Драма као потказивање живота

После 28 година познато дело Душана Ковачевића на сцени

Пише Рашко В. Јовановић

Поновно извођење Клаустрофобичне комедије у Звездара театру одличан је репертоарски потез – у прави час! 

Клаустрофобична комедија, коју је Душан Ковачевић написао пре више од четврт столећа – 1986, да би је наредне режирао у Звездара театру, може изазвати асоцијације на Нушићев комад Књига друга, праизведен 1927. године у Сарајеву, који се, игром случаја, одскора приказује у београдском Народном позоришту. Наиме, осим што се у формалном погледу при изградњи фабуле ослања на ситуацију из Шекспировог Отела (истина у балетској верзији), Ковачевић у својој комедији, као што то чини и Нушић у Књизи другој, настоји да разреши питање односа живота и уметности, што ће рећи позоришта. Али Ковачевићево драмско рашчлањавање односа живота и уметности не задржава се само у сферама разматрања естетских проблема уметничког стваралаштва него дубоко задире на терен ондашњих друштвено-политичких појава, што код Нушића пак случај није. То разматрање у Ковачевићевом делу у функцији је доказа тезе како позориште може потказивати живот, а не, као у Нушића, предсказивати га. Није потребно још и посебно наглашавати како је све што се дешава у Ковачевићевом тексту преузето из контекста ондашњих збивања, и то конкретно, из београдске средине. Дакле, Ковачевићева драма о театру је, за разлику од Нушићеве, повезана са актуалним друштвеним збивањима.

[restrictedarea]

ЖИВОТ ЛИШЕН ДОСАДНИХ МОМЕНАТА Чињеница је да и Нушић и Ковачевић изводе на сцену драмског писца. Међутим, у Клаустрофобичној комедији гледаоци су сведоци самог процеса настанка дела и истовремено свега што оно изазива – распру писца Теје Краја са братом Јагошом, двоструко самоубиство оџачара Саве, интервенцију милиционера Вулета итд. У Нушићевој Књизи другој, међутим, ништа не знамо о самој драми пишчевој, јер радња комада почиње пошто је писац завршио читање свога дела у стану једне драмске првакиње пред окупљеним љубитељима позоришта. Зато се може рећи како је Клаустрофобична комедија изграђена у знаку вишег степена театрализације. Не само стога што користи елементе балетске игре него, напросто, што се читаво сценско збивање (фабула и сва радња) подвргава функцији која се овде исказује као потказивање живота. У том погледу може се рећи да је Ковачевић остварио и завидан ниво јединства радње и јединства времена, а то чини да дело изузетно делује на гледаоце. Саму фабулу Клаустрофобичне комедије Ковачевић је вешто градио, успевши да оствари ефектну синтезу лирских и драмских елемената, али и спој животних ситуација у оквиру којих се пише драма. Критика је већ уочила како у овом драмском тексту позориште потказује живот, проналазећи у њему неку изненадну лепоту које је он иначе лишен, док ружне ствари, којих никада није лишен, представља још ружнијим. Нина Херберт, пољска балерина, приликом гостовања са својим ансамблом у Београду, побегавши са представе, сакриће се у контејнеру у којем оџачар Сава обично трага за баченим хлебом и другим остацима хране за своје свиње. Када овај, веома изненађен, угледа лепу балерину, свет његовог црнога димничарскога живота обасјаће неслућена лепота и донети му велике промене. Наравно, кад са Савом угледа пољску балерину, писац и политички моћник Јагоша Крај одвешће је са собом. То ће изменити ток Савиног живота: потресен љубомором пашће с крова због чега ће се у неизвесном стању наћи у болници. Ипак, Сава ће, овога пута успешно, извршити друго самоубиство, пошто ће, шапућући „Нина, Нина“, успети да искључи апарате који су га одржавали у животу.

Наравно, моћни Јагоша Крај постараће се да свога брата пошаље у лудницу, сматрајући да га је овај пишући комад неистинито приказао. И да Клаустрофобична комедија нема шест лица, као што их уистину има, ако изузмемо самога писца Теју Краја и његову сестру Веселу, који су „изван комада“, али нису изван савременог друштвенога тока, могла би се, без већих потешкоћа установити пиранделовска полазна основа овог Ковачевићевог дела. Читав драматуршки поступак је заправо у Пиранделовом духу, јер је настојао да уз примену различитих театарских средстава, па и оних што припадају позоришту апсурда, оживи своје јунаке, што је уочила и критика већ после првога извођења. Мада, нужно се поставља питање Ковачевићевог односа према Пиранделу и његовом театру, будући да је у Клаустрофобичној комедији пиранделовски драматуршки поступак несумњиво полазна основа, на којој се бриљантно преплиће сагледавање елемената уметности, и то сценске, у стварности живота, као и могућности појаве обратнога процеса – да животна стварност, сама, дође и на позоришну сцену. Са задовољством смо гледали како се стварни животни догађаји преплићу са призорима комада који је настајао пред нама.

УСПЕХ РЕЖИЈЕ И ГЛУМЕ Редитељ Дарко Бајић постарао се да на сцени обезбеди што динамичније (и неприметније!) низање, односно смењивање призора из комада у настајању са сценама из животне реалности у којој се комад „пише“. Такође, редитељ је веома прецизно градио приказ драмских односа, успевајући да их, у складу са потребама, мизансценски рашчлани наглашавањем сатиричних елемената, уз настојање да и фарсичне призоре, као и оне што припадају театру апсурда, духовито презентује. У томе је, како нам изгледа, углавном успевао, баш као што је и глумцима увек давао могућности да се искажу у слободном замаху властитих сагледавања односа и ситуација у овој духовитој комедији. Теја Крај, кога је тумачио Славко Штимац, био је доследан незадовољник негдашњим социјалистичким поретком и то је испољавао ненаметљиво, што не значи да није успевао да изазове неистомишљенике, поготово свога брата Јагошу Краја, кога је Зоран Цвијановић приказивао успевши да реконструише начин понашања и опхођења у јавности тадашњих социјалистичких функционера. Заиста, био је у наступу веома сугестиван као један од моћника који су морали да буду увек у праву. У улози Веселе Крај Јована Стојиљковић умела је да изрази мрзовољу због прозе свакодневнога живота. Марко Јанкетић као милиционар Вуле, непосредно и са очигледном склоношћу према карактерној комици,  остварио је на сцени аутентичну фигуру са београдских улица седамдесетих и осамдесетих година прошлога столећа: чувара реда, пореклом са села за којим и даље чезне, који се труди да извршава све захтеве службе, мада му највише пријају разговори са „обичним људима“ какав је оџачар Сава са којим прича и о томе шта је видео у позоришту. Невена Ристић веома успешно је интерпретирала балерину Нину Херберт: била је убедљива у изразу, посебно када је говорећи на пољском успевала да се споразуме са осталима на сцени, специјално са оџачаром Савом, као и да са лакоћом одигра и балетску сцену, освојивши симпатије целог гледалишта. Љубомир Бандовић инвентивно је представио оџачара Саву као оличење доброте и хуманости, пријатног човека увек спремног да помогне. Бандовић је своје расположење исказивао необично јасним и срдачним погледима и осмесима и на тај начин савладавао препреку за оживљавањем мимике нагарављеног лица.. Сценографија Миленка Јеремића само донекле је успешно раздвајала амбијенте комада у настајању од призора у животу. Костим Марине Вукасовић Меденице одговарао је времену догађања радње. Композитор Владимир Марковић одлично оркестрираном композицијом прикладно је музички пратио све драмске токове. Треба истаћи успешан рад лектора Љиљане Мркић Поповић за наш и Александре Фотез Николић за пољски језик.

Поновно извођење Клаустрофобичне комедије Душана Ковачевића у Звездара театру одличан је репертоарски потез – у прави час!

[/restrictedarea]

ПИСАЦ
Душан Ковачевић
ПОЗОРИШТЕ
Звездара театар
ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ
23. децембар 2015
РЕДИТЕЉ
Дарко Бајић
СЦЕНОГРАФ
Миленко Јеремић
КОСТИМОГРАФ
Марина Вукасовић Меденица
КОМПОЗИТОР
Владимир Марковић
КОРЕОГРАФ
Милан Громилић