ЖИВОТ И СМРТ ИЗДАНОГ ПАТРИОТЕ (2)

За разговор са политичарима „затворен“

Пише Слободан Орловић

Шта је Слободан Јовановић записао о Аписовим карактерним особинама 

Апис и Слободан Јовановић упознали су се у Албанији, где су приспели после пораза Српске војске и њеног повлачења из земље у Првом светском рату. Радили су заједно скоро две ратне године у српској Врховној команди. Апис је био шеф Обавештајног одељења Врховне команде, а Јовановић на дужности шефа ратног Пресбироа у том Обавештајном одељењу. Сарађујући са Аписом имао је прилике да из прве руке ближе упозна његове карактерне људске и шефовске особине, војнички развој и снажан утицај који је имао у војсци и у политичким збивањима у Србији, посебно њеној спољној политици.

На основу Аписовог односа са владом могао се стећи утисак да се бунтовнички, осионо држао и понашао према другим официрима и својим старешинама. А заправо ни трага од тога није било у његовом понашању. Генерали Врховне команде: Илија Гојковић, командант Ужичке војске, војвода Степан Степановић, командант армије, па и сам војвода Радомир Путник, начелник Врховне команде, који је и иначе подржавао Аписа, имали су о њему лепо мишљење истичући његово скоро беспрекорно официрско понашање, хвалећи га као исправног и савесног официра. Чудили су се што нема такав однос и према влади. Али такво понашање према Пашићу имало је дубље разлоге, произашле из несугласица у неким битним питањима спољне и унутрашње политике који сваком нису били лако уочљиви.

Аписов однос према војним старешинама није био само коректан него и врло вешт. О томе Слободан Јовановић сведочи једним карактеристичним примером. Баш у време антиаписове кампање у корист престолонаследника Александра, шеф Оперативног одељења Врховне команде Живко Павловић на једној интимној вечери са више гостију наздравио је Апису кратком али топлом и срдачном здравицом. Апис га је оборене главе слушао и није реч том приликом изговорио наздравитељу. Сутрадан је отишао у Павловићеву канцеларију, захвалио му и рекао да су га његове синоћне речи толико узбудиле да није могао да проговори ни слова. И сада је узбуђен и све што је у стању да каже је да Живко може у свакој прилици да рачуна на његову подршку. Слободан Јовановић, који је добро познавао обојицу, процењује да је Апис тим гестом више придобио Живка но што му се предао.

[restrictedarea]

Аписова шкртост на речима

Апис је као сарадник био коректан, али у службеном делу посла трудио се да говори што краће и да каже што мање. Говорио је сустегнуто као да се плашио да не каже и коју сувишну реч. Изражавао се недовршеним реченицама рачунајући да је боље не рећи сву мисао. Нарочито стегнут у речима био је са страним новинарима са којима је углавном општио преко шефа Пресбироа. Извештаји за новинаре били су намерно и строго скраћивани ставови Оперативног одељења како се не би поткрало и оно што се сматрало војном тајном. У време балканских ратова при Врховној команди било је неколико десетина новинара. Тражили су да сазнају што више, а официри су се трудили да кажу што мање. У рату са Аустријом при Врховној команди била су само два страна новинара: енглески и француски. Ниједан од њих није се много интересовао за Аписове изјаве јер су знали да су то непотпуне, скраћене верзије правих извештаја. Француски новинар се довијао потребних информација приближавајући се официрима који су знали његов језик, а енглески је то чинио на свој енглески начин. Кад је на фронту била лоша ситуација, прогурао би се до Аписа и лично га интервјуисао. После је рекао како је том приликом прошао: „Ако је извештај Обавештајног одељења скраћена верзија Оперативног одељења, онда су усмена саопштења потпуковника Димитријевића скраћена верзија извештаја Обавештајног одсека.“

Аписова шкртост на речима није га одвела у усамљеност и неприступачност. Напротив, био је дружељубив, стално окружен друговима официрима. Његов колега пуковник Павловић је дан-ноћ окапао у канцеларији над генералштабном картом и уз телефон, а у Аписову канцеларију су људи стално долазили и одлазили као у кафану. Најчешће су му свраћали црнорукци. Сваки који је долазио са фронта прво би се упутио Апису да га види и поздрави. Долазили су и други официри. Увек је био оран за причу и расположен са свим посетиоцима. Само је разговор са политичарима био „затворен“. Тада би наредио да му се не пуштају други посетиоци у канцеларију. А њих је било сваке врсте, чак и оних који су му долазили из приватних разлога. Све их је пажљиво слушао, обећавао им и заузимао се да своја обећања испуни. По томе како је примао посетиоце, странке, како би се данас рекло, Аписова канцеларија је личила на посреднички биро. Његово је правило било да свакога прими, пажљиво саслуша, обећа и учини ако је кадар. Слободан Јовановић наводи пример једне приватне посете коју је случајно прекинуо у Аписовој соби. Кад је ушао, затекао је човека у цивилу који је предано причао, док је Апис пажљиво слушао као да му то неки од шпијуна подноси важан извештај. Јовановић се колебао мислећи да ли је у добри час дошао, кад посетилац разби ту помисао изјавом да му је од свих ствари које су му Швабе, харајући по Мачви, 1915. опљачкали, најжалије новог, новцатог ћурака у којем је играо Хајдук Вељка. Посетилац је био управник неког путујућег позоришта.

Канцеларија шефа Обавештајног одељења била је пуна гостију и после радног времена, нарочито за ручком и вечером. У Крагујевцу му је менза Врховне команде била удаљена. Да би уштедео време, заузео је у оближњој кафани сто са три столице за себе, Јовановића и још једног сарадника. Већ првога дана се показало како је изгледао тај сто за три особе. Тек што су предвиђене особе селе за сто, упала је група официра приспела са фронта и гласно повикала: „Гдје је сто потпуковника Драгутина?“ Мали сто за троје био је опкољен раздраганим официрима, брзо се морао настављати, а Апис је засео у прочељу као на банкету. Тако је било и касније, кад је у Аписовој приватној мензи сто био резервисан за шесторо, али људи је увек било више. Апис је умео да створи добру кафанску атмосферу. Био је сладокусац живота, волео је и жене и песму, али не и вино. Био је трезвењак. У највеселијем друштву пио је само воду и остајао до краја трезан.

 

Апис као другар и пријатељ

Апис је имао широк круг другова и присних пријатеља. Било их је на десетине. Од њих је Слободан Јовановић слушао о Апису као другу и пријатељу. По тим причама неговао је пријатељства како се то чини у младим данима – искрено и предано. Више се бринуо о унапређењима својих другова и пријатеља него о својој каријери. Није био разметљивац и лармаџија. Није махао својим делима и личним заслугама. Казивајући о Мајском преврату није спомињао себе и своје заслуге. Био је вођа који делује не хвалећи се и не мерећи учинак свога рада. Волео је пријатеље, али их није мазио и штитио кад су у питању биле патриотске жртве. Како се залагао за њихово напредовање, тако их није штедео на деликатним и опасним војним задацима. Могло би се заправо рећи да му је било више стало до успеха на дужностима и задацима него до живота људи, а тако се понашају само фанатици. Забележено је да је рођеног сестрића послао на опасан четнички задатак и да је он том приликом погинуо.

Друговати са Аписом значило је и излагати се опасности. Изгледа да је то и привлачило младе људе. Кад је увлачио пријатеље у заверу или какав други деликатан и опасан посао, понашао се опуштено и безбрижно као да жели да умртви њихово осећање одговорности и опасности. Према томе се односио немарно, чак неозбиљно и безбрижно као да је у питању најобичнија ствар а не тапија од главе. Један завереник из војносудске струке испричао је Јовановићу како је Апис врбовао људе за заверу против краља Александра Обреновића. Тврдио је Јовановићу како му Апис више неће измамити никакву заклетву, поготово опасну. Док је он још био у речи, изненада се појавио Апис који је сакупљао изјаве својих другова официра да гарантују за њега пред престолонаследником. Набројао је имена оних који су већ потписали изјаве и као узгред се обратио судији: „Тебе не треба ни да питам, ти ћеш, разуме се, потписати. То је мање опасно него да ти тражим потпис на меницу!“ И сва ранија зарицања војног судије пала су у воду – дао је свој потпис. Говорио им је лежерно као да се ради о неком спортском догађају или напорнијем излету. Чим би добио пристанак, подметао им је заклетву на потпис. Ако би приметио да се присталица колеба да потпише, одмах би подносио другу верзију заклетве, само привидно мање опасне премда се радило о готово истом садржају. А то прикупљање изјава није било безазлено. Апису су оне биле потребне да би у случају заоштравања односа са престолонаследником показао како има мноштво официра уз себе.

Изгледало је да је Апис био колико добар толико и опасан друг.

 

Аписов сукоб са Пашићем и владом

Радикалска влада је у почетку била толерантна према Црној руци. Чак је у месецима који су претходили Првом балканском рату, Црна рука деловала буквално као орган Министарства иностраних дела (Д. Мекензи). Балкански рат је црнорукце још више изнео на добар глас. Вођење Српске војске у победоносним биткама и њена добра организација највише су приписивани њима. У борбама су били пример храбрости и пожртвованости. Многи од њих пали су на бојном пољу.

По завршетку Првог балканског рата дошло је до сукоба са Бугарима око разграничења ослобођених територија у Македонији. Официри, посебно завереници, нису били за то да се Бугарима да иједан комад освојене територије, док су они тражили целу Македонију. Црнорукци су тврдили су да се спор неће моћи решити без рата и да Бугари нагињу томе. Зато је војска тражила од владе и Пашића да се Бугари нападну пре него што се припреме за рат и поставе своје трупе на српској граници. Тако би се створила предност и шанса за победу над њима. Пашић није подржао ту намеру војске, нити је хтео да прихвати одговорност за отпочињање рата. Наиме, Русија је била против српско-бугарског сукоба, и држава која би га прва отпочела изгубила би руску наклоност. А Пашић је своју политику градио на руској подршци, те није хтео да остане без ње. Нагињао је дипломатском решењу спора са Бугарима, због чега су завереници целу Врховну команду узбунили против њега (бугарски извори редовно спомињу да је Пашић био Бугарин и са очеве и са мајчине стране). Млађи официри су подржавали Аписа, а међу завереницима се у поверењу шапутало да би Пашића требало убити јер је таквим понашањем доводио у питање ратне тековине Српске војске.

Слободан Јовановић је забележио да се са Аписом срео у Љум-Кули, за време повлачења Српске војске кроз Албанију. У тој стравичној стисци и јадном стању војске, изменили су само неколико речи. Апис је успео да му каже да је повлачење кроз Албанију најбоље што се могло учинити. Рекао је да се плаши да Пашић не малакса и не пристане на засебни мир јер: „Војни порази даду се поправити, али капитулација не.“ Јовановић констатује да су ове Аписове речи показивале и његов патриотизам и његово неповерење према Пашићу.

Црнорукци су најзад дошли у отворени сукоб са Пашићевом владом. Разлог и повод за тај судар био је у положају Српске војске у Македонији иза балканских ратова. Наиме, влада је донела уредбу о приоритетима којом се давало првенство представницима цивилних власти над војним у још политички ровитој послератној Македонији. На јавним свечаностима у Македонији војни представници били су иза окружних начелника. То је изазвало незадовољство официра. Осећали су се херојима из рата за ослобођење Македоније од Турака и нису пристајали на то да окружни начелници и полиција буду изнад војних команданата јер то ни по рангу ни по заслугама и спреми, па и по поштењу, нису заслужили. Министар унутрашњих послова Стојан Протић давао је предност представницима цивилне власти и полиције, тврдећи да је официрима ратна слава ударила у главу и опила их. Они желе да буду старији од цивилне власти. На то су црнорукци одговорили да министар Протић хоће да у Македонији заведе полицијску диктатуру како би могао да жандарише и радикалише, уместо да се тамо установи строга и поштена правна управа, коју би пре могла завести војска а не полиција.

Силеџијска полиција, којој руке нису увек биле чисте, пре би одбила него придобила македонско становништво. Ако то неће да разуме министар Протић, онда је то стога што су му пречи партијски-радикалски интереси него државни. Припадници Црне руке су иначе били љути на Протића пошто им се чинило да он мрзи војску, да хоће да омаловажи и понизи славне српске војсковође стављајући их иза простих окружних начелника. Апис је већ био оздравио и ангажовано учествовао у том сукобу држећи страну војницима. Завереници су тврдили да у Македонији још није настало право мирнодопско стање, да се не сме нарушавати углед војске у том полуратном стању. Црнорукци су памтили и уништавање својих организација у Македонији за време Младотурске револуције (1908) чији је циљ био отоманизовање Македоније. А управо на државним свечаностима нарушава се углед Српске војске стављањем њених представника иза полицијских. Тврдили су да је то интерес и циљ и Радикалне странке, која би хтела да у Македонији заведе полицијски, заправо свој, режим. Узгред буди речено, ту радикалску идеју не би било тешко остварити јер Уставом Србије од 1903. још нису биле обухваћене македонске области, па је постојало стање вануставности, донекле и ванзаконитости.

Апис је тежио обарању Пашићеве владе, те је неразумно покушао да наведе своје пријатеље официре да изведу пуч у Македонији, односно да цивилне власти замене војним, али су они то одбили (Д. Мекензи; Б. Нешковић).

Радикалној влади задавало је бригу што је скоро цео официрски кор подржавао заверенике и тако створио општи војни покрет против владе. Спор се појачао после пораза и повлачења војске 1915. године.

Сам краљ Петар био је понесен замахом војног покрета и подржавао је војску. То је довело до пада владе, Пашићевом оставком. У спор се умешала руска дипломатија и супроставила се паду те владе. Захтевала је да на њеном челу остане Пашић, који се у својој политици ослањао на Русију и био јој поуздани партнер. По захтеву руског цара Пашић је враћен на премијерску дужност, а краљ Петар се „разболео“ и вршење краљевске власти предао престолонаследнику Александру. Била је то прикривена абдикација краља Петра I Карађорђевића, изнуђена спољним утицајима великих сила, Русије и донекле Француске.

Овај сукоб завршио се рђаво по црнорукце. Пашић је остао премијер и одмах расписао изборе, спреман да се, уколико на њима победи, до краја разрачуна са црнорукашком превласти у војсци. И регент Александар почео је да се одваја од црнорукаца и за време кризе био је на Пашићевој страни. Тако је спор прерастао у спор између Аписа, тј. организације „Уједињење или смрт“, и Пашића и регента Александра.

У том времену извршен је и Сарајевски атентат, који је постао повод за аустријско-српски рат. Аустрија је доказивала да је атентат на њеног престолонаследника Франца Фердинанда смишљен и припремљен у војнонационалистичким круговима Србије, назначивши Народну одбрану као једног од главних организатора и једног црнорукца, блиског Апису (Раду Малобабића) као приређивача. У Србији је јавно мњење атентат приписивало Апису.

То непромишљено и погрешно срачунато дело изродило се у повод Првом светском рату. Надвојвода Франц Фердинанд, главнокомандујући Аустријске војске, није био србомрзац и градитељ аустријске антисрпске политике, тако да није био промишљено одабрана личност на коју ће се извршити атентат, већ је за таквог на аустријском двору важио Конрад Хецендорф, шеф Генералштаба (С. Јовановић). Зато га је осуђивала и војска и народ, а у српској јавности црнорукцима и Апису почео је да опада углед и утицај. Приговарало му се да је оснивањем војне организације „Уједињење или смрт“ увукао војску у политику. Говорило се како Обреновићи нису трпели партије ни у грађанству, а Карађорђевићи их оснивају и у војсци. Краљ Петар се није мешао ни у шта, Апис се са својом „странком“ пачао у свашта. Као млад потпуковник заузео је позу краља. Ношен патриотским осећањима, али без довољно политичке зрелости, мислио је да се насилним, терористичким методама могу постићи национални интереси Србије и у Аустрији (С. Јовановић). Додуше, ти методи су успевали у Турској, али зрело политичко расуђивање знало би да разликује Турску и Аустрију. Што се у Турској могло постићи тим начином, у Аустрији није. Лакомислена и незрела одлука да се у Аустрији изведе политички атентат упалила је светски рат.

Аписови непријатељи у Србији говорили су да је он стајао главе краља Обреновића, скинуо краљевића Ђорђа Карађорђевића са престолонаследничког места (Ђорђе Карађорђевић пише да „… групи Аписа остају само два избора за моје уклањање: моја абдикација или моја смрт. Иако је доцније утврђено да су Апис и неки његови приврженици заиста говорили о моме убиству – до атентата није дошло“); изазвао, додуше без предумишљаја, повлачење краља Петра с трона; припремио атентат на аустријског престолонаследника и тим чином увалио свет у катастрофални рат (С. Јовановић; Б. Нешковић).

[/restrictedarea]

Наставиће се