Завет истини није прекршен!

Пише Ненад Поповић 

Сан сваког јавног делатника је да остави видљив траг у политичким, друштвеним и културним приликама свога времена, а тим „Печата“ је, за мање од деценије, кроз допринос очувању традиционалних српских вредности и националне интелектуалне мисли, већ дао свој печат

Од Сретења 2008, када је изашао из штампе први број „Печата“, до дана данашњег, овај магазин је постао истински времеплов, незамењиви хронометар који је, од самог старта, од олако датих, великих изборних обећања, предано „мерио“ пролазна времена, али и коначне резултате свих оних који су, на крају пута, грађанима били дужни да реферишу о томе шта су од обећаног и испунили.

Зато је, све ово време, за јавну и политичку сферу у Србији, било веома важно што је постојао магазин попут „Печата“, који је упорно и тврдоглаво инсистирао на (и трагао за) одговорима на питање свих питања: шта су то државотворне и националне позиције и интереси српског народа који су, у свим проживљеним кризним ситуацијама, морали да буду штићени и заштићени од стране његове државне и политичке елите.

 

У НАШЕМ ВРЕМЕПЛОВУ… Заједно смо, почетком 2008, испратили добровољно одступање с власти часног човека, у тренутку када су му се саме нудиле опције за формирање нове скупштинске већине без ванредних избора. Јединствен пример у земљи да један политичар, Војислав Коштуница, у тренутку када тзв. међународна заједница брутално заокружује војну окупацију Косова и Метохије, признавајући илегално проглашење независности ове лажне државе, између власти и части – бира част, и враћа мандат народу. На изборима у мају те године, политичка идеја персонификована у том човеку поново добија поверење народа, али невероватни „салто мортале“, издаја сопствених бирача од стране људи који су, претходно, издали и покојног председника своје странке и председника Србије – на власт доводи оне којима је улазак у Европску унију био важнији од очувања територијалног интегритета и суверенитета Републике Србије. Тог тренутка државни врх Србије, не и њен народ, скреће са пута одбране најважнијих државних и националних интереса, и ступа на безалтернативни пут у Европску унију, праћен срамним понижењима и срозавањем дигнитета званичне Србије.

[restrictedarea]

У нашем времеплову наилазе године најкатастрофалнијих аутоголова које је постигла наша држава. Вучелић збори истину када пише да „није тешко код нас бити пророк најгорих дешавања, поготово то није тешко када имате до баналности очигледне противнике Србије и реализацију сценарија који су давно написани, само се актери понекад мењају и занављају“. Када је, упркос мазохистичкој кооперативности званичног Београда, Међународни суд правде пресудио да се у Сребреници догодио „локални геноцид“, за шта су, наравно, кривци били Срби, а истом „пресудом“ Србији је импутирано да „није довољно учинила да спречи тај геноцид“, Народна скупштина Србије је промптно, тим поводом, скупштинском декларацијом цео српски народ посула пепелом… Затим су целу Србију и српски народ појединци дали у залог за – добијање кандидатуре за улазак у ЕУ! Потом су се захуктали „Бриселски преговори“ које је, у име Приштине, водила тамошња потпредседница владе, а у име Београда један ситни службеник из Министарства спољних послова. Нема боље сублимације тог времена и људи који су чинили то време у Србији, од коментара једног читаоца „Печата“ који каже „Биј’ се бруко, имаш с киме“!

 

КОРЕКТИВ СВАКОЈ ВЛАСТИ Када је „Бриселске преговоре“ у своју надлежност преузео Ивица Дачић, отишло се корак даље, па је парафиран Бриселски споразум упркос чињеници да се у њему нити на једном месту не помиње име Србије! Штавише, премијер Дачић обелодањује да је спреман да Косову омогући и чланство у Уједињеним нацијама. Као што Вучелић сам каже, „никада као данас није било националне неодговорности и небриге за државне интересе“, када један од највиших званичника Србије, тадашњи премијер, а данашњи министар спољних послова, отворено крши Устав своје земље, обавезујући се на верност онима који су нас бомбардовали, и признајући истовремено окупацију, комадање Србије и независност лажне државе Косова.

У тренутку када се Србија налази пред можда највећим искушењима у својој историји, ако изузмемо време ратова, када је угрожена наша државност, суверенитет, територијална целовитост на КиМ, када разбијају јединство српског народа и националног бића у Републици Српској, Црној Гори, Хрватској, када се добровољно одричемо себе и своје територије, у замену за тапшање по рамену неког ситног чиновника из ЕУ, када своју економију, привреду и тржиште подређујемо интересима других, када се наша земља отвара као на длану да је населе стотине хиљада људи другачије вере, језика, обичаја и културе, чини се да је у држави премало оних способних да поднесу тај терет и под таквим притиском доносе рационалне одлуке у интересу свог народа и домовине.

Зато је важна улога „Печата“, који је управо онај прави, свакој власти неопходан, коректив медиј који и ту власт и политичку опозицију стално опомиње да не скрену са националног и демократског пута. Са стазе патриотизма, бриге за народ и државу и поштовања националних, демократских и начела грађанског родољубља. Са стазе стварања и очувања нашег државотворног и етничког идентитета. Са стазе љубави према свима онима у свету који су увек били и остали уз српски народ… Јер, само таква, грађанска, али и национална држава, са заокруженим и довршеним идентитетом може успешно да развија и своју економију, и да буде гарант заштите државних и националних интереса.

БУКТИЊА НАЦИОНАЛЕ СВЕСТИ И греше они који мисле да оно што је национално није европско. Данас у Европи побеђује идеја националних држава, побеђује идеја чвршће заштите граница, идеја европског начина живота, који ће свака држава уредити самостално, без мешања бриселске бирократије, махом састављене од политичких медиокритета за које народ земаља из којих потичу никада није гласао. У том смислу, „Печат“ поштује највише цивилизацијске вредности модерне Европе. На крају крајева, Србија је незаобилазан део те Европе. По датуму свог рођења, по свом географском положају, по својим културним и научним достигнућима, по својим жртвама које је уградила у Европу какву данас познајемо.

Водећи се свим тим вредностима, магазин „Печат“ је 2011. установио посебно признање – „Печат времена“ – које се сваке године уручује на велики православни празник, на дан Светог Василија Острошког. Могу нескромно да кажем да сам управо ја, заједно са Вучелићем, кумовао да ова награда (за кратко време постала је једна од најпрестижнијих у нашем друштву), као буктиња која је распламсала српску националну свест, буде додељивана на овај велики и свети празник. У духу српске традиције и православља, свим мислиоцима и научницима, чија су дела обележила национално књижевно и интелектуално стваралаштво, „Печат“ додељује ово признање, уписујући их златним словима у историју наше епохе.

Само осврт на имена лауреата, добитника признања за књижевност, науку и друштвену теорију, као што су Матија Бећковић и Милорад Екмечић (2011), Чедомир Попов и Рајко Петров Ного (2012), Милован Данојлић, Мило Ломпар и Славенко Терзић (2013), Василије Крестић и Иван Негришорац (2014), говори колико је ова награда важна за Србију и српски народ, за боље разумевање наше историје, садашњости и будућности. Она је важна и као противтежа једноумљу које у српском јавном простору диктирају стране фондације и амбасаде, а чија се признања, додељивана неолибералним и анационалним организацијама и појединцима, у нашем друштву признају као једина „важна и релевантна“. Те награде се, наравно, никада не дају за допринос српској науци и књижевности већ искључиво за „промоцију различитости“, „развој цивилног друштва“ и подстицање митова о „Европи без граница“. Зато данас, за „Печат времена“ слободно можемо да кажемо да је – српска авангардна награда, и у суштини, награда која је опозиција „другој Србији“, амбасадама и страним фондацијама, као што је то и сам „Печат“. „Печат ће се борити за истину и служити истини“, написао је Вучелић у првом уводнику, у првом броју „Печата“. Данас, после 400 бројева, сви ми који смо од почетка уз „Печат“, који смо пратили његов развој и проживљавали са њим све лепе и тешке тренутке, у турбулентним временима за наш народ и државу, можемо да будемо задовољни због тога што ни „Печат“ ни Вучелић нису прекршили тај завет истине, дат на дан када се „Печат“ први пут појавио на српским киосцима.

 

Аутор је председник Српске народне партије

[/restrictedarea]