ДИЈАЛОГ С ПРИШТИНОМ – Преговарање са сузавац демократама

Пише ИГОР ЈОВАНОВИЋ

У тренутку када бриселска администрација све јаче гура Србију ка некаквом свеобухватном споразуму са косовским Албанцима, ред је да се пре тог судбоносног корака запитамо – шта ми заправо можемо да се договоримо са људима којима је сузавац најјачи аргумент у парламентарној расправи и који паузу у опозиционом митингу користе како би уринирали у туђој светињи?

Питање да ли се са људима којима је сузавац главна карактеристика парламентарног живота може преговарати не треба схватити као позив да се одмах прекину бриселски разговори са Приштином, а од косовског проблема покуша направити замрзнути сукоб, уз наду да ће се једном ствари на светској политичкој сцени толико изменити да ће Србија бити у предности при његовом решавању. Ово питање не треба схватити ни као позив да се прекину европске интеграције и српски државни брод усмери неистраженим и олујним алтернативним правцима. Али јесте позив на опрез и мудрост пред нову рунду разговора у којој је западним спонзорима косовске независности једини циљ да учврсте такозвану државност приштинских власти, а Београд, мешавином уцена и слаткоречивих понуда, приволе да Косову одобри чланство у Уједињеним нацијама и без формалног признавања независности.

Приштински невладин сектор који је био толико огорчен на Србију јер је, спречавајући да Косово постане члан Унеска, акције косовских екстремиста против српских светиња поредила са акцијама Исламске државе против хришћанског наслеђа на Блиском истоку, добио је снажан шамар у суботу када су присталице опозиције Храм Христа Спаса у Приштини претвориле у тоалет током свог насилног протеста. Шамар је изгледа био толико јак да се нико из тог сектора још није досетио да осуди вандализам својих сународника, баш као што је и „силина шока“ због таквог понашања очигледно спречила косовску полицију да одлучније реагује и одмах ухапси изгреднике, те тиме бар донекле спере љагу са косовског друштва.

[restrictedarea]

КОЈА ЈЕ КОРИСТ ОД ПРЕГОВОРА Овако, морамо да се вратимо питању са почетка текста – шта то Србија може да се договори са косовским Албанцима и да буде сигурна да ће договор бити поштован? Београд је, посебно за време мандата последње две владе, показао да је више него вољан на компромис и донео неке веома тешке одлуке. Свакако је најтежа била она којом је север Косова, који се од 1999. године одлучно и успешно одупирао сваком покушају да падне под власт Приштине, предат на управљање косовским властима. Све то учињено је у нади да ће институције Србије бити замењене Заједницом српских општина, међународно признатом институцијом косовских Срба која би им омогућила широку аутономију на Косову и тесну повезаност са Србијом. Али рокови предвиђени за формирање ЗСО бриселским споразумима сада су истекли. Нада да ће се та институција брзо конституисати лагано бледи у диму сузавца којим косовска опозиција већ месецима блокира рад тамошњег парламента.

Рађање такве „сузавац демократије“ можда је и прави тренутак да се у Београду запитају шта је Србија заправо добила досадашњим договорима са Приштином осим неколико ситнијих корака на лествици евроинтеграција. Да ли су се Срби и остали расељени не-Албанци у значајнијем броју вратили на Косово, или се и више од 15 година од рата тај повратак и даље мери у једноцифреном проценту? Да ли на Косову постоји иједна друга мултиетничка урбана средина осим Косовске Митровице где су Срби већина? Да ли су Срби за које је доказано да нису чинили злочине над Албанцима сада равноправни грађани Косова, или се сваке недеље дешавају разбојнички напади на преостала старачка домаћинства у српским насељима? Да ли је онима за које је доказано да нису чинили злочине на Косову омогућено да се врате кућама, или се половина Ђаковице подигне на ноге како би спречила групу очајника да посети цркву и гробље за Божић?

ЧИЈИ ЈЕ БРИСЕЛ САВЕЗНИК Одговор на сва ова питања уједно је и одговор на оно шта Београд може да очекује од даљих договора с Приштином, уз посредовање Европске уније. Нажалост, он не садржи и савет шта би власт у Србији могла да учини како би побољшала свој положај на Косову, заштитила српски народ тамо, а уједно очувала и стратешки пут који је себи зацртала – пут ка ЕУ. То сазнање мораће грозничаво да траже људи који ће бити у српском државном врху наредне године када ће на њих бити усмерен притисак да се у игри са Косовом оде и корак даље. Не треба имати много илузија да ће Брисел бити савезник Београда, чак ни када је реч о доследном спровођењу договореног. Из неког неразумљивог разлога претње насиљем са Косова схваћене су као много јачи аргумент у овом дијалогу него кооперативност и поузданост Београда. Уосталом, Европа која ћути на чињеницу да се готово у срцу њене територије на тај начин скрнаве хришћанске светиње јасно показује да не може бити савезник Србије и правде у овом питању.

Зато ће Србија морати првенствено да се ослони на своју мудрост у будућим преговорима. Утолико је неповољније по Београд што се у првим данима 2016. године назиру пукотине и размимоилажења у ставовима појединих високих званичника. С једне стране патријарх српски Иринеј јасно поручује да се Косова никако не смемо одрећи зарад пута ка ЕУ и предлаже да се преговори с Приштином одложе до значајнијег повратка косовских Срба у своје домове. С друге стране, председник Томислав Николић поручио је 11. јануара после састанка са руским званичником Дмитријем Рогозином да Србија одмах мора да утврди шта јој носи поглавље 35 о Косову у разговорима с ЕУ и шта ће се од ње тражити у свеобухватном споразуму с Приштином. „Боље да одмах знамо на чему смо, него да годинама отварамо поглавља, да би нас на крају сачекало нешто што не можемо да прихватимо“, рекао је Николић. И на крају, премијер Србије Александар Вучић, на кога ће пасти најтежи терет преговора, каже да ће нови дијалог бити „можда још и тежи од досадашњег“, али да су преговори једини могући пут да се косовским Србима обезбеди сигурност и нормалан живот.

Било би добро да се ове разлике у ставовима, ако су заиста разлике, што пре отклоне како се у тешке и у, по свему, одлучујуће преговоре не би ушло са различитим позицијама у држави и друштву. У овом тренутку јасно је да Србија нема никакву алтернативу дијалогу. На то нас вероватно опомиње и чињеница да су се Хрвати баш сада, после година пропадања своје војске, досетили да набаве офанзивне ракете којима би могли да угрозе и Србију. На то нас опомиње и чињеница да су од периода затишја поново, не грешком Београда, уздрмани односи са готово свим суседима у региону који нису имали нимало слуха за потребе Србије да одбрани своје културно наслеђе на Косову од оних који га сматрају тек алтернативним тоалетом. Али Србија не може да оде са Балкана у неко пријатељскије окружење. Њен геостратешки положај највише подсећа на ону народну бајку о чардаку ни на небу ни на земљи. Тако је сада одлучна да иде ка ЕУ, а да истовремено, како би се заштитила од потенцијалне опасности једне чланице Уније, мора да тражи оружје од Русије која је под жестоком санкцијама Запада.

И зато одговор на питање шта Србија може да се договори са људима који уринирају у светиње не сме да буде окретање и напуштање преговора. Једноставно, у овом тренутку Београд себи то не може да приушти. Србија је сада и политички и финансијски превише везана за ЕУ како би без бродолома преживела значајније мењање курса. Од Приштине се очигледно не може очекивати да поштује договоре, нити ће Брисел бити на нашој страни. Чардак ће још дуго морати да буде негде између неба и земље. Биће права мудрост усмеравати га тако и у овој години.

[/restrictedarea]