Почетна / Култура / Биланси индустрије забаве – Хлеба и филма!

Биланси индустрије забаве – Хлеба и филма!

PovratnikПише Владислав Панов

Бројањем милијарди које је рекордно грамзиво протекле сезоне усисала продукција такозване индустрије забаве настављено је безнадно испразно вредновање значаја, па и сврсисходности филмова. Година ће се, тако, памтити по бројним наставцима и њихових преко пет милијарди зарађених долара које је ова индустрија донела својим власницима производећи готово искључиво – шкарт!

За оне међу филмаџијама који броје паре и њима цене све, па и успешност, чак и смисао постојања, 2015. година је била изузетна! Статистика наводно каже да су филмови у протеклој сезони својим творцима донели невероватну суму од тридесет осам милијарди долара! Од тог износа једанаест милијарди долара дошло је само од северноамеричких биоскопа. У оба случаја то је историјски рекорд најпрофитабилније забаве у шта је последњих деценија претворена седма уметност. Она, додуше, одавно више није уметност већ кључни, свевреднујући моменат у такозваној индустрији забаве, у шта се филмска продукција претворила од појаве бројања новца као мерила свега, а то се поклапа с комерцијалним делима Спилберга и Џорџа Лукаса. Када смо већ код ове двојице, имали су они у протеклој години чиме да конкуришу за поделу горенаведеног „масног колача“. Спилберг се окренуо сентименталном периоду Хладног рата и својим „Мостом шпијуна“ испричао неистиниту „истину“ о шпијунима које су размењивали Исток и Запад пошто би их ухватили на делу. Лукас, с друге стране, још једном спинује свој производ живота – „Ратове звезда“ – због чега је бацио у екстазични делиријум масе страствених поклоника ових филмова и, дакако, успут је напунио џепове. До овог момента „Ратови звезда“ број седам донели су Лукасу и сарадницима безмало деветсто милиона долара само од америчких биоскопа, а укупно двоструко више.

storm-troopers-10-was-star-wars-prequels-improve-series

[restrictedarea]

Наставци доносе новац И даље смо код бројања пара. За њих су задужени готово искључиво наставци. Тако се на листи првих десет биоскопских усисивача долара налази још неколико наставака чија је комерцијална матрица поновљена до најситнијих детаља, показавши да је холивудизација светског филма и имплементација назадног „читања филмске уметности“ доведена до крајњег стадијума. Нови наставак авантура Џејмса Бонда, још један прилог акционом ретардном Том Круз серијалу „Немогућа мисија“, седми део George Lucas„Фуриозних“, додатак „Играма глади“, рестартовани прилог „диносаурус-франшизи“ „Парк из доба јуре“, успели су заједно да донесу преко пет и по милијарди долара на светским биоскопским благајнама. Ту негде, у сасвим неоправданом врху, налазе се и наставци „Отетих“, „Терминатора“, „Лавиринта“…. Имајући у виду овакав комерцијални учинак тешко је у зацементираном материјалистичком свету уопште говорити о уметности, квалитету или, не дај Боже, авангарди филмског стваралаштва. Све је то далеко од просечног конзумента филмске забаве који једва да има петнаест година и мање-више исто толико одгледаних филмова приликом изграђивања свог потрошачког неукуса. Отуда су, рецимо, у гомили бесмислених настављања бесмислица комерцијалну страну посла успели чак и да превазиђу нови наставци „Рокија“ („Крид”) и „Побеснелог Макса“, па су добацили и до критичарских хвалоспева и сасвим озбиљног схватања њихове вредности, толиких да буду у конкуренцији за неке од најзначајнијих годишњих награда, укључујући и Оскаре. Мада, Оскар, или номинација за њега, одавно више не представља мерило истинске вредности.

DjangoНоминације Овогодишње кандидатуре, међутим, барем у датој продукцијској кошмарној понуди и потпуно несувислој конкуренцији, имају и својеврстан кредибилитет. Дванаест номинација за Оскара, рецимо, које тренутно носи „Повратник“, епска вестерн-авантура у стилу најбољих представника овог жанра из седме деценије прошлог века („Мали велики човек“, „Одметник Џози Велс“) једина су светла тачка овогодишње комерцијалне понуде (филм је, додуше, зарадио „једва“ четврт милијарде долара) и њеног вредновања од стране оних који су за таква мерења задужени и плаћени. Међутим, истински застрашујући и истовремено тужни јесте податак да се на поменутој листи, и то чак на једанаестом месту најкомерцијалнијих остварења године, налази један од филмова који с правом конкурише за најгоре филмско дело не само године већ и века. Реч је о екранизацији бесмисленог бестселера „Педесет нијанси сиве“. Ту је несрећу од филма видело толико сексуалним изопаченостима садо-мазо огранка привучених гледалаца да су творци ове травестије од филма од њих зарадили скоро шестсто милиона долара!

TarantinoРазочаравајући допринос славних аутора Као и низ претходних, и ова година се може окарактерисати као разочаравајућа за нека од врло славних ауторских имена. Пре свега такву оцену је могуће придодати новом филму култног Квентина Тарантина, чија је „Подла осморка“ још један допринос његове несувисле „оригиналне неоригиналности“ експлоатацији најбедније вестерн-продукције из седамдесетих година 20. века, којом је он иначе одушевљен. На известан начин овај филм је наставак његовог претходног остварења, такође вестерна, „Ђангова освета“. Али далеко лошији и у својој тросатној провокацији гледаочевог стрпљења, безобразније празан, садржајно увредљиво иритантан и увредљив, укупно потпуно непотребан и њему и публици. Иста ствар се, међутим, може рећи и за филмове једнако угледних и славних, уметнички тежих аутора, као што су Теренс Малик („Витез и пехар“), Дени Бојл („Шетња по жици“), Балтазар Кормакур („Еверест“), М. Најт Шајмалан („Посета“)… У прошлогодишњој продукцији било је и покушаја да се покаже Switzerland Davos Forumстварност живота у свим друштвеним аспектима. За историјски контекст постарала се врло успела драма „Трамбо“, о истоименом сценаристи, жртви лова на комунистичке вештице у доба прогона оних који не мисле исто у земљи слободних и једнаких. О Пировом тријумфу новинарства у откривању приче о масовном злостављању деце од стране католичких свештеника говори успело и наизглед смело, али више година закаснело дело Тома Макартнија „Спотлајт“. Још је страшнији, храбрији и провокативнији филм америчког Јапанца Керија Џоџија Фукунаге „Звери без нације“, који се бави језивом темом о афричкој деци ратницима. За такозвани уметнички филм године конкурише без много озбиљне конкуренције италијански мајстор покретних сличица Паоло Сорентино, чија је реалистичка драма о старости и животу у позним годинама „Младост“ у најужем избору за награде на свим овогодишњим фестивалима, укључујући и кански, а који је по мишљењу Европске академије за филм промовисан у најбољи 2015. Нео-нео реализам америчког филма, и даље, додуше, врло мршавог учинка и бројчаног стања, спасава одлично остварење Адама Макеја „Велика оскудица“ – на врло занимљив и посебан начин бави се истинитом причом о човеку који је предвидео финансијски колапс Сједињених Држава и потом целог света с краја прошле деценије, а у чијим благодетима уживамо и даље. Егзистенцијалним темама притиснутим душама обраћа се Чарли Кауфман својим анимираним филмом „Аномалиса“, а за један од најбизарнијих наслова из огранка дистопијске фантастике с правом конкурише филм Грка Јоргоса Латимоса „Јастог“, којим је овај псеудожанр, многим светским ауторима изузетно привлачан током претходних година, допуњен на тако моћно уврнуто оригинални начин да је тешко замислити како би био квалитетно надмашен. У том се контексту посматра и врло хваљени СФ „Екс макина“, нови прилог филмовима обузетим идејом о вештачкој интелигенцији. Уз горепоменути тријумфални Сорентинов филм о старости сасвим равноправно стоји и Кен Кваписова „Шетња по шуми“ или „45 година“ Ендрјуа Хејга који би врло лако могао да донесе Оскара времешној Шарлоти Ремплинг.

SpilbergНе треба сумњати у нове доприносе промоцији геј „културе“ која је под морањем и вишегодишњем интензивном додавању нових наслова настављена и ове године. Два су остварења испред свих, једнако хваљена и награђивана „Керол“ Тода Хејнса и „Данкиња” Тома Хупера, оба заокупљена историјским лезбијским љубавима. Мада, за оне склоне екстремном уздизању безвредних ствари до највиших сфера, филм снимљен мобилним телефоном о авантурама две транспроститутке „Мандарина“ представља истинско геј штиво нове оригиналности на ову тему и још „уметничкије“ њено ослобађање од стега „стрејт заосталости“. Када се, с друге стране, сагледа на који начин вреднује овогодишњу продукцију Америчка академија за филмску уметност и науку посматрајући њихов избор номинованих за Оскара за најбољи страни филм, ствари су ипак другачије. Политичкије свакако. У конкуренцији су „Тееб“, (бедуински дечак и његово пријатељство с британским официром), „Рат“ (чемерно искуство данског официра у авганистанском рату), „Саулов син“ (мађарски Јевреји у концентрационом логору), „Мустанг“ (злостављање тинејџерке у Турској коју породица затварањем штити од удварача) и „Загрљај гује“ (утицај западне културе на племена у Колумбији с почетка прошлог века). Чини се да избор ових филмова говори више о политици процене филмске вредности него о њиховој истинској вредности, а што је, опет, као и много пута раније, негативни допринос филму који је можда још једини остао да брани оно што у филму одавно више нико не брани, па чак и не зна шта је то што би уопште требало да се брани.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *