатичан. Повремено је нешто цртао, тек да убије време. Кад је напунио четрнаест година, почео је да ради код једног богатог бележника, као разносач пошиљки. Тако је открио Град, који је из недеље у недељу постајао све лепши, све узбудљивији. Луј XV имао је грандиозне идеје, Париз је био терен на коме су се оне материјализовале. Контакт са будућом „престоницом светлости“, учинио је да се у Жан-Онореу пробуди његова запретена јужњачка природа.

Риђокоси, куштрави дечак свуда је био радо приман. Шармер и заводник, иако изузетно ниског раста (158 центиметара са све ципелама), имао је великог успеха и код девојака. Оне су се са њим лако упуштале у све врсте лудорија, јер су га третирале као неку врсту играчке. Кад би схватиле да је враг однео шалу, било би већ касно. Уз успомену и лепо сећање на детињастог сатира, добијале су често и цртеж: неког псића мешанца, сцену са улице, портрет… Жан-Оноре никад није престао да црта. Његову вештину да на папир верно пренесе све што види запазио је и бележник код кога је радио, а који је дошао на идеју да то и практично искористи. По завршеном послу најбољи клијенти добијали су за награду портрет. Једнога дана, један од тих клијената изјавио је – поткрепивши изјаву аргументима правог познаваоца – да то момче има златне руке, штавише да у њему чучи геније. Одмах је о томе обавештена мајка, која је, као и свака мајка, одувек знала да је њено дете генијално. А кад је сазнала да од те врсте генијалности може и да се живи, да су се неки „генији“ чак и обогатили, ухватила је дете за руку и одвела га код „најславнијег и најбогатијег“. Земаљско божанство које је требало да пресуди да ли и њен потомак спада у „одабране“ звало се Франсоа Буше.

Le baiserФрансоа Буше је типичан представник рококоа у сликарству, стила који се мање-више поклапа са владавином краља Луја XV. Карактеришу га лакоћа, лепршавост, разлабављена композиција, еротска тематика… као да су се у његовим стилским одликама пресликали слободни дворски обичаји и морал. Најутицајнија особа на двору, поред краља, била је његова фавориткиња (званични назив за љубавнице француских краљева), лепа и образована Мадам де Помпадур. А њен омиљени сликар и портретиста био је управо Франсоа Буше. Бити штићеник моћне маркизе значило је уживати у свим облицима друштвеног и економског престижа, чак претендовати на титулу Првог дворског сликара. Тај сан ће се Бушеу остварити 1765. године.

Чим је крочио у Бушеов атеље, млади Фрагонар је осетио да су се пред њим отворила врата живота за који је био предодређен. Све му је било непознато и, истовремено, блиско: мирис терпентина и лакова, жамор гласова, шегрти који се утркују да што марљивије испуне поверене им задатке, препариране животиње, необични декори, егзотичне тканине, разголићене девојке у заводничким позама, посетиоци који опуштено дискутују или разгледају платна на зидовима, прелепа мајсторова жена умножена кроз ликове разблудних одалиски… Па изобиље сликарског материјала, штафелаји, ролне платна, теглице са пигментима, палете, читава шума од четкица… Ту је желео да остане, да одатле никад више не изађе.

Буше га, међутим, није узео за ученика. Погледао је његове цртеже и послао га, са препоруком, код другог сликара: Жана Симеона Шардена, чије се мртве природе данас сматрају врхунским дометом у овом сликарском жанру. Сад треба замислити сиромашног и необразованог младог човека, који је своју прву представу о сликарском занату стекао у раскошном амбијенту Бушеовог атељеа, треба га замислити у некој врсти манастирске ћелије, окруженог платнима са којих га је гледао управо онај убоги, мали живот од кога је хтео да побегне: груба лица служавки, окљоцано керамичко посуђе, ланене крпе, главице лука, бајат хлеб. Али ако ка слави и успеху нема другог пута него преко лука и бајатог хлеба, помислио је, ако је то план који је Буше за њега скројио, најпаметније је – повиновати се. Нешто ће се у сваком случају научити.

Управо тако. Шегртујући код штурог и смртно озбиљног Шардена, Фрагонар је научио да чин сликања захтева целог човека, да ни наук ни вештина нису довољни да слици удахну живот. Сликар мора до сржи да буде прожет оним што жели да стави на платно. Истовремено, целокупно његово биће треба да је усклађено и са бојама замешаним на палети и са оним што се дешава испод кичице. Открио је, такође, да га, кад се тај срећан спој оствари, испуњава неко чудно задовољство, свеобухватно, искричаво, скоро чулно. Скоро еротско. Још да му је Шарден показао како да на платно пренесе и нешто од „правог“ живота, ускомешаног, шароликог, пуног светлости, контраста, младалачког заноса… да му је само показао како да наслика бисерне преливе женске пути, уместо што га је терао да данима „тражи“ мутни сјај пивске кригле…

Le VerrouВРАГОЛАСТА ЗАВОДЉИВОСТ Та горућа, неисказана жеља почела је да се остварује након годину дана. Франсоа Буше га је коначно примио као помоћника и одмах га упослио на изради картона за таписерије. Посао се састојао у томе да Бушеову слику што верније претвори у шему за гоблен – добар начин, ако ништа друго, да се проникне у мајсторову технику и потез. Задовољан његовим радом, Буше му је врло брзо препустио и израду копија и неких мање важних слика. Тако су прошле три-четири године служења и учења. А онда је, на опште изненађење, мајстор одлучио да његов ученик треба да учествује на конкурсу за Prix de Rome, престижну награду која је добитнику омогућавала да проведе неколико година у Риму и да се тамо усавршава у контакту са ремек-делима италијанске уметности. Многим великим именима ова награда је остала неостварен сан. Фрагонар, који чак није био ни студент Академије лепих уметности, добио је то признање са само двадесет година. Подвиг је био утолико већи што је слику, са старозаветном темом приношења жртве, требало направити у маниру најдоследнијег класицизма.

Као добитник награде, стекао је право да се, заједно са још неколико будућих стипендиста, припрема за Рим у Школи краљевских штићеника, смештеној у четвртастом дворишту Старог Лувра (познатом и данас као Cour carée). Ту је млада елита француског сликарства, о трошку краља, добијала смештај и знања из свих области које су биле неопходне да се створи уметничко дело достојно версајских салона. Сачуване слике из тог периода сведоче да је Фрагонар савесно изучио све лекције из академског сликарства.

На изложби, међутим, можемо видети неколико слика из истог периода, које стилом одударају од академских канона. Иако је тематика базирана на античким митовима („Јупитер и Калиста“, „Дијана и Ендимион“…), све остало одаје Бушеов утицај: грациозно закривљене линије, свеж колорит, сензуалност. Мада, ако боље погледамо, видећемо да се на њима уочавају и карактеристике будућег „Фрагонаровог стила“: женски ликови су много млађи – скоро девојчице, њихова заводљивост је више враголаста него фатална, природа добија већи значај. Посебно занимљива за овај период је слика под називом „Психа показује сестрама дарове које је добила од Амора“ (Psyché montre à ses sœurs les présents qu’elle a réçus de l’Amour, 1753), конципирана са очигледном жељом да буде примљена у Версај. То се и остварило. У пролеће 1754, „Психа“ је доспела у краљеве приватне одаје. Композиција ове слике је класична; ту су и антички храмови, и театралне позе, и референце на познате мајсторе… А ту је и Фрагонар лично. Његова ведра духовитост, слободан потез (о коме ће се тек причати) и, први пут, једна карактеристична нијанса жуте боје, тзв. напуљско жута, коју ће теоретичари понекад звати и „Фрагонар жута“.

На слици „Игра ћораве баке“ (Le colin-maillard, 1754), профаног карактера и рађеној вероватно кришом од директора школе у Лувру, видимо двоје изузетно младих људи, који кроз игру доживљавају своја прва љубавна узбуђења. Присуство ове слике на изложби је важно, јер тај инфантилни еротизам, који би се лако могао приписати Фрагонаровој младости и неискуству, заправо је константа која ће се провлачити кроз целокупно његово дело. Фрагонарове еротске сцене ће задржати извесну дозу младалачке безазлености чак и кад наручиоци буду од њега тражили слике са експлицитном сексуалном конотацијом.

L'InspirationНЕПОДНОШЉИВА ЛАКОЋА Године проведене у Риму обележене су, бар у почетку, незадовољством и дубоком меланхолијом. Од стипендиста Француске академије у Риму, смештеној у леденој Палати Манћини, тражило се да копирају, унапред задата, ремек-дела ренесансе. Да их „науче напамет“. Разапет између наметнутог академизма и урођене склоности ка неспутаном, личном изразу, Фрагонар је тонуо у безнађе. Од момента кад је престао да се греје на сопственој ватри, да се напаја сопственим соковима, његов таленат је усахнуо. Ову личну катаклизму додатно је појачало и осећање сићушности пред делима ренесансних генија, осећање да је већ све измишљено и све речено. Из малодушности се, на крају крајева, ипак некако истргао, највише захваљујући дружењу са једним опатом племићког порекла, огромне ерудиције и слободних назора.

По повратку из Рима, од Фрагонара се очекивало да својим радом оправда новац који је држава уложила у његово усавршавање. Конкретно, очекивало се да изради једно монументално дело, које би му, у случају успеха на Салону, отворило пут ка титули академика. У оно време у Француској једино су чланови Краљевске академије и званични претенденти на то звање имали право да излажу у салону краљеве резиденције у Лувру (отуда и потиче назив Салон за извесне ликовне манифестације) и једино они добијали су наруџбине од стране државе.

Фрагонар се, без много ентузијазма, бацио на израду „монументалне машинерије“. Одлазио је у атеље своје бивше школе као да иде на службу. Ускоро су тај монашки живот и, нарочито, беспарица која га је пратила, пробудили у њему демоне безнађа и тескобе. Овај пут прискочио му је у помоћ стари, добри Франсоа Буше. Повезао га је са неколико имућних љубитеља слика на лаке теме и Фрагонар је, коначно, отпочео каријеру какву је одувек прижељкивао. Сан му је био да зарађује новац уживајући у ономе што ради. Теоретичари уметности су одувек сугерисали да је сликарство резултат дубоких промишљања и компликованих емотивних стања – Фрагонар је показао да се може сликати са радошћу и апетитом. Овде не треба сметнути с ума да, чак и кад су приказане сцене срачунате на то да се допадну или подиђу поривима нижег реда, једино право питање јесте: има ли ту сликарства или нема. Јер, у крајњој линији, сликарство почива на дијалогу са бојама и материјом, са облицима и ритмовима, са редом и нередом… Све друго је споредно. Све друго је, само по себи, недовољно.

Погледајмо слику названу „Брава“ (Le Verrou, 1777), пред којом се посетиоци изложбе у Луксембуршком музеју најдуже задржавају. Она датира из зрелијег периода, тако да се на њој најбоље види сложеност те, толико извикане, Фрагонарове „лакоће“. Сцена се одиграва у спаваћој соби. Младић, упола разодевен, десном руком затвара браву на вратима, левом држи око струка елегантну младу даму, која му се млитаво опире. Шта се ту дешава, шта се десило или ће се тек десити – препуштено је нашој машти. Фрагонар то само наговештава детаљима које пажљиво око постепено открива: постељина у нереду, покрет младе даме који сугерише да је из кревета нагло искочила, јабука у првом плану као симбол греха, издужена ваза и руже расуте по поду као знак да се девичанству ближи крај, алузије на интимне делове тела у наборима тканина… Ништа овде није случајно. Ни сценска поставка, ни драматично рембрантовско светло, ни брз, енергичан потез четкицом из кога врцају боје и одблесци, као да су и сами део љубавног заноса. Фрагонар је на овој слици, као ретко ко, успео да изрази спој задовољства и рафинмана, карактеристичних за време у коме је живео.

СЛИКА ЗА ЈЕДАН САТ Вратимо се сад још мало у шездесете године. Упоредо са радом на поруџбинама са „безобразним“ садржајем, Фрагонар је успео да заврши и своју „академску“ слику. На површини од 12 квадратних метара, приказана је једна сцена жртвовања младе девојке из грчке митологије. Грандиозност, театрална драматургија, висок ниво изведбе – уме Фрагонар и то кад запне – и, вероватно, оно „још нешто“, што само истински познаваоци успевају да ухвате, учинили су да слика доживи незапамћен тријумф. Фрагонар, међутим, никад неће постати академик. Мрзеће га да запне још једанпут и да свој успех потврди и на следећем Салону.

Некакву корист ипак је извукао од толиког труда. Нешто мало пара из краљевске ризнице, нешто више славе и, најважније – атеље у Лувру! Да, у то време, тридесетак привилегованих сликара живело је и радило у Лувру. У оном издуженом крилу, у којем данас станује Мона Лиза, само спрат ниже. Лувр је вековима грађен и дограђиван са идејом да буде резиденција краљева, али краљеви су у њему ретко боравили. У време Луја XV, здање које је повезивало Стари Лувр и Тиљеријску палату (уништену у време Париске комуне), било је још увек под скелама, на којима су се удомили разноразни бескућници и полусвет. Није било ретко да у сликарску колонију ушетају проститутке или у њој преспава покоји клошар. У том окружењу је Фрагонар провео најплодније године свог стваралаштва. Ту је и основао породицу, и бринуо се о деци, и делио радост и недаће свакодневног живота са сликарском сабраћом. Посетилаца је увек било напретек, али то никоме није сметало. Радило се, дружило се, трговало се – све у исто време.

The Fountain of LoveФрагонар је имао обичај да своје посетиоце и портретише. Обукао би их у костиме из времена Рембранта или Рубенса, саветовао их како да заузму позу, а себи би давао један сат да слику заврши. Из те серије од 18 „једночасовних портрета“ на изложби се може видети онај назван „Инспирација“ (L’inspiration, 1769). Не знамо у којој мери он личи на портретисаног писца, ни да ли верно одражава његово унутрашње биће. Једини критеријум процене који нам преостаје јесте нешто што бисмо могли назвати: сликарска убедљивост. Да ли је лик са слике, у тренутку кад га посматрамо, прожет неком сопственом енергијом, да ли се уобличава у нешто што надилази пуку материјалност сликарске кујне? Одговор је позитиван. Али како је то постигнуто? – нећемо докучити никад. Очигледно је да Фрагонар ради муњевитом брзином. Притом, сваки потез четком је онај прави, једини могућ, као код виртуоза попут Рубенса или Веласкеза. Мало више пажње посвећује лицу, све остало набацује издашним, вијугавим или изломљеним потезима, пуштајући да се утисак баршуна, чипке, свиле, формира директно у оку посматрача. Ловци на претече модерне уметности овде, по правилу, откривају још једног „претходника импресионизма“ – као да је та слобода потеза једино што може бити вредно у класичној уметности.

У Фрагонарово време ова врста виртуозности третирана је као недовршеност, а недовршене слике вређале су и укус клијената и достојанство професије. Она је некако још и ишла уз лепршаву тематику рококо стила, али времена су почела да се мењају. Фрагонар је, у суштини, постао демоде, управо у периоду кад је био најпопуларнији. Нова мода стигла је у виду повратка на класичне теме и академски углађен начин сликања. Са неокласицизмом је стигла и нова сликарска звезда – Жак-Луј Давид. Давид, који је свог старијег колегу и волео и ценио, биће, нажалост, уплетен у његов највећи професионални и лични пораз: једна чувена играчица и куртизана буквално ће отерати Фрагонара усред посла на декорисању зидова њене нове виле, како би ангажовала младог сликара у успону. Само неколико месеци касније и Мадам ди Бари (која је у срцу и у кревету Луја XV заменила Маркизу де Помпадур) одбиће његове, већ довршене, декоративне паное и повериће исти посао извесном Виену. Одбијена платна данас су власништво престижне Frick Collection, у Њујорку.

Фрагонар је, то се мора рећи, увек био спреман да свој стил прилагоди „захтевима тржишта“. Његове слике на мистично-религиозне теме – којих се никад није у потпуности одрекао – одликују класична композиција и осветљење, као и смиренија палета боја. А ако ћемо право, са истом том формално-естетском озбиљношћу третирана је и слика „Брава“, иако је њен садржај профане природе и благо комичан. Обједињује их уживање у привилегији да се свет доживљава сензуално, кроз нанос боје и потез четкицом.

Фрагонар је, закључићемо на крају, ипак био комплексна личност. Његова креација напајала се из више извора. То је на изложби могао да закључи сваки посетилац коме пажња није попустила до последњих слика, од којих издвајамо: „Фонтану љубави“ из 1785. године. Она спада у серију слика означених као „љубавне алегорије“, за које се говорило да оличавају чисту поезију. Два тела, потпуно синхронизована у љубавном заносу, моделована у складу са античким канонима лепоте, обасјана надреалном златном светлошћу, сва од суптилних прелива и сенки – као да су боје биле замешане са ваздухом – симболизују истовремено и Фрагонаров опроштај са сликарством. На фонтани љубави напајаће се убудуће неко други, или нико, он о томе више и не размишља. Револуција је наговестила неко ново време, испретурала карте којима је он знао да игра, гурнула га међу отпатке Старог света.

Умро је, заборављен, једног летњег дана, након што се прејео сладоледа од кајсија, чији га је мирис увек подсећао на родну Провансу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *