Александар Ђаја – Власт уметницима не верује (1. део)

Разговарала Љиљана Богдановић

Иако сам сигуран да ни позориште, ни уметност не могу готово ништа да промене у историјским токовима, као и да је политика увек јача од уметности – страх (сваке) власти од уметника вазда постоји. Власт – уметницима не верује! И зато је овдашња, да је назовем „непринципијелна толеранција“ према неким позоришним комадима који вређају национална осећања, де факто, медвеђа услуга чак и самим ауторима и актерима тих комада. Јер, убрзо након премијере, сале на тим представама постану празне

Импозантна радна и уметничка биографија нашег саговорника – драмског писца, публицисте и драматурга Александра Ђаје (1954, Београд) пружа небројено много подстицаја за разговор, но незаобилазна и најзначајнија међу њима је чињеница да је изузетно успешан, у овом тренутку можда и најуспешнији управник једне од престоничких театарских кућа. Усред неспорно велике кризе српског позоришта, потресаног материјалном оскудицом, али и креативном осеком и организационим проблемима, Позориште на Теразијама, на чијем челу је Ђаја од марта 2013. (најпре је в. д. директора, а од септембра 2014. директор), континуирано бележи изванредно добре уметничке резултате (одличне стручне критике), велику популарност и рекордну посету.

Колико има претеривања у оцени (лансираној из ваше уметничке куће) да је Позориште на Теразијама у протеклој сезони не само остварило врхунске извођачке резултате већ и „дефинитивно постало најпопуларније и најгламурозније позориште у Београду, Србији и региону“. На чему се темеље овакве тврдње?

На чињеницама. Наше представе је у 2015. години погледало 64.600 људи.

Одиграли смо 165 представа на матичној сцени и четири на гостовањима, укупно 169. То практично значи да је публика испуњавала, како нашу салу, тако и гледалишта на гостовањима, у просеку преко 93 одсто. Али и сјајним критикама позоришних аналитичара, који су у претходним годинама ноншалантно и помало безобзирно заобилазили наше позориште и жанр мјузикла у целини.

Наравно, највећи позоришни догађај у протеклој сезони у Позоришту на Теразијама, а можда и у целој земљи, била је премијера култног џубокс мјузикла Mamma Mia!, на музику популарне групе АББА и у режији Југа Радивојевића. То је било прво извођење овог спектакла у овом делу света (чак и пре једне Барселоне, где је овај мјузикл имао премијеру тек ових дана!). Такође, Позориште на Теразијама остварује највећу посету, највећи приход – али због сложености реализације мјузикла, као најскупљег позоришног жанра – и највећи расход. Међутим, пословање се одвија несметано, а текуће обавезе према ауторима и извођачима се већ више од две и по године редовно исплаћују, како би се у позоришном жаргону рекло: месец за месец.

[restrictedarea]

Разговарамо уочи премијере бродвејског хита Боба Фосија, мјузикла Sweet Charity, који је за вашу кућу „шпиц“ другог дела сезоне. Шта очекујете, с обзиром на најаву да је реч о до сада најбројнијој извођачкој екипи у историји Позоришта на Теразијама?

Очекујем велики успех. Као уосталом и на готово свим нашим мјузиклима у протеклих неколико година. А на чему, конкретно, када спомињемо овај пројекат темељим тај оптимизам? Разуме се, превасходно на високом уметничком и професионалном нивоу свих наших чланова који смо достигли до данашњих дана. Али и следећег: мјузикл Sweet Charity премијерно је изведен на Бродвеју 1966. године и тада је доживео огроман успех, изборио чак девет номинација за најпрестижнију бродвејску награду Тони. Кореографију је урадио Боб Фоси, отац модерног мјузикла који је за ову представу и добио то највеће бродвејско признање. У београдској верзији мјузикла, на овај или онај начин, рачунајући стално запослене чланове позоришта, као и наше цењене спољне сараднике, ангажовано је више од 130 извођача, што га чини најмногољуднијим мјузиклом Позоришта на Теразијама у протеклим деценијама. Премијера је заказана за 29. јануар 2016. године.

Да ли и резултати Позоришта на Теразијама потврђују да је театар можда највиталнији и најживљи део наше културе, онај део за који је управо дубока и комплексна друштвена криза подстицајни стваралачки изазов? Критика, наиме, оцењује да су београдска позоришта испољила необичну виталност и у условима нерешеног (и неповољног) финансирања остварила и неочекивано солидан број премијера.

Наше је позориште потпуно специфично, а број премијера може и да завара. То је старо питање односа квалитета и квантитета. Ми негујемо тзв. чисти жанр, што значи мјузикл бродвејског типа, страни или домаћи, од кога наша публика увек зна шта да очекује и то готово увек на своје задовољство и добије. Нажалост, многа друга позоришта у Београду и Србији – сваштаре. Играју оно што им допадне под руку, или што им донесе и наметне редитељ, без профилисане програмске концепције. Да ли је то одраз „виталности“ или принцип „спасавај се ко може“, не знам. Ми, наиме, у једној сезони (или календарској буџетској години, како вам драго), због висине средстава које добијамо од оснивача, битно смањених могућности проналажења спонзора, али и због сврсисходности саме ствари – ретко можемо премијерно да поставимо два мјузикла. Осим у неким ретким случајевима, као што је то било са појавом финансијера и копродуцента из иностранства за Mamma Miu!, чиме су остала сачувана средства за мјузикл Sweet Charity. Међутим, тим комадом смо дошли до броја од 12 активних представа које тренутно имамо на репертоару, што значи да смо редовно репертоарско позориште, које свако вече игра други наслов – по чему смо јединствени у свету. Наше представе су дуговечне, у просеку трају од 10 до 20 година, а публика их веома воли и непрестано им се враћа. Познајемо људе који су, на пример, мјузикл Цигани лете у небо гледали по тридесетак пута, док су Mamma Miu! до сада неки одгледали више од десет пута.

Какве су, према вашем виђењу, перспективе позоришне делатности у Београду током 2016. године? Хоћемо ли бити суочени и са затварањем појединих позоришта, или само радикалним смањењем броја изведених представа, посебно премијерних?

Могуће је и једно и друго. Мада, мислим да су затварања неких позоришта мало вероватна. Па, чак иако уопште немају публику, или играју, дозволите ми да то отворено кажем, позоришне комаде, стране или домаће, који су понекад нападно антисрпски. Замислите, позориште на буџету државе, дакле плаћено од пореза свих нас, грађана Србије – а у репертоару се просто утркује којим ће комадом више да оцрни и свој народ и своју државу!? И, онда, ако се јавно запитате у чему је ту реч – кажу вам да нисте демократа! Јефтина замена теза! Ако сте патриота, не можете да будете демократа…?!

Међутим, има ту и нечега с чим власт (и ова, као и оне пре ње) калкулише. А то баш и није принципијелно, напротив. Људи на власти знају да у целој Србији (наравно, највише у Београду и Новом Саду) „на платама“ нема више од три до четири хиљаде позоришних посленика. При томе им је потпуно свеједно што за исте плате неки глумци одиграју по двадесетак и више представа месечно у матичном позоришту, а други у њега уђу двапут годишње, само да би оверили здравствене књижице. И тако деценијама уназад. Јер, власт резонује: Ма, то је мала пара (иако огромна, она је стварно „мала пара“ у односу на велика јавна предузећа, гиганте губиташе, предузећа у стечају, у тзв. транзицији и сл.) – нека играју шта хоће, само да не „таласају“! Или у преводу: Само да не изађу пред камере и да не критикују власт! Јер, знате, иако сам сигуран да ни позориште, ни уметност не могу готово ништа да промене у историјским токовима, као и да је политика увек јача од уметности – страх (сваке) власти од уметника вазда постоји. Власт – уметницима не верује! И зато је таква, да је назовем „непринципијелна толеранција“ према неким позоришним комадима која вређају национална осећања, де факто, медвеђа услуга чак и самим ауторима и актерима тих комада. Јер, убрзо након премијере, сале на тим представама постану празне и… онда, шта? Мислим да ће перспективе позоришног живота у Србији у 2016. години, бити исте као и перспективе живота у Србији уопште!

Тврдите да је највећи позоришни догађај у протеклој сезони у Позоришту на Теразијама, а можда и у целој земљи, била премијера култног мјузикла Mamma Mia!, на музику групе АББА, у режији Југа Радивојевића. Јесте то било његово прво извођење у овом делу света, али шта вас још надахњује на ову не баш скромну оцену?

Као што сте и сами приметили, не надахњује ме скромност, то је више него очигледно. Али пошто ме добро познајете, знате да ме још мање надахњују ароганција и саморекламерство. Иако је, заиста, по свим хришћанским законима скромност врлина, живот ме је до сада научио да је, бар у земљи Србији, скромност једна од највећих мана која може да вас задеси! Како онда да се не дичимо мјузиклом Mamma Mia!? А чиме ћемо? Паровима, Малдивима, Фармама… Или нашим писаним медијима који се у 90 одсто случајева баве интимним животима „старлета“, политичким подметачинама најгоре врсте, измишљотинама пред којима је и Минхаузен беспомоћан, потпуним уништавањем основних моралних вредности, пројекцијом стварности у „кривом огледалу“ и усађивањем малигне орвеловске синтагме – да је лаж истина! – у мозгове наше невине младе популације. А све то лагано, такорећи лежерно, готово без икакве реакције надлежних органа, осим понеке формалне, док о правим санкцијама нема ни говора! У земљи Србији, која по последњим статистикама има најнижи просечни лични доходак у региону, прво извођење једног таквог спектакла не само да не заслужује скромност него је запањујуће што се оно уопште и догодило. Наравно да ћу бити поносан, и на себе, и на све чланове и спољне сараднике Позоришта на Теразијама, што смо заједно у томе успели. Као што сам поносан и на наше ватерполисте, на Новака Ђоковића, Ивану Шпановић… Али да се разумемо: то што смо сви на њих поносни, или што се дичимо Mamma Miom!, не значи да смо завршили посао. Тек смо га начели. Јер док у Србији не добију заслужене казне они који су владали претходну деценију и нешто и довели до тога да тек у последњих неколико година почињемо да назиремо светло (истина, још веома-веома далеко) на крају тунела, мукотрпним радом садашње Владе и њеног премијера и великим разумевањем и суровим одрицањем од неких подразумевајућих ствари у животу огромног дела становништва – нећемо успети. Уништитељи ће и даље остати (не знам зашто?) заштићени као бели медведи и са довољно новца и имовине преписане на своје жене, тетке, стричеве и бабе, док ће народ одумирати као једна велика и угрожена врста. Али у живот ће га враћати неки нови спортски успех, или неки нови гламурозни светски пројекат, као што је Mamma Mia! Позоришта на Теразијама – за коју и они који су је гледали у различитим деловима света тврде да је једна од најбољих. За скромне оцене ту места нема.

Промишљајући перспективе београдских позоришта, посебно оних на буџету Скупштине града, и Национални савет за културу наглашава потребу класификације театара. Тај подухват зависи од Закона о култури, као и од још увек непостојећег Закона о позоришту. Колико је израда тог закона важна за српски театар?

Искрено, веома ми је сумњив тај термин „класификације театара“. Као класификација месних прерађевина. Ко ће то да класификује уметност? Не бих се усудио да се тиме бавим. Да дам понеки савет, сигурно, али потпис на такву врсту документа, не. Када сам у овом интервјуу, негде при почетку, рекао да многа позоришта „сваштаре“, само сам изнео своје мишљење. А не препоруку управама тих позоришта шта треба да играју, а још мање препоруку публици да ли то треба да гледа. Са Позориштем на Теразијама је лако. Оно је потпуно профилисано, не од стране некаквих комисија него по природи ствари. А што се тиче доношења Закона о позоришту, прича о томе је стара готово колико и библијске легенде. Буде ли га или не, готово је свеједно. Поготову што он може бити толико уопштен и у пракси неупотребљив, као и Закон о култури. Као што видимо, позоришта раде са или без закона. Суштина је, заправо, не толико у законима (јер се често говори да имамо добре законе, али који се не примењују) него о нашем односу према култури уопште. Она се код нас још увек посматра као некаква социјалистичка „надградња“ која троши с тешком муком зарађене народне паре, а не као нешто по чему тај народ у свету може да се одмах препозна.

У вашој богатој биографији посленика у култури, а посебно на позоришној сцени Србије, истиче се податак да сте били директор Српског националног театра у Приштини, у сезони 1992/93. Шта вам се данас, дакле из перспективе не само временске удаљености већ и потоњих тешких и трагичних збивања, чини најважнијим, можда за будућност и судбоносним, моментом из тог косовског искуства?

Као дете из „круга двојке“ на позив тадашњег министра културе, драматурга Миодрага Ђукића, прихватио сам именовање за управника Народног позоришта у Приштини, када већини мојих колега одавде, или из много ближих делова Србије Приштини, то није падало на памет. Те две године на позицији управника позоришта у Приштини за мене је било незаборавно, драгоцено и готово духовно искуство, које ми је битно помогло у каснијим годинама, како у личном животу, тако и у каријери. Разуме се, није било једноставно одвојити се од супруге, детета од седам година, становати у хладном и често без топле воде назови „најбољем“ хотелу „Гранд“ у Приштини – али посао који сам обављао донео ми је велику сатисфакцију. Да би данашње генерације то боље разумеле, напоменућу да се то позориште сада зове „Адем Јашари“ (према Србима терористи, а Албанцима хероју), да је етнички чисто (дакле, без Срба), док су у оно време равноправно у њему радиле Српска и Албанска драма са својим уметничким руководиоцима, и са мном као управником те културне установе. Позориште је у потпуности финансирала држава Србија, разуме се, подједнако и Српску и Албанску драму.

Када сам дошао, затекао сам – пустош. Претходна управа је, наиме, подстакнута неким нереалним финансијским обећањима, кренула у реконструкцију зграде, повадила сва седишта из сале – и стала. Веровали или не, у позоришту није било седишта, али ни репертоара! Ипак, захваљујући мојој тврдоглавости, прву премијеру у Српској драми смо реализовали тако што сам за сваку представу камионима довозио монтажне столице из оближње хале спортова „Боро и Рамиз“ и потом их враћао натраг. Албанци (али и Срби) из позоришта су на то гледали са видним подозрењем. Први су у почетку мислили да ме шаље ДБ да бих ту „средио ствари“, а они други да сам дошао директно из Ковина. Но убрзо је у помоћ прискочило Министарство културе Србије и мој покојни колега и друг, министар Ђукић, те су одвојили средства да салу доведемо у прихватљиво стање, док је истовремено купљено око 500 нових позоришних седишта. (Интересантно, Албанци су протерали Србе из позоришта, али су српска седишта задржали!) Било како било, прва следећа премијера, праизведба „Беле кафе“ Александра Поповића, одиграна је у новој, реконструисаној сали, крајем децембра 1992. године. За време мог боравка у Приштини позориште је извело за непуне две године чак седам премијера: четири у Српској и три у Албанској драми, а публика се вратила у свој театар. Али одвојено. Срби су гледали српске комаде, а Албанци албанске. Ипак наш успех је у целој земљи сматран „малим чудом“, било је много тапшања по рамену, али знао сам да то не може дуго да траје. Иако у раду нисам имао никаквих проблема, ни од стране Албанаца, ни Срба, сви смо осећали да се та ситуација привидне „мирољубиве коегзистенције“ између једних и других приближава крају. Али не зато што је тај антагонизам између њих заиста био толико непремостив него зато што је сукоб генерисао неко споља. Данас знамо ко је то био. Јер, када је покојни председник Србије Слободан Милошевић, у другој половини деведесетих година прошлог века, био веома близу решења, као и историјског договора са албанском страном, а истовремено изолацијом терористичке ОВК, западне силе на челу са САД су се умешале (као што чине и данас свуда по свету), кренуле отворено против Србије, бомбардовале је годину дана касније и, фактички, окупирале њену јужну покрајину.

Данас је Култура поприште идеолошких и политичких обрачуна. Бој се овде – понекад прикривено, чешће брутално отворено – бије између либерално-демократске грађански усмерене групације и блока који је на јавној сцени профилисан као заговорник националне и патриотске оријентације. Вредности и однос према безмало свим савременим најважнијим питањима и проблемима нације овде су јасно одређене, ставови најчешће оштро супротстављени. Каква је будућност ове „непосустајне“ борбе?

Убеђен сам да је однос према свом народу, нацији којој припадате, држави у којој живите, дубоко детерминисан у породици из које долазите, као и у прецима, чије вас сени упућују готово искључиво на један једини пут. Ретка су иступања са тог пута, бар у породицама у којима је уврежено „домаће васпитање“. Како да се данас другачије понашам према својој земљи, када ми је рођени прадеда Јован Ђаја, пореклом Србин католик из Дубровника, након завршене језуитске гимназије у Дубровнику и студија филозофије у Бечу, на позив кнеза Михаила, одмах, без трунке премишљања, са супругом, иначе чистом Бечлијком, дошао у Србију да помогне њеној обнови и развоју, основао са Николом Пашићем тадашњу Радикалну странку, био два пута министар, као и један од највећих српских новинара. Који је своје деветоро децо све са српским именима крстио у православној цркви и до краја свог живота остао веран српском духовном и националном корпусу? Исто важи и за мог деду, оца, мајку… А што се тиче, како сте споменули „либерално-демократске грађански усмерене групације“, ужасавам се и од некритичког либерализма, својатања свих облика „грађанстава“, као некаквим делом личне гардеробе, а што се данашње тзв. демократије тиче, није фер да о њој највише говоре деца и унуци бивших комуниста. Увек сам био и остајем на оној другој, „сељачко-национално-патриотској“ оријентацији, имао или немао од тога користи, јер ми је у овом кратком животу, који проведемо на планети Земљи, таква врста „користи“ последње што би са собом требало да понесем на путу ка Универзуму. А какав ће бити резултат тог боја, хоће ли бити побеђених и поражених? Мислим да у земљи у којој се таква врста „рата“ води могу да постоје само поражени.

Овдашња „антипаланачка“ (порекло овог придева утемељено је у једној књизи у коју се домаћи либерали и европејци заклињу), а свакако самозвана и самопрокламована елита не крије да јој је циљ преумљење Срба и њихово ослобађање од наводно митоманске и провинцијалне свести. Стварне околности овдашњег јавног и медијског живота упозоравају да су несразмерно велика моћ и могућности утицаја на обликовање јавне свести управо у рукама ове групације. Могу ли оне успети? Ако не, због чега – не?

На срећу, показало се да не могу. На то јасно указују резултати избора у Србији, 2012, а посебно 2014. године. А убеђен сам, иако је тачно да је у њиховим рукама велика полуга моћи у јавном и медијском животу, да се то неће десити ни на пролеће ове године. Знате, њима тешко полази за руком и њихов несумњиво највећи проблем јесте да сами себе некако убеде – да су елита. Иако је за мене појам „елите“ (политичке, интелектуалне, духовне, културне, медијске, модне итд.) веома проблематичан, прво са становишта значења, затим функције и смисла, а поготову вредносних одредница, дозвољавам могућност да се и са таквом, како рекосте, самопрокламованом елитом може полемисати. Разуме се, настојања такве „елите“ крећу се у широком дијапазону од веома бенигних манифестација, до озбиљно малигних порука упућених српском народу. Од тога како се треба облачити, шта јести и пити, у чему бити „ин“, а у чему „аут“ – до њихово настојање да Србе ослободе од наводне митоманије, што свакако спада у оне малигне, метастазирајуће покушаје. Такви покушаји срозавања српског народа на европској историјској скали, извртања фактографских и историјских чињеница, замена теза приликом тумачења одређених преломних тренутака у историји овог народа, проглашавања добијених ратова за губитничке, одбрамбених за агресорске, а најгоре, жртве представљати као злочинце – свакако да нема никакве везе са „критиком паланке“. То је, добро сте закључили, драстичан и драматичан покушај „преумљења“ Срба, при чему се нештедимице користе и (зло)употребљавају актуелне политичке и економске тешкоће. И готово увек (кад сам већ споменуо политику) намеће се теза да се „елита“ по правилу налази у опозицији, док се власт састоји искључиво од паланачких, провинцијалних, популистичких и „митоманских“ елемената. Тешко да би се нашој садашњој власти могли тако олако прикачити овакви атрибути, а најмање онај о митоманији. Па, ако се корен речи „елита“ налази у латинском и француском језику са значењем „изабрани“ – морам да питам: ко то уопште бира, или одређује, на пример, „политичку елиту“ у Србији?

ФЕЛИНИЈЕВИ ПРСТИ

Мјузикл Sweet Charity – у адаптацији и режији Михаила Вукобратовића – прави је пример џез балет поетике која је у Позоришту на Теразијама почев од Чикага, преко Кабареа или представе Виктор Викторија давала најбоље резултате и наилазила на веома добар пријем код публике. У београдској верзији овог мјузикла играју сви играчи Позоришта на Теразијама – стипендисти пројекта 11 земаља и америчке школе The Jacobs Pillow, са којом сарађујемо већ десет година. Посебно је занимљиво да је мјузикл Sweet Charity заснован на Фелинијевом филму Nights of Cabiria, а сама прича говори о девојци, „слаткој Черити“, играчици која ради у ноћном клубу сумњиве репутације. Она је са својим пријатељицама, такође играчицама у клубу, променљивог успеха у каријери и у сталној је, готово фанатичној потрази за љубављу. Због тога упада из једног разочарања у друго, да би на крају… али то нека сачека наше гледаоце.

[/restrictedarea]