Почетна / Интервју / Др Радомир Михајловић – Феномен Доналд Трамп

Др Радомир Михајловић – Феномен Доналд Трамп

Да ли је пред нама нова парадигма америчке политике

Radomir Mihajlovic 01Разговарала Дијана Ивановић

У сусрет председничким изборима Америка иде са досад невиђеном политичком реториком, поражавајућом економском и социјалном статистиком и никад гором репутацијом. Посебан феномен у актуелној америчкој политичкој арени представља Доналд Трамп, који се, изгледа, без већих последица по свој политички рејтинг обрушава на своје такмаце, жаргоном без преседана. О политичкој ситуацији у САД и предстојећим изборима разговарали смо са професором Њујоршког института за технологију др Радомиром Михајловићем

Професор доктор Радомир Михајловић већ више од двадесет година бави се проблематиком сајбер безбедности и економским ризицима, а као натурализовани Њујорчанин српског порекла с ентузијазмом прати одвијање предизборне кампање у Америци. Посебно га интригира Доналд Трамп, између осталог, због извињења и других порука српском народу. У овом интервјуу професор Михајловић одговара на питања да ли је Доналд Трамп представник нове америчке политичке парадигме, да ли Хилари Клинтон може да буде прва жена која ће у Белу кућу ући као председник Америке или ће је у самом финишу страначких избора претећи Берни Сандерс, да ли су на помолу расцепи у обе партије, као и слом двопартијског система, да ли ће Американци први пут у својој историји у изборној кампањи имати републиканца, демократу и два моћна ванпартијска кандидата…

Шта је довело до тога да се на крутом и конзервативном политичком небу САД појави тако контроверзан председнички кандидат као што је Трамп?

У актуелној, односно лошој социјално-политичкој ситуацији која има тренд погоршавања, у очима просечног Американца речник којим се описују могућа решења постаје неважан. Интересантан је феномен америчке релативне културне изолације у односу на остатак света. У америчким домовима гледају се само амерички програми, само холивудски филмови, слуша се само америчка музика, а и штампа се углавном бави домаћим проблемима. И док просечан Американац мало зна о спољном свету, остатак света види Америку као супермоћну и организовану земљу без проблема у којој се добро живи. Међутим, као што Американци недовољно знају о остатку света, тако и свет недовољно зна о Америци. Америка има и те како много својих проблема. На тему виталних америчких проблема први пут се без длаке на језику, отворено, са националне политичке позорнице оглашава Доналд Трамп као председнички кандидат у предизборној кампањи испред Републиканске странке. Мало блажом реториком, и са више политичког такта друштво му прави и демократски кандидат, сенатор Берни Сандерс.

[restrictedarea]

Шта су највећи амерички унутрашњи проблеми и како Трамп намерава да их реши? Какве промене нуди Американцима?

У политичком табору Доналда Трампа свима је потпуно јасно да је огромно присуство илегалних радника озбиљна препрека запошљавању Американаца нижег образовања. По званичним проценама такозваних илегалаца има око 11 милиона, а по незваничним њих је више од 30 милиона. Мање образоване Американце, то јест просту радну снагу, администрација председника Буша Млађег успела је масовно да запосли у вештачки и незаконито стимулисаној грађевинској индустрији, што је довело до познате експлозије мехура некретнина и економске кризе лепо одсликане у филму „The Big Short“ који се под именом „Опклада века“ ових дана приказује и у београдским биоскопима. Његови аргументи, а и планови на тему запошљавања су да потпуно заустави илегално насељавање САД, и да регулише статус постојећих илегалних радника строгим третманом послодаваца који такве раднике запошљавају уз могућу масовну депортацију. О оваквим мерама је било речи у медијима и раније, али не тако гласно и одређено као што то Трамп сада чини. Трамп најављује да ће радна места која су америчке компаније отвориле у Кини и Мексику и попуниле тамошњим радницима преселити у Сједињене Државе. Његови чести говори на тему врло лоших погодби које су председници Бил Клинтон, Буш Млађи и Барак Обама направили са Кином најављују радикални реинжењеринг економских односа са Мексиком, Кином и још неким азијским државама. Главни механизам у реализовању те замисли биће му тарифни систем царина.

DrMihajlovicBНеки аналитичари наводе да је мобилност америчког високообразованог становништва које је лако и често мењало послове, градове, па и државе, драстично опала. Зашто се то променило?

С трендом полаганог опадања прихода свих запослених Американаца, а ту можемо да уврстимо и високообразоване, опрез и песимизам расту у односу на промену места боравка који обично захтева продају постојеће и куповину нове куће. Како се добар посао све лакше губи, а све теже налази, Американци се теже решавају да напусте велике градове и прихвате запослење у мањим срединама. У тај простор појачане немобилности улећу легално усељени професионалци првенствено из Индије и Кине, спремни да се уселе у било који амерички град без већих услова. Уз огромну продукцију високообразованих људи, изванредна скромност, вредноћа и спремност да буду мање плаћени главне су карактеристике легалних радника из Индије и Кине. Поменути атрибути представљају озбиљан егзистенцијални проблем за америчке стручњаке. Број незапослених образованих Американаца расте упоредо са бројем њихових усељених колега. Свака утакмица на тржишту рада између Американаца и страних радника у било ком пакету, илегалних, легалних или на раду за америчког послодавца ван Америке, безнадежна је за Американце. Чувени Амерчки сан о кући и два аутомобиле данас је мало теже сањати ако сте просечан Американац.

Да ли би Трампова стратегија запошљавања Американаца довела до успоравања свеукупног глобалног економског раста и умањила Америчку глобалну присутност?

Трамп се позиционира на супротној страни глобалних процеса, а по свему судећи у покушају да очува и евентуално економски ревитализује Америку. Америчко ратовање у Ираку, Авганистану и Либији коштало је неколико хиљада милијарди долара, а профити од нафте и осталих природних ресурса добијених по најнижим ценама из тих ратом захваћених држава не могу да покрију ни десет процената трошкова ратовања. Трамп отворено поздравља руску интервенцију у Сирији и поделу америчких трошкова у вези са сиријским ратом. Посао глобалног полицајца треба истински поделити са рецимо европским НАТО чланицама, Русијом и Кином. Ово је Трампу врло јасно, али не и његовим супарницима који, изузев демократе Бернија Сандерса, инсистирају на лидерској позицији Америке у свим порама глобалног света. Осећај Американаца да их исувише кошта демократизација света и да су све више на економски губитничкој страни представља најснажнији политички ветар који дува Трампу у леђа и чини га све озбиљнијим кандидатом за следећег станара Беле куће.

Ипак, Америка се не сме радикално променити на унутрашњем плану, та грандиозна творевина човечанства се не сме упропастити. Не можемо занемарити чињеницу да Америку као моћног стабилизатора и покретача светских процеса ипак чине Американци. Трендове драстичне трансформације Америке и даљег осиромашења Американаца би требало у глобалном интересу мало успорити. У том смислу извесна подела посла глобалног стабилизатора и трансформатора који за сада само Америка обавља била би добра опција.

Присталице Доналда Трампа тврде да он гласно говори оно што Американци махом мисле. Да ли је зато могуће да просечан Американац доживљава једног мултимилијардера као представника својих интереса?

Не смемо да заборавимо да Доналд Трамп намерава да постане председник свих Американаца, просечних, врло сиротих, а и врло богатих. Такође, не смемо заборавити да богатство у мору сиромаштва постаје бесмислено, да не кажем чак и немогуће са масом људи који насељавају данас нашу планету. Ултиматум је да или сви живимо у просеку добро са богатом елитом задуженом да уз помоћ новца организује социјалне, политичке и економске процесе, или да сви живимо једнаки као сиротиња, што смо већ видели у комунистичким земљама уравниловке из недавне прошлости. Другим речима, Трамп директно брани интересе просечних и сиромашних Американаца, а индиректно је од непроцењивог значаја за опстанак слоја врло богатих Американаца. Као мултимилијардер са мало дубљим разумевањем озбиљности целокупне ситуације у Америци, Трамп буквално заступа интересе свих Американаца.

Медији су Трампа профилисали као неозбиљног кандидата, медијска кампања против њега је више него очигледна. Колико му то заиста смета?

Занимљиво је да су медији у служби Трампове опозиције у самој партији републиканаца, а посебно у служби демократа, почели са профилисањем Трампа као кловна и забавног политичара, преко политичара популисте који угађа народу, да би у најновијем таласу кренули са приказом Трампа као човека опасног по безбедност у рангу са ултрадесничарима француског Националног фронта или пак у рангу мађарске деснице. На пример, лист Економист под насловом „Играње са страхом“ у децембру 2015. објашњава да је Трамп десничарски популиста.

Да ли би један десничар аплаудирао руској интервенцији у Сирији или најављивао договоре с Путином?

Најављивањем бољих веза са Русијом Трамп сигурно не игра на карту неког застрашивања Американаца већ, напротив, најављује да не треба да се бојимо већих будућих глобалних сукоба. Такође, видљиво је да агресиван Трампов став према неконтролисаним миграцијама илегалних усељеника нема емоционалну позадину карактеристичну за десничаре него првенствено рационалну и економску.

У неколико јавних обраћања Трамп отворено каже да за такозвану политичку коректност нема времена. Да ли је то застрашивање бирача?

Чињеница да за политичку коректност и за велики компромис са правилима политичког бонтона нема времена, требало би да алармантно одјекне и све гласаче упозори да се на неке промене у Америчкој спољној и унутрашњој политици не може чекати. Трамп отворено критикује чланове своје партије да се на велику економску штету по Америку, са превише компромиса и лицемерја односе према демократама и многим страним партнерима. У оквиру агресивне критике политике Била Клинтона и Барака Хусеина Обаме, иде толико далеко да отворено осуђује Клинтоново бомбардовање америчких традиционалних савезника Србије и Црне Горе, као и Обамино затезање односа с Русијом.

У дугом низу негативних атрибута којима Трамп декорише Клинтона и Обаму могли бисмо да издвојимо на пример да су ти председници неморални и некомпетентни политичари. Трамп је отворено ставио под велики знак питања место рођења председника Обаме, породични морал Била Клинтона, као и спремност Била и Хилари Клинтон да говоре истину. Афера око уништавања мејл сервера Хилари Клинтон један је од главних адута на које Трамп рачуна у евентуалној изборној кампањи. Хиларино ескивирање српских снајпера на Сарајевском аеродрому које је заиста увредило америчке војнике из обезбеђења тог аеродрома још није дошло на ред. Праве реторичке егзибиције Трампа највероватније тек долазе.

После претње зидом према Мексику и економским претњама Кини Трамп је све шокирао изјавом да ће се залагати за забрану издавања виза свим муслиманима док се не нађу одговарајућа решења за распрострањен муслимански антагонизам према Америци. Медији су ту изјаву пласирали као знак верске нетолерантности и расизма. После квалификација да је застрашујући кандидат и фашиста, Трамп је сада добио и две нове негативне квалификације. Може ли да их апсорбује?

Трампове речи су врло јасне. Он тражи решење проблема документованог сукоба индустријализоване западне цивилизације са муслиманским светом и ни у једном моменту не каже да је против верске толерантности или пак против муслимана. Гнев муслимана има одређену оправданост, да не улазимо у детаље културног шока који муслимани доживљавају на западу. Далеко пре свог времена, позната књига Елвина Тофлера тај шок детаљно анализира. Међутим, тај гнев никако не оправда убијање недужних људи у читавом низу муслиманских терористичких напада, да не кажем безумних оружаних акција широм Америке и Европе. Алармантна изјава Трампа је први знак за оправдану узбуну.

Мени се чини да је верска нетолерантност у корену свих јудеохришћанских религија. О верској нетолерантности се најотвореније говори у светим књигама ислама. На путу глобалне интеграције муслимани би требало да буду први који би покушали да се уклопе у свет различитости, а да при томе не буду тријумфални победници. Трамп је више него спреман да ту помогне.

Naslovne TrampPolitico.com магазин, од 17. јануара, објављује да је заједничка карактеристика свих Трампових гласача веровање у ауторитарну власт и кандидата диктатора. Да ли је диктатура једног човека  могућа у САД?

Чини ми се да такво профилисање Трампових гласача нема никаквог смисла. Моје искуство са људима који одобравају Трампову политичку платформу је супротно. Још нисам срео неког његовог обожаваоца који би био за кандидата чврсте руке. Утисак да су Трампови гласачи људи који верују да један лидер може све да реши потиче из очигледне немоћи актуелних политичара каријериста да крену са било каквим променама. Ради се о сложној решености већине америчких политичара да не таласају и не пливају узводно већ да постојећу ситуацију не мењају или је пак врло мало козметички дорађују. Доналд Трамп, који се однедавно бави политиком, заиста се разликује од свих осталих политичара, па због тога можда неке подсећа на човека који намерава да чврстом руком води Америку. Уверен сам да је диктатура једног човека апсолутно немогућа у САД, а такође изгледа да Трамп жели да председнику да мало већу улогу и значај у односу на своје претходнике, односно намерава да буде од веће користи Американцима.

Какве шансе по вашем мишљењу на следећим председничким изборима има Хилари Клинтон? Да ли у Белу кућу може да уђе као прва председница САД?

Вашингтон тајмс од 3. јануара ове године објављује да демократска странка није сигурна да Хилари Клинтон може да победи Доналда Трампа и да је после могућег надметања између ова два кандидата вероватније да ће 20. јануара 2017. у Белу кућу ући републиканац као победник председничких избора. Такве дефетистичке изјаве из табора демократа делују релативно обесхрабрујуће. Предуго фокусирање на Хилари Клинтон као јединог и најсигурнијег заштитника континуитета етаблиране политике демократа има за последицу мало преосталог времена да се било какав драстичан заокрет на курсу ка Белој кући направи у самој странци. Готово сав политички улог у Хилари Клинтон и извесност придобијања већине женских гласача може се показати као недовољно мудра тактика. Виртуоз јавног обраћања Доналд Трамп је већ припремио стратегију за придобијање женских гласача који су углавном конзервативније природе, заснованој на толеранцији коју је Хилари Клинтон показала ка брачним неверствима свог супруга. Обраћање конзервативнијем делу политичке публике је занемарљиво у табору демократа, док на другој страни Трамп континуирано привлачи пажњу либералнијег дела америчког гласачког тела обећавајући већу запосленост уз аргументе валидности таквих обећања.

Демократа Берни Сандерс се ових дана појављује као кандидат који својом изразито либералном и популистичком оријентацијом има више шанси од Хилари Клинтон на изборима против Доналда Трампа. Да ли Демократска странка има времена за престројавање?

Тешко је потврдно одговорити да има времена за успешно експресно престројавање. У сваком случају, утисак је да Хилари Клинтон неће бити прва жена у Овалној соби Беле куће као председник, без обзира на то ко ће из табора републиканаца бити председнички кандидат. Берни Сандерс нема Трампову харизму, а у свом прилазу економским проблемима углавном напада војноиндустријски комплекс, Волстрит и богате, док се Трамп фокусира на спољашње економске непријатеље Америке. И ако наизглед несврстан, природа Трамповог политичког тима је релативно јасна. Насупрот Бернију Сандерсу, далеко снажније интересне групе би се сврстале уз Трампа. Све указује на то да ће највероватније следећи председник САД бити Трамп или неки други републиканац. Републиканци су традиционално водили позитивнију политику према Србима и за Србе би победа Доналда Трампа била бољи исход америчких избора.

Да ли је могуће да и поред најбољег рејтинга у својим партијама, Трамп и Сандерс не буду партијски кандидати на председничким изборима?

То је апсолутно могуће и по мени крајње непожељно јер би могло буквално да доведе до тоталног колапса америчке демократије какву смо до сада знали, демократије какву су конципирали њени творци после ослобођења од енглеске колонијалне доминације.

У оквиру очигледних расцепа у обе партије, пред Американце се сада поставља могућа ситуација у којој би први пут у америчкој историји у изборној кампањи имали републиканца, демократу и два моћна ванпартијска кандидата, Доналда Трампа и Бернија Сандерса. У таквој ситуацији би слом двопартијског система и победа ванпартијског  кандидата била заиста могућа.

Чини се да феномен Доналд Трамп најављује један велики помак парадигме, да не кажем трансформацију виђења и разумевања модерних америчких политичких процеса, па је можда време да се том феномену приђе са више озбиљности и поштовања, јер је са Трампом погодба могућа.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Ако су моћници одлучили за Трампа, биће председник. Мада, имали су црнца, можда је дошло време за колегиницу Хилари, да постане прва жена на челу САД.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *