Почетна / Интервју / Димитрије Панфилов – Имам велике планове за своју прошлост

Димитрије Панфилов – Имам велике планове за своју прошлост

Panfilov 01Разговарала Мила Милосављевић

На обиласку „Златног прстена“ у оквиру 1.000-годишњице крштења Руса један свештеник нам је, објашњавајући везу између Срба и Руса, са сузама у очима подвикнуо: Слични смо јер нам смрт није страшна, а живот нам није прескуп

Свечаном приредбом у Руском дому протекле недеље обележено је ,,Братимљење руског и српског народа“. Манифестацију која је овим поводом окупила личности из области уметности, културе и јавног живота организовало је Друштво ,,Српски кривак“ из Сремских Карловаца, на челу са др Димитријем Панфиловим и његовом супругом Сањом. О званичном чину братимљења два народа али и бројним активностима и иницијативама надасве на пољу културе, за чијег вредног посленика слови већ дуги низ година, о медицини, у којој се као пластични хирург осведочио бројним постигнућима, иновацијама и тако овенчан многим светским наградама и признањима, о њему значајној теми глобализма, разговарамо са др Димитријем Панфиловим.

[restrictedarea]

Како сте дошли на идеју да иницирате званично братимљење руског и српског народа?

Идеја је рођена пре годину дана када је моја супруга Сања  негде пронашла податак  да се први српски војник на Крф искрцао 15. јануара 1916. Евакуација српске војске и народа после Албанске голготе била је омогућена енергичним залагањем Светог руског Цара Николаја II код савезника. Тек тада је стигла „лађа француска“ и остало бродовље. Њена идеја је била да би то могао бити повод да се прогласи братимљење два народа: српског и руског. Истог тренутка сам се „смрзао“: први пут у историји се братиме два народа. Братиме се појединци, братиме се градови, али се још никада у историји нису братимила два народа.

У чему видите сличности које повезују Русе и Србе? 

Крстимо се са три прста, при сусрету се три пута љубимо, истим писмом пишемо, вековима смо се истом Богу једни за друге молили, од истих непријатеља страдавали, истим победама се радовали. На обиласку „Златног прстена“ – 40 манастира око Москве 1988. на прослави 1.000-годишњице крштења Русије један 30-годишњи свештеник нам је са сузама у очима подвикнуо: „Слични смо јер нам смрт није страшна, а живот нам није прескуп.“ Та још је Ханибал пред Други пунски рат поручио својим ратницима да нема љућег оружја којег су свемоћни богови дали човеку да победи у рату него што је презирање смрти! А тога Срби и Руси имају напретек. Упоредите сами: Енглези, Французи, Американци су изгубили по 300.000-350.000 људи у Другом светском рату, а шта је то према 1.700.000 у Југославији или 27.000.000 у Русији. А они праве филмске епопеје о својим страдањима.

Поред професије лекара, пластичног хирурга, пуним једрима, рекло би се, већ годинама пловите у сфери културе. Како сте помирили ове две сфере у животу и шта сматрате својим најзначајнијим постигнућима која би се могла убројати у допринос култури?

Мој професионални живот испуњен је активностима које волим, операцијама, контактима са пацијентима и колегама, писањем стручних књига и  чланака… Али мој приватни живот не би био потпун без културе. Пасионирани сам читалац – моја страст је поезија, филозофија, антропологија… Волим позориште, прилично сам редован посетилац изложби и концерата. Сматрам да један интелектуалац мора бити радознао и имати широка интересовања. За време мог вишедеценијског боравка у иностранству, трудио сам се да слободно време искористим, бавећи се активностима које хране душу. Као студент сам полагао камеру код Томислава Пинтера у Академском кино-клубу Београд. После сам за ЈРТ- мрежу направио седам ауторских емисија, а ево сада завршавам серију од тринаест емисија под називом „Карусел“. Половина од тих филмова су путописни филмови, јер сам ван Европе боравио преко годину дана, на свим континентима, обишавши планету од запада ка истоку два пута, прешавши датумску границу два пута, Атлантик 34 пута, екватор 18 пута, посетивши преко 80 земаља. На тему пластичне хирургије сам направио двадесет један  филм. Као што Кустурици није довољна само камера, него се лаћа и гитаре и зидарског чекића, тако ни мени није довољан само скалпел. Са супругом Сањом организовао сам културне салоне, по узору на чувене берлинске боемске салоне, на које смо позивали врхунске интелектуалце, писце и уметнике. Наша гошћа је била и Џојс Тилдесли, енглески археолог, која је радила на ископавањима у Египту и написала четири књиге о египатској цивилизацији. Иако су све њене књиге биле преведене на немачки језик, нико је никада, осим нас тада, није позвао да о њима говори у Немачкој. Наш гост био је и Хајнер Милер, фантастичан сликар и последњи ученик Салвадора Далија, који је с нама поделио импресивне приче о шпанском генију. Познати европски филозоф, Бернд Гугенбергер, одржао је феномално предавање о утицају лепоте и њеној моћи у друштвеном животу: „Лепота као социјална моћ“. Моја супруга и ја се поносимо чињеницом да смо једни од оснивача часописа „Монархија“. Трудили смо се да нам сарадници увек буду познати историчари, писци, песници и новинари. Сматрали смо да је то одличан начин да дијаспору подсетимо на нашу историју и културу.

Какав је ваш однос према књижевности, које место дајете овој области стварања?

Мислим да сам ја данас продукт  књига које сам прочитао. И мој отац и моји синови су инжењери. Иако и сам у математици проналазим неку поетику, у медицину сам залутао захваљујући Арчибалду Кронину, његовој „Цитадели“ и дирљивим романима о пожртвованим шкотским студентима медицине и лекарима, а хирург сам постао, вероватно због романа „И не као странац“ од Мортона Томсона, па онда Џон Кнител  са „Ел хакимом“ и Петар Станковић са књигом „Медицина дивина“. Витештву ме је определио Семјуел Шаленбергер који је 1945. (моје годиште) издао историјски роман „Кастилијански капетан“ о белом витезу Педру де Варгасу и црном Дијегу де Силви. Силу живота је у мене угравирао Џек Лондон и његов капетан Ларсен из „Морског вука“, после Ремарк, Чехов, Мишел Монтењ, Блез Паскал, Шекспир, Бела Хамваш…

„Браћу Карамазове“ читам сваких 16 година: са шеснаест  то је био крими роман (тата ми је говорио да је то прерано за мене), са тридесет две  године већ је то била дубока психологија.

Важите  за веома активног писца, а уз то, аутор сте и више стручних књига. Шта сматрате својим најзначајнијим постигнућима?

Највећим делом бавио сам се писањем стручних књига из моје професије које су биле намењене како пацијентима тако и колегама. Поносан сам што су постале бестселери на подручју пластичне хирургије; доживеле неколико издања и појавиле се на руском, енглеском, немачком, шпанском, хрватском, српском… Моје животно дело је уџбеник „Естетска хирургија мозаика лица“ издата код немачког „Шпрингера“, једног од пет највећих издавача медицинске литературе XX столећа са 75 поглавља од којих сам ја написао 39, на 717 страна са преко 2.000 илустрација, уз учешће 36 светских корифеја пластичне хирургије и њиховим гостујућим поглављима. Тај уџбеник је, у званичном часопису Америчког друштва за пластичну хиругију „ПРС“ као глобално ултимативном ауторитету, Чарли Торн, и сам аутор 8 уџбеника, прогласио најкомпетентнијим на планети, а председник француског друштва Бернар Корнет де Сан Сир „Новом библијом за фејслифтинг“.  Како моји интереси превазилазе струку којом се бавим, издао сам и књиге поезије, афоризама, збирке књижевних цитата, уметничких монографија, есеја о вину, винској култури и традицији, све у свему досада сам написао и потписао 15 књига.

Већ 25 година пишем књигу „Вуковарски акварели“, која ће се на крају вероватно звати „Панонска Атлантида“, књигу сећања о мом родном Вуковару, у којој ће поново оживети њен пређашњи дух и колоритне личности које су га стварале. Имам велике планове за своју прошлост, па спремам и трилогију „Карневали, кабареи, каламбури“, па књигу „Људи од којих се састојим“, „Фотоаутобиографију“, „Енциклопедију афоризама“…Надам се да ћу успети да изнедрим и биографски роман о породици Панфилов, њеној узбудљивој козачкој прошлости и бурном историјском времену у којем су њени актери живели и умирали. Намеравам да пропутујем стазама мојих предака, донских козака и тиме се одужим снажној, борбеној генетици коју су ми оставили. Свог деду, од кога сам добио и име и презиме, нажалост никада нисам видео. Један прапредак на Дону је створио девет млинова-воденица, био је члан Думе и имао силну енергију. Деда је 1919. у емиграцију повео само свог најстаријег сина, мог оца, оставивши тамо жену, још два сина и две ћерке. Синове је уништио Стаљин, а кћерке су преживеле и постале учитељице. Године 1929. моја бака је морала да прекине сваки контакт са мужем-емигрантом, а мој отац и његов отац су се због пегавог тифуса изгубили. Мог оца су „одгајали“ у енглеским интернатима у Исмаилији, на Суецком каналу. Случајно су се срели осам година касније, на Ртњу, у Србији. Тек 1983. пронашли смо очеву сестру Ању и сазнали да су крајем Другог светског рата црвени у Југославији покупили мог деду, који је задњих шест година свог живота скапавао у концентрационом логору на Уралу. Мој отац је своју сестру видео кад је имао 10, а она 4 године, а следећи пут у Вуковару, када је он имао 64, а она 58 година. Судбина им је украла пола столећа. А по физиономији су били слични као јаје – јајету. Са теткином кћерком Људом Поповом и њеним мужем Серјожом који данас живе у Москви одржавамо дивне контакте, често се међусобно посећујемо. Ако се ова књига буде десила – читаоци су осигурани: моја два сина и троје унучади.

Panfilov 02Зачетник сте културних манифестација које су постале традиционалне.

Још 1982. установио сам „Књигу отисака“, као „бродски дневник“ тих Дионизијских светковина, великог габарита, 25 пута 50 сантиметара, у коју би се гости уписивали да оставе свој отисак – понеку реч, мисао, виц, стих, анегдоту. Та књига сада већ има и други том, са досад уписаних око 1.500 људи из 50-ак земаља света. Навешћу неке од њих: Живан Сарамандић, Милка Стојановић, Мика Антић, Зуко Џумхур, Арсен Дедић, Драган Џајић, Крешо Ћосић, Миљенко Смоје , Мира Ступица, Лордан Зафрановић, Петросјан, Полугајевски, Каспаров, Миша Павић, Звонко Богдан, Владета Јеротић, Енрико Јосиф, Оља Ивањицка, Матија Бећковић, Миша Јанкетић, Ђорђе Балашевић, Матија Љубек, па свих 20-30 највећих мајстора мог заната – пластичних хирурга са свих континената, али и безброј пекара, рибара, Цигана, ловаца, винара,  свих тих људи, који су својом посетом пристали да обрадују мој дом, са понекад веома духовитим забелешкама. Новинар „Танјуга“ Миленко Бабић је написао и издао своју књигу о тој књизи под насловом „Отисак“. Откако смо се преселили у Сремске Карловце сваког последњег петка у мају организујемо Фестивал кратких књижевних форми АВА: афоризам-виц-анегдота. То су смешне реченице од којих умеју да потеку сузе. Већ десетак година постоји ИАСЦА (Интернационална академија за спиритуалну и телесну лепоту), која организује промоције фестивала АВА. Моја супруга Сања у градској библиотеци Сремских Карловаца два пута месечно организује шатор са балдахином под којим деци, „Друштву малих вила и вилењака“, чита бајке.

Словите за изузетног патриоту. Како бисте одредили своје ставове према за нас битним питањима, на пример придруживању ЕУ, глобализацији и свему ономе што она носи са собом, пре свега када је реч о идентитету народа и појединаца?

Питање европских интеграција Србије свакако је веома комплексно – политички, економски, културолошки… У вези с тим питањем мало је неопредељених. Мене лично, веома иритира мото „Европа нема алтернативу“. Звучи клаустрофобично, лимитирајуће и безизлазно. Шта уопште значи тај рефрен који се стално понавља?  Има ли он икаквог смисла? Шта нам је чинити ако будемо на њеним вратима чекали 20 година, као Турска? Како решити ову „безалтернативу“ ако се Европска унија распадне? Немојмо се заваравати – ова творевина је, тренутно, на стакленим ногама. Немачки ЕУ-посланик Шулц и министарка спољних послова ЕУ Могерини, били су више него јасни: актуелни процеси унутар Европе јасно воде ка њеном распаду. Сматрам да је Европска унија постала један прилично немилосрдан и ауторитативан бирократски мастодонт потпуно отуђен од грађана којима треба да служи. Био сам сведок да су у Немачкој најнеспособније политичаре који нису били употребљиви за домаћу сцену, одаслали у Брисел – иди тамо, да нам не сметаш. И онда ти неспособњаковићи почињу да кроје капу свима осталима. Ето, сећамо се шпанског пасионираног конзумента алкохола Солане који у родној Шпанији није имао шта да поручи, како нам је дошао и од остатка Југославије направио семантички и логички неприродну творевину Србију и Црну Гору само да би нас, већ у следећем потезу, могли растурити. Сведоци смо побуне неких њених чланица као Мађарске, Пољске, Словачке, Чешке, које траже повратак националног суверенитета. Шенген пропада, Енглеска се колеба. Љуљају се Шкотска, Каталонија, Корзика, а све због преседана са „европским чедом“ Косовом.  Почеле су жестоке свађе око финансија, а знамо да већина бракова на томе пуца. Многе њене чланице су у комплексним економским и политичким кризама – пре свих Грчка, Шпанија, Италија…Мислим да бисмо се бар морали запитати куда ми то заправо идемо и шта нас тамо чека? Финасијски бонови су већ одавно потрошени. Да ли смо на путу  за „економски рај“ са диктатом „Codex Alimentariusa“, ГМО храном и ЛГБТ-еуфоријом? Или је то пут до пакла, поплочан нереалним очекивањима. Ако они који о томе одлучују читају новине, требало би да полако размишљају о алтернативама.  А има их довољно. Глобализација је појам за који су сви чули, али нико не зна шта он, у ствари, значи. Чему и коме треба да служи. Да ли он подразумева да сви треба да постанемо „грађани света“? Лепо – али чему ће онда служити пасоши, визе и границе?  Рекао бих да то нема много везе с „малим човеком“, али и те како има везе са моћним, светским корпорацијама. Мислим да је то подвала која добро звучи као њихова „демократија“ (шта остаде од Ирака, Либије, Египта, Сирије…). Не треба много разбијати главу око сваке белосветске измишљотине. Обични људи ће остати везани за свој град, свој завичај, језик и обичаје, уз свe лобирање и медијску контаминацију корпоративних мозгова. Питање „јаких“ и „слабих“ је врло релативно. Учили смо нa пример о египатском, персијском, хеленском, римском, византијском, отоманском, енглеском, француском, аустро-угарском царству – о њиховој снази и моћи. Биле су то светске велесиле које су владале великим деловима познатог света.  Где нестадоше?  Распале су се у прах и пепео.  Ништа није апсолутно и вечно. Србија је, у Првом светском рату најбоље показала колико су то варљиве категорије.  Илустроваћу то  интересантном причицом како је Давид победио Голијата: „Голијат је мислио: Давид је толико ситан да нема никакве шансе да победи. Давид је мислио: Голијат је толико огроман да нема шансе да га промашим“. Резултат ове борбе нам је познат. Зато нико не треба да се заварава да ће његова сила заувек да влада и да је ово крај историје. У моју „Књигу отисака“ је мудри Зуко Џумхур уписао да „повијест почиње тек сјутра“.

Шта нам је чинити?

Ми смо кућа насред пута у коју улази и пријатељ и непријатељ. Кућу не можемо изместити, али је можемо саградити на сигурним и здравим темељима, да је не руши сваки ветар. Будимо добри и вредни домаћини наше заједничке куће. Свако од нас мора дати свој максимум да растемо и напредујемо. Радимо свој посао часно, марљиво, не штедећи се. Будимо добре комшије. Ангажујмо се за опште добро, не тражећи плате и награде. Креативно и неустрашиво трагајмо за решењима свакодневних проблема. Сетимо се Олдоса Хакслија. „Они који су кренули да поправе Свемир, треба да почну од оног његовог кутка, којег једино и могу да поправе, а то су они сами.“ Нисмо велики и моћни – зато треба да будемо мудри. Препознајмо искрене пријатеље, и будимо им лојални и поуздани партнери.

Да ли ваша приврженост монархистичкој идеји потиче од ваших предака са Дона?

Од деде, донског козака, који се заклео свом цару, па је зато морао у емиграцију добио сам и име и презиме и ту монархистичку идеју. А то је опција која је шаховска комбинација у два потеза: прво се распише референдум – хоће ли народ краља или неће? Ако неће – идемо даље, као до сада. А ако хоће – истог тренутка смо у групи озбиљних држава, као што су Шведска, Норвешка, Данска, Холандија, Белгија, Енглеска, Шпанија, Монако… И нико више неће смети да нас пљује и бомбардује.

Савремени канони поимања људске лепоте сежу  до граница суровости. Заговара се безмало вечна младост, лепота, ,,топ форма“. Где је по вама она златна мера коју као лекар, естетстски хирург али и као уметник зацело видите?

Лепота не нестаје, она је вечна, оно што је пролазно то су средства завођења – пише Бела Хамваш. У ту замку је упао и наш праотац Адам, а не само земна жена Ева. Њој насупрот стоји божанска премудрост Софија, чија лепота у сфери духовног не пролази. Хармонија је апсолутни императив целокупне естетске хирургије. На венчању Хармоније и Кадмоса музе певају: „Вољен си јер си леп“. Апсолутна хармонија подразумева калокагатију односно – спој духовне и телесне лепоте.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *