Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Пише Слободан Орловић
Александар Карађорђевић желео је и да краљује и да неограничено влада. На том путу су му биле препреке: Пашић међу политичарима, Апис међу официрима
Већ је речено да је, за време Аписовог спорења са Пашићем и владом, престолонаследник Александар пристао уз Пашића. Односи између црнорукаца и престолонаследника ушли су због тога у озбиљну кризу. У таквим односима црнорукци су истицали како је њиховом заслугом Александар постао престолонаследник, и да и сада они хоће да раде с њим, али да он неће са њима; да он тражи друго, ново друштво; да се око њега окупља друга официрска група, коју сачињавају делом контраћи и делом отпадници од Аписа. Ко год више није хтео или могао са Аписом, прилазио је Александру и постајао противник црнорукаца. Та официрска група прозвала се „Бела рука”, а њени предводници били су Петар Мишић (завереник који је закаснио са пуком да по договору нападне гарду у краљевом двору, касније један од главних „приређивача“ Солунског процеса), те Петар Живковић и Јосиф Костић, бивши Аписови пријатељи и сарадници. Белорукци су, иако су им руке можда биле црње него у црнорукаца, оптуживали црнорукце као смутљивце који изазивају расцеп у војсци, слабе војну дисциплину и да су у ствари непоуздани престолонаследнику.
Црнорукци су белорукце називали удворицама. Нису штедели ни престолонаследника, шапућући лоше о њему у свом друштву, али би се при пићу осмелили, и не само да су јавно и гласно говорили против њега него су му и претили.
Официри који нису припадали ни црнорукцима ни белорукцима сматрали су обе ове групе „истим ђаволом“. Обе су се испилиле из завереника, и обе „се баве политиком више него што би као војници смели“ (С. Јовановић).
[restrictedarea]ДРУГИ ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК Разне су приче о узроцима разлаза Александра и Аписа. Говорило се да је несугласица избила за време њиховог заједничког путовања у иностранство, али о томе није било сведока нити су актери о томе шта причали.
Слободан Јовановић се чудио што Апис, познати дружељубац, пријатељ и друг, није умео да сачува наклоност престолонаследника и пријатељство које је раније постојало у јакој мери. Кад је то упитао Аписа, овај му је одговорио: „Александар је Карађорђевић, а Карађорђевићи не умеју да праве пријатеље. Ничије пријатељство он не цени; пас више цени пријатељство које му се учини. Од људи он не тражи оданост већ удворништво, а ја удворица нисам. Ја сам дао династији довољно доказа своје верности. Ако се од мене тражи да престолонаследнику изувам још и чизме, е лепо, ја то нећу, и не могу! Ето му за то посилни!“ (С. Јовановић).
Касније је Слободан Јовановић на Крфу и другде у више наврата директно разговарао са престолонаследником о односима са Аписом и са Пашићем. Престолонаследник је начуо да је Јовановић у добрим односима са Аписом, али не и са Пашићем. Ово друго му је отворило регентова врата. Из тих разговора Јовановић је записао да је Александра највише вређало што је Апис имао међу официрима такав углед који је будућем краљу, њему, умањивао значај; он је сазнао да Аписа официри називају „другим престолонаследником“, те да први не сме ништа урадити без другог. Уместо да се зна да је Апис то што јесте захваљујући престолонаследниковој наклоности, испадало је да је Александар то што јесте захваљујући Аписовој наклоности. Александар се због тога осећао униженим. Било је очито да се он не жели понашати као његов отац, краљ Петар, који је „краљевао, али није владао“. Александар је, напротив, желео и једно и друго: да краљује и да неограничено влада. На том путу су му биле препреке: Пашић међу политичарима, Апис међу официрима. Регент је оцењивао да је стање у војсци болесно и да је главни узрок таквом стању Апис; да се са Аписом не може споразумети нити му може веровати. Било је очевидно да је Александар не само потпуно изгубио поверење у Аписа, него да га се и прибојава.
АЛЕКСАНДРОВ ПРЕОКРЕТ Јовановићу, као непосредном сведоку односа регента и Аписа, није ишло у главу како је Александар од Аписовог великог пријатеља постао његов непријатељ (С. Јовановић). Помиње се и да је Апис имао посебан политички рачун да дође до измирења са Александром, „да би се обезбедили извесни планови, предвиђени да се касније остваре“ (Б. Храбак). И кад се узму у обзир све доставе које је о Апису добијао, а оне су углавном биле непоуздане и потицале су од Аписових отпадника, и све Аписове могуће погрешке, нису јасни такви Александрови преокрети. Треба овоме додати касније констатације о Александровој владалачкој неспособности за дубока и трајнија пријатељства. Имао је мало или нимало дубљих и трајнијих пријатељстава. У том погледу био је ћудљив и непоуздан. Без видљивог и правог разлога и повода окретао је пријатељу леђа, и од пријатеља преобраћао се у непријатеља. Ова његова карактерна особина дошла је до јасног изражаја у односу према Апису.
Осим тога, код Александра је било помешано осећање несигурности и страха када је Апис у питању. После уморства српског краља и аустријског престолонаследника, Александар се питао шта и њему Апис може да приреди.
Елем, Александрово незадовољство Аписом било је много сложеније и дубље него што је Апис претпостављао. Питања удвориштва, несклоности и непостојаности Карађорђевића пријатељству делимично су постојала у Александровим разлозима, али они су били споредни, неважни, њима се не би могло покрити драстично Александрово разрачунавање са Аписом. Приче о таквим разлозима спора само су замагљивале оне праве, добро познате једино Александру.
АПИСОВО СЛАБЉЕЊЕ Апис није био свестан у какав лош положај може да доспе. Погрешно је процењивао ствари и није их видео тако опасним. Није схватио да се упустио у спор са двоjицом моћних противника. А двојица и кад су лоша „убише Милоша“. Ако се престолонаследник и Пашић удруже против Аписа, зна се да ће га снаћи Милошева судбина. Апис је погрешно процењивао да његови противници још не могу да га нападну. Александар није био ухватио прави корен у војсци. Његови белорукци, на које се ослањао, нису ни по организацији ни по храбрости дорасли црнорукцима. Пашић, окружен на Крфу војницима кивним на њега зато што није прихватио њихов предлог о предухитреном нападу на Бугарску 1913; због сукоба у вези са престижом у Македонији 1914. и пораза 1915. у рату са Аустријом, те сваљивања кривице за тај пораз само на војску; голготе у повлачењу српске војске преко врлетне и непријатељске Албаније, више је био заузет спасавањем своје главе него скидањем Аписове (С. Јовановић).
Да сам нешто предузима, Апис није ни помишљао. То му је падало на памет у Македонији 1914. када је војска, иза јуначких победа, била на врхунцу славе, па и тада није наишао на подршку. Та је слава, после пораза и албанске голготе, сплашњавала. Осим тога, Апис по свом карактеру није био прави и окорели пустолов. Био је частан официр, срастао са народом, велики патриота и био је спреман за завере, атентате и крв само из патриотизма и кад је био уверен да је то корисно за народне и државне интересе.
Аписов положај постепено је слабио. Против себе је већ отворено имао престолонаследника и радикале, тј. Александра и Пашића. Међу грађанима није имао ослонца. Снага му је лежала у војсци. Али је његова моћ и у војсци постепено слабила. Отуда није било тешко претпоставити у чију корист ће се ти сукоби завршити. То су осетили и многи Аписови „пријатељи“, па су му окретали леђа и навалице прилазили Александру.
Престолонаследник Александар је опрезно и мудро поступао. Није био задовољан ни Пашићем ни Аписом, смерао је потајно да оба уклони од себе, али је решио да помоћу Пашића прво сврши са Аписом, а касније и са другим. Александар је морао добити информације да су се црнорукци припремали за обрачун са њим и Пашићем по повратку у Србију, па је предузео мере да то предупреди (С. Прибићевић). Млађи официри сматрали су да је Апис звезда која се гаси и нису му обнављали редове. Осим тога, ратови су му проређивали праве пријатеље. Око њега се постепено али очито сужавао круг присталица. Храбро се борећи, патриоте црнорукци гинули су на фронтовима. Они који су се раније тискали око њега грабећи се око звања и почасти, сада су се тискали око другог, долазећег моћника, надајући се да ће од њега добити оно што су желели. Аписов круг се сужавао –
с њим су остајале праве, постојане присталице, одани другови и пријатељи. Такви су, по већ доказаном правилу, били ретки.
ИГРЕ С ВЛАДОМ Александар је у Солуну 1915. сменио целу Врховну команду и поставио нову по својој мери и укусу, у којој није било места за црнорукце. Ово би могао бити почетак владиног обрачуна са црнорукцима, који су ометали њен правилан и нормалан рад, а подршка савезника том обрачуну приморала је црнорукце да капитулирају (Р. М. Драшковић). Тим чином је сву кривицу за пораз Српске војске у рату са Аустроугарском пребацио на војску и изазвао њено незадовољство. За такав престолонаследников поступак војска је сматрала више кривим Пашића него Александра. Мислили су да је његова вештина кривицу владе за пораз успела да пребаци на војску. Врховна команда је смењена, али је влада остала нетакнута. Таквом мишљењу о Пашићу допринео је и сам Александар, који је непромишљено иза смене Врховне команде повео са собом на пут у иностранство и Пашића. Тиме је показао да га не криви за пораз.
Пошто је формирао нову Врховну команду, Александар је хтео да има и нову владу по свом укусу. Говорило се тада да се припрема образовање нове, војно-чиновничке владе. Председник те владе био би војвода Мишић. У иностранство је чак послат Светолик Јакшић, уредник „Штампе“, да међу српском емиграцијом припреми прихватање промене владе. Али је тај Јакшић, као потенцијални министар у новој влади, превршио меру: објавио је и међу емиграцијом растурио неку своју посланицу у којој је нештедимице напао досадашњу владу и уз њу целу Народну скупштину (Та је посланица скупо стала њеног аутора. Међу емиграцијом она је схваћена као напад на политичке партије уопште и као најава неког новог постобреновићевског личног режима у Србији. Александра, који је примио Јакшића пред његов одлазак у иностранство, та реакција емиграције је довела у непријатну ситуацију. Александар се јавно оградио од Јакшићеве посланице и тако оставио њеног аутора на милост и немилост влади, мада га је за време своје посете убедио да се формира нова војночиновничка влада. А Пашићева влада није седила скрштених руку. Блокирала је растурање посланице, запленила њен тираж, тражила поврат растурених примерака, а Јакшића је суд осудио за то дело па је дуго времена провео у иностранству чекајући помиловање и повратак у земљу, С. Јовановић; М. Живановић; В. Казимировић).
Још пре Јакшићеве посланице рашчуло се о Мишићевој влади у коју је наводно требало да буду изабрани и Драгомир Јанковић, Јован Јовановић Пижон, сам Јакшић и Слободан Јовановић. Апис се жестоко ангажовао да одврати Слободана Јовановића од те владе тврдећи му да су Мишић, Јовановић и Јакшић, сви потенцијални кандидати за владу, јавни и потајни напредњаци који под изговором ратних прилика хоће да, попут Обреновића, заведу лични режим. „Ми завереници то не дамо. Ми нисмо убили Александра Обреновића да би Александар Карађорђевић владао исто онако као што је он владао. Ми јесмо противу Пашића, али то је само стога што он више мисли на странку него на народ и државу. Наместо њега ми бисмо желели да видимо на влади искреније демократе и патриоте, а не повампирене напредњаке“, зaкључио је Апис (С. Јовановић).
Криза у односима престолонаследника и Пашићевих радикала ускоро се слегла без драматичних последица. Настало је привремено затишје. Тај привидан мир донео је опасности Апису. После каквог-таквог опоравка на Крфу, Српска војска постала је саставни део оне савезничке и потпала је под њену команду. Апис је изгубио све шансе да у војсци поврати неки значај и предузме делатност у таквим условима. У Србији је могао до извесне мере да рачуна с јавним мњењем, али је овде уместо благонаклоног јавног мнења имао страну војску којој није био интересантан.
Апис је знао да белорукци и даље активно раде против њега, али ипак није због тога био много забринут. Сматрао је да треба да се држи мирно, и док се тако буде понашао, белорукци му не могу много нашкодити. Једино што би могли да му у том времену ураде била би евентуална смена са дужности и упућивање на рад у иностранство. Такве комбинације биле су процуреле и у јавност. Да ли је то била права намера или само „успаванка“, тешко је рећи. Све је Апис очекивао пре него да га могу, права-здрава, ставити пред суд. Пре би могао поверовати у мучко убиство него у суђење. Била му је позната таква врста убистава, али није рачунао да је могуће и судско уморство, нити је то могао од својих противника да претпостави. А управо му се то догодило.
[/restrictedarea]Наставиће се
