Почетна / Друштво / Давање на вратима

Давање на вратима

ХиландарПише Наташа Јовановић
Фотографије МИЛАН ТИМОТИЋ

У средњем веку социјално, културно, здравствено, па и правно старање над друштвом и у име друштва пред државом било је остављено јединој установи која је могла да одговори овом задатку. Да ли је СПЦ данас спремна на овакав изазов?

Аутокефална од времена Светог Саве, од доба цара Душана уздигнута у ранг патријаршије, Српска православна црква, једини заједнички именитељ расутог српства, стуб духовног идентитета, чувар националне свести, успела је да девет векова сачува континуитет свога постојања. Данас јој се, на удару новог времена, пребацује конзервативизам, етнофилетизам, унутрашње разногласје… Они добронамерни и верујући приметиће супротно – неговање анационалности и непостојање њене социјалне мисије. У тренутку када се реституцијом Цркви враћа знатан део њене имовине поставља се питање да ли је клир СПЦ затечен или пак припремљен за овај историјски тренутак?

Какву је, чувајући универзалну хришћанску поруку, харитативну улогу Црква имала у српској средњовековној држави, те да ли у овим околностима, материјално ојачана она може да врши функције као што су социјална, образовна, културна и здравствена, како је то некад чинила.

Да ли позиција и улога Српске цркве у немањићкој држави може да се разуме само из угла званичне идеологије немањићке Србије, и погледа на свет средњовековног српског човека, или је та улога оправдана и разумљива независно од историјске епохе јер проистиче из ванвременског бића хришћанског учења?

[restrictedarea]

ГОСПОД НЕ РЕЧЕ ОЧЕ МОЈ, НЕГО ОЧЕ НАШ Правни историчар др Зоран Чворовић објашњава да средњовековна држава није ни по својим техничким нити финансијским ни кадровским моћима, нити по својим идеолошко-моралним претензијама могла да се пореди са савременом државом која наликује Хобсовом „Левијатану“. За разлику од савремене државе која својим апаратом принуде, финансијском моћи и неограниченим техничким могућностима за контролу човека, као хоботница обухвата и стеже све сфере људског живота, средњовековна држава то нити је могла нити је желела.

„Савремена држава регулише области културе, образовања, здравља и социјалног старања у условима озваниченог моралног, идејног и религиозног индиферентизма. Све ове области су у технички нејакој средњовековној држави, која није била ни морално ни идејно ни религиозно индиферентна, биле препуштене Цркви. Шта је природније од тога него да се о старима, болеснима и убогима, којима је пре хране и одеће потребна реч утехе, стара Црква? Тако је било у средњем веку када је устројство српске државе било скројено према уређењу православног царства – Византије. Полазећи од учења Цркве најприродније је било да Црква или поједини њени организациони делови, епархије или манастири преузму функцију социјалног старања уместо материјално и кадровски нејаке државе. Оправдање за то да Црква преузме харитативну функцију налазимо, како то истиче у свом тумачењу Свети Јован Златоусти, већ у основној хришћанској Молитви Господњој. Управо је ово тумачење унесено у Законоправило Светог Саве у делу који садржи одредбе о социјалном старању. Свети Јован Златоусти вели како Господ не рече Оче мој већ Оче наш и нико нипошто да не брине само о себи него и о ближњем и нико да нема ништа више од другога. Ни богаташ од сиромаха ни господар од слуге, ни кнез од онога над којим влада… јер свима је подарио једну благородност.“

Полазећи од основа хришћанског социјалног учења утемељеног у Јеванђељу, а оствареног у апостолско време у првој црквеној општини у Јерусалиму, Византија, а следећи њој и немањићка Србија су Цркви препустили бригу о харитативној делатности.

Свети Сава

ДУШАНОВО ДАРИВАЊЕ „Још у најстаријим египатским манастирима“, подсећа Чворовић, „налазимо примере који говоре о самоодрицању монаха који су живели у тешким материјалним приликама како би пружили помоћ убогима, и гостољубље намерницима.“

„Један од светих отаца Цркве од Истока Свети Василије Велики познат је између осталог и по томе што је основао харитативни завод у Кесарији Кападокијској који је носио његово име. Црквено правно утемељење за милосрдну, харитативну функцију Цркве налази се већ у правилима Светих апостола. Тако је у правилима 38, 41. и 59. одређено да је природно да се епископ, који се стара о души, стара и о имовини епархије и њоме управља. Али тако што ће са страхом Божијим и свом побожношћу са свим управљати, те преко свештеника и ђакона давати онима којима је потребно и сам ће узимати за неопходне потребе, за себе и за браћу и за странце, да ни у чему не трпе оскудицу. Једном речју, епископ је титулар имовине епархије, али је дужан да се монашки скромно и праведно у расподели односи према имовини, те да пре свега размишља не о својим већ о потребама свог свештенства и потребама странаца, то јест убогих, сирочади, старих и болесних цивила. Јер правило 59 каже ако неки епископ не пружи што је потребно од материјалних добара свом свештенику и у томе устраје, да буде свргнут (са чина) као убица брата свога“, наводи Чворовић.

Дакле, осим што је имовина Цркве коришћена за потребе богослужења и за издржавање свештенства, она је употребљавана и у друге сврхе. На изворе који говоре о добротворној делатности Цркве упућује нас и протојереј др Радомир Поповић. Он подсећа да је још у Византији, у време цара Јустинијана, у 6. веку Црква била та која је искључиво бринула о социјално незбринутима, а не држава. Тако је и код нас било у средњем веку, али и у доба туркократије, о чему пише и Прота Матеја Ненадовић.

„Црква у средњем веку не само да је приповедала о значају хришћанског милосрђа и љубави према немоћнима него је у стварности била носилац тих делатности. У ту сврху, коришћен је знатан део црквене имовине, јер држава је бригу о болесницима и социјално незбринутима поверила Цркви. У манастирима и њиховој непосредној близини постојала су лечилишта и болнице. Житија светих на више места помињу оздрављења и исцељења управо у манастирима. Осим тога, око манастира се окупљао сиромашан свет који је добијао храну. Хиландарски типик међу првима детаљно говори о манастирској болници где су лечени болесни монаси. Такође, према Типику, у манастиру је гост био посебно третиран. Игуман, економ или неко из манастирске управе био је дужан да госте дочека, и брине о њима“, истиче отац Радомир.

Посебно занимљива, по његовим речима, чини се синтагма „давања на вратима“ у Хиландару која се у Хиландарском типику помиње на два места, први пут када доноси прописе о храни, где стоји да су монаси дужни да на дан храмовне славе, празник Ваведења Пресвете Богородице, свечано славе и да у трпезарији буде обилнија и разноврснија храна, и други пут, у 38. глави Типика где се опширније говори о давању на вратима и уопште о харитативној делатности манастира. Поред тога поменуто је и „давање одмора, надгледање старих и немоћних“, у чију сврху је Хиландар имао и странопријемницу, намењену „страној браћи и немоћницима“.

„Типик поред давања хране помиње и давање одеће и обуће. Повељом Хиландару 1348. цар Душан је обилно даривао и болницу у манастиру. Те године Европом је владала куга, а Душан је са породицом боравио на Светој Гори. Тим поводом он је одредио да се болници од царске куће даје 200 млетачких перпера, један чамац за улов рибе, за постеље гуњеви, клашње и друге потребе.“

Но болница у Хиландару није била једина. Отац Радомир истиче и да је краљ Милутин у Манастиру Светог Јована Претече у Цариграду основао болницу са свратиштем.

„Болесници се помињу и у манастиру у Пећи. Најзад, осврнимо се и на предање које само по себи нема прворазредну изворну вредност, али одражава погледе времена у коме је настало. Тако у песми Опет Свети Сава Сава каже да је похарчио благо на грађење више цркава, а од Осталога што претече блага, Остало је похарчио благо Зидајући по калу калдрме, И градећи по водам ћуприје, Дијелећи кљасту и слијепу…“, додаје отац Радомир.

 

САВИНЕ ОДРЕДБЕ О ЧАСНИМ ДОМОВИМА И др Драгољуб Даниловић, председик Друштва историчара Рашког округа, слаже се да је харитативна делатност цркве нешто што се само по себи подразумевало, јер је то једна од најважнијих мисија хришћанства.

„Само за краља Милутина (1282–1321) знамо да је саградио неколико болница и прихватилишта и то на територији Ромејског царства. Није било потребно да се харитативна делатност посебно наводи у повељама јер су црквени великодостојници следили пример Светог Саве, Благородници, епископи и сав народ весељаху се, а уз то убоги по заповести Светога бејаху довољно обдарени.“

Да је у средњовековној српској држави детаљно био уређен поредак социјалног старања и здравствене заштите говори и Душанов законик.

„У првом делу који се односи на Цркву, члан 28 прописује да су све цркве дужне да помажу убоге и да се у том погледу држе прописа њихових ктитора. Овај члан на државном нивоу озакоњује да се у црквама и манастирима има поштовати и извршавати воља ктитора, да се у одређене дане у години обезбеђује храна за сиромашне, као и други видови помоћи“, наводи Даниловић.

Имајући иза себе праксу православног монаштва и манастира и каноне Цркве, Српска црква, а пре свега њен утемељитељ Свети Сава, од почетка су рад Цркве схватали и као рад на социјалном пољу. За испуњавање те мисије било је неопходно да Црква располаже својом имовином те да имовинско-правни односи буду регулисани између државе и Цркве.

Чворовић напомиње да у Законоправилу Светога Саве налазимо бројне одредбе о „часним домовима“, што је термин који се среће и у поједином канонима, на пример Четвртог васељенског сабора. То су установе које су се у оквиру Цркве бавиле социјалним збрињавањем, заштитом сиромашних, болесних, старих, сирочади и странаца.

„Часни домови су оснивани од прилога верујућих, посебно од завештања или имовине коју су замонашена лица предавала Цркви приликом преласка у монашки ред. Пошто је рад и опстанак часних домова зависио, како о томе пише први истраживач ове теме на српском језику др Миодраг Петровић, од домаћинског старања над имовином коју су завештаоци или ктитори предавали Цркви, Законоправилом су била предвиђена правила која су спречавала, модерним речником речено, сукоб интереса. Да би се спречило противзаконито умањење имовине часних домова, Законоправилом је било забрањено да закупац ових домова буде близак сродник неког од манастирских достојанственика, као што су економи и храниоци, који су управљали манастирском имовином, а тиме и часним домовима. Уколико би манастирски економ, који је до тада управљао часним домом у име манастира, закључио уговор о закупу са неким својим сродником, а противно пропису Законоправила, закупац би губио све што је уложио и уговор би био одмах раскидан, а економ или други службеник је био дужан да износ који је еквивалентан закупчевом губитку уплати манастиру“, каже Чворовић.

Што се саме имовине Цркве у српској средњовековној држави тиче, она ју је стицала на различите начине. То су углавном, како објашњава протојереј, били поклони, завештања, куповина, харистикије и размене.

„Можда најсажетије податке о томе како је Црква долазила до имовине износи Повеља краља Милутина Манастиру Светог Стефана у Бањској. Тамо стоји да је краљ једна имања дао, друга купио, једна испросио, а друга заменио. Сва имовина коју је Црква поседовала, покретна и непокретна, постајала је њено неотуђиво власништво. Титулари те имовине биле су епархије, али и цркве и манастири. Приликом оснивања новог манастира увек се писала Повеља (стара српска реч која значи заповест), правни акт који је садржао опис манастирске имовине. Неретко ту имовину чинила су читава села, забрани, рибњаци, пчелињаци, планине и жировина. Онај ко оснива манастир и цркву обезбеђивао је и услове за опстанак задужбине. У свакој повељи таксативно је набројано шта спада у власништво манастира. Задивљује како су рецимо у 14. веку одређивали међе, па у записима налазимо прецизно исцртане границе ’у ту букву, тај камен, ту реку…’. У 13. веку и првој половини 14. века настала су у Србији највећа властелинства којима су управљали игумани манастира и икономи о чему сведоче наши типици у средњем веку“, наводи отац Радомир.

Монах

СИРОТИЊА ЈЕ МОЈЕ БОГАТСТВО Из данашњег угла посебно је занимљив високи степен одговорности тражен од лица која су управљала манастирском и имовином црквених установа са функцијом социјалног старања.

Чворовић истиче да  се тај захтев правно темељио на 26. правилу Осмог помесног картагенског сабора по коме су се црквена добра налазила ван промета и могла су се само изузетно продавати, само када то налаже хитна потреба. Уз то, једино ако је реч о добрима која не доносе никакве приходе и уз поштовање одговарајуће процедуре која налаже да се епископ при свакој таквој хитној и изузетној продаји мора консултовати с митрополитом, што би данас било једнако патријарху.

„Уколико је из хитних разлога продао црквено добро, таква одлука је морала накнадно да се одобри на Сабору свих епископа јер је важило правило rem ecclesiasticam nemo vendat, односно ствари црквене се не могу продавати. Следећи овако строг режим располагања црквеном имовином, Свети Сава у Хиландарском типику, који је служио доцније за писање Студеничког типика, а на Студеничком су постављени правни основи аутокефалне српске цркве, у 14. глави таксативно наводи правне разлоге за свргавање манастирског економа са дужности: разлози су пропадање манастирске имовине због лењости, немарности и неспособности економа, помагања родбине на штету манастирског иметка, поткрадање, залагање и давање другим лицима манастирског иметка, стављање своје воље више Устава…“, каже Чворовић.

У средњем веку, као што смо видели, социјално, културно, здравствено старање било је поверено јединој установи која је својом мисијом и својим идејама могла да одговори овом задатку. Да ли данас СПЦ може да одговори овом изазову?

Отац Радомир сматра да уколико би се данас спровела реституција целокупне покретне и непокретне имовине Цркве, Црква би требало да се врати својој мисионарској делатности.

„Иако ми у Београду дајемо оброке за сиромашне, а то раде још неке епархије, ипак замерам и себи и својој Цркви што Црква нема старачке домове, дом за хендикепиране, сиромашне… Морамо да покажемо да смо Црква и да смо хришћани не по имену већ и по делу. Остало је забележено како је епископ у Александрији Јован Милостиви у 6. и 7. веку хранио хиљаде и хиљаде људи дневно. И када су дошли да га испитају одакле му новац, показао је на ту сиротињу и рекао: Ово је моје богатство. То сам ја“, закључује отац Радомир.

У следећем броју „Печата“ покушаћемо да одговоримо на питање како клир СПЦ располаже својом имовином, да ли се њихова харитативна делатност види голим оком, те које епархије и на који начин социјално брину о свом православном стаду.

Брига о неправославнима

„Нису српски православни владари бринули само о православном становништву и њиховим храмовима“, каже Чворовић.

„У повељи краља Милутина римокатоличком Манастиру Свете Марије на Стону стоји да ће се из краљевских прилога овом манастиру давати храна старима и одежда слепима и хромима.“

Омбудсман рођен у хришћанској цркви

Почев од 401. године, о чему сведоче поједина правила Картагенског сабора, хришћанска црква је имала у својој организацији достојанственика под именом екдик. То су били, како објашњава Зоран Чворовић, својеврсни црквени адвокати, који су заступали Цркву и поједине клирике у судским и управним стварима, али и све оне невољнике који су по праву азила тражили заштиту од црквених старешина јер су из различитих разлога били прогоњени било од стране државе или моћних појединаца.

„Тако се у хришћанској цркви родила савремена функција заштитника права грађана. Данас имамо Грамшијево цивилно друштво које стоји као непријатељ према држави, и чије организације наводно заступају интересе појединаца, а заправо су инструменти најмоћнијих глобалних привредних друштава.“

СИМФОНИЈА ИЛИ САГЛАСЈЕ

Средњовековна држава била је гарант неприкосновености манастирске имовине.

Владари су у највећој мери били ктитори и ту се најсуптилније преламао однос духовне и световне власти. О томе пише у докторској дисертацији о „Жичкој епархији у средњем веку“ Драгољуб Даниловић.

„У чувеном Синодику православља који је Свети Сава објавио на Црквено-државном сабору у Жичи 1221, постављен је план и програм Српске цркве који се без икакве сумње везује искључиво за живу Христову веру и одлуке Васељенских сабора. О симфонији или сагласју између државе и Цркве, симболично говори и двоглави орао са круном. Архиепископ Сава и Стефан Првовенчани су у потпуности прихватили византијску праксу, у чему су их следили и потоњи владари и црквени великодостојници. На црквено-државном сабору 1221. који је имао значај Парламента у Енглеској 1265, или скупштине сталежа у Француској 1302, српски архиепископ и краљ морали су да објаве најважније правне документе о организацији цркве и државе који, нажалост, нису сачувани.“

[/restrictedarea]

Наставиће се

Један коментар

  1. Црква је, свакако и доказано кроз векове, способна за харитативне делатности… Ограничења долазе – споља – нерешени проблеми повраћаја одузете имовине али и – `префарбана` идеологија, која (наставља да) гаји мржњу према Цркви, под `слоганом` – „одвојености“ Цркве од државе, – по њиховом тумачењу, јер у западним земљама које су узор таквим `ревносницима`, црквена харитативна улога, није ни прекидана…
    Црква је својим старим, човекољубивим правилима, умела много праведније да спроводи добротворну службу.. Код компликованих државних правила имамо случајеве, да они `вешти` који немају ништа на `своје име`, а нису сиромашни, остварују право на помоћ од државе, за разлику од оних, који формално, често са запетљаним имовинско-правним односима, бивају препуштени буквалном – гладовању…
    Шире посматрано, Црква има и правила и искуства за праведније поступање, у многим областима живота, које брзоплете промене прописа и „реформе“ у држави не успевају…
    А мржња друге `идеологије` према Цркви је од старих страсти, – љубоморе и зависти….




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *