Почетна / Дух времена / Вратите ми моју Швајцарску!

Вратите ми моју Швајцарску!

ШвајцарскаПише Слободан Деспот

Да јој није у свету јединственог система непосредне народне демократије, отаџбина Виљема Тела би данас била ревносан и маргиналан чланчић ЕУ и НАТО. Али та, на папиру истинска, народна власт има и своју противтежу: свеприсутно моралистичко-глобалистичко-хуманитарно испирање мозга, од школице до гроба

Швајцарска је, уз Северну Кореју и, вероватно, Бутанску краљевину међу најтајанственијим земљама на планети. Иако је њен сваки четврти становник странац, о Хелветској конфедерацији (CH) у спољном свету владају често грубе и старинске предрасуде. Срби је, на пример, још често сматрају сувереном земљом „меда и млека“ са моћним банкама, јаком хуманитарном традицијом и неутралним ставом на међународној сцени.

Швајцарска јесте последња енклава суверене државности, са независном армијом и сопственом валутом усред новог Совјетског Савеза – Европске уније. Но она је тај (у великој мери окрњен) положај сачувала више инерцијом него свесном вољом, а поготово – упркос стремљењима свеукупне медијско-културно-политичке класе (са изузетком једне странке). Да јој није у свету јединственог система непосредне народне демократије, отаџбина Виљема Тела би данас била ревносан и маргиналан чланчић ЕУ и НАТО. Али та, на папиру истинска, народна власт има и своју противтежу: свеприсутно моралистичко-глобалистичко-хуманитарно испирање мозга, од школице до гроба.

[restrictedarea]

У силину тог једноумља сам могао да се уверим након једне телевизијске дебате у којој сам, наспрам бивше министарке Мишлин Калми-Реј (међу „најзаслужнијим“ западним промотерима независности Косова), изјавио да је Швајцарска током мог века од велике земље постала – кепец. То је проузроковало такво негодовање да ме је недељник Ебдо изазвао да писмено образложим свој став. Чак ми и широкогрудо понудио своје ступце, иако смо на сасвим супротним идејним дужинама.

Радо сам одговорио на изазов. Мој мали памфлет је након објављивања почео да кружи по друштвеним мрежама: људи су у неверици препричавали како се неко – па још исељеник! – дрзнуо да напише да у Дембелији све не иде најбоље! Но десетине топлих писама и порука које сам примио доказују ми да је сваком народу користан строг а добронамеран поглед „са стране“, као што је Србе ошинула принципијелност Рудолфа Арчибалда Рајса – нашег најмилијег Швајцарца.

Ово што следи је незнатно адаптирана верзија тог текста. Појаснио сам неке типично швајцарске ситуације, с надом да ће српски читалац у овој дијагнози препознати неке црте лудила које болно и братски зближава све народе Европе.

НЕДОКАЗИВА СТВАРНОСТ ШВАЈЦАРСКОГ ПРОПАДАЊА Рекао сам јавно, и овде понављам: од мог доласка у Швајцарску 1973, кад ми је било шест година, до данас, земља чији сам постао држављанин је од светског великана постала кепец.

Сетио сам се LXI поглавља књиге Тао Лао Цеа које вели: „Велика земља нема веће жеље до да окупља и храни људе; а мала земља нема веће жеље до да се уортачи са великом, те да је служи.“ Кратко, но јасно – мислио сам. Швајцарска из 1973. јесте била земља – окупљач и хранитељ. Ова из 2015. дубоко je подељена изнутра, сеје поделе напољу, а превише људи у њој не успева да споји крај с крајем: садржај тањира се све више смањује док расту трошкови, осигурања и кирије. Што се патуљка тиче, примера је сијасет: форсирање независности Косова, одбијање пружања азила Сноудену – када се свака трећесветска шуша понизно угошћава – па мешање у унутрашње послове Сирије… Савремена швајцарска дипломатија следи своју традицију неутралности само уколико се та неутралност састоји у беспоговорном повиновању вољи Сједињених Држава. Индијанска лукавост, као у Другом светском рату, када је Конфедерација вешто осцилирала између Осовине и Савезника не би ли је рат заобишао? Не бих рекао. Ово више личи на стокхолмски синдром. Швајцарска влада је са ревношћу лизгуза растурила сопствено финансијско тржиште, један од стубова свог просперитета, као да је хтела да се увери да ће порески рајеви остати строго англосаксонски монопол.

Све ово је очигледно за пешака попут мене. Но ми овде управо трпимо васпитање у ком нас неуморно уче да „доводимо у питање“ и да „деконструишемо“ баш оно најочигледније. И стварно, швајцарско пропадање није доказиво. То је сасвим немогуће. Онај који се у то упусти ништа вам не говори о стварности ове земље, већ само о сопственим „предрасудама“ и политичким „претпоставкама“. Или вас бар ка том закључку упућује једногласни хор твораца колективне свести.

Стога не могу да тврдим да је Швајцарска из 2015. наспрам Швајцарске из 1973. исто што је шунд авио-компанија Свис наспрам легендарног Свис ера. Не могу да тврдим да су из протеклог века наслеђени појмови интеграције, азила или хуманитарне обавезе сасвим неумесни у доба масовних сеоба условљених глобализацијом капитализма (гле: ето бар неколико устајалих идеја које су наши „деконструктори“ заборавили да „деконструишу“!). Не смем ни да кажем да је она школа која је без цинцулирања уклопила мене малог „југо“-имигранта, озбиљно га потковала квалитетним француским језиком и тиме му омогућила да постане француски писац просто боља него ова данашња школа где се имигранти „социјализују“ тиме што се моја деца терају да спусте свој ниво знања француског, те да „уче да уче“, тј. да не уче баш ништа. Не смем чак ни да писнем да је она земља у којој су кућна врата увек била само притворена, а кључеви кола увек висили за воланом, била угоднија за живот него ово друштво алармних система и свенадзора.

Не смем, дакле, да се позивам ни на своју разборитост, ни на своју интуицију, ни на своје памћење, ни на своје срце. Не смем просто ништа да кажем, заправо, а да одмах не будем политички тетовиран. Могу само да се слажем, да прогласим овај свет сумрака у коме живим најбољим могућим светом, и да се посветим својим приватним послићима. Управо тако су моји родитељи преживљавали у титоистичкој Југославији!

РАСАДНИК НОВЕ КЛАСЕ Тај прелом сам силовито искусио када сам, поткрај осамдесетих, прешао из древног колеџа у Сен Морису – најстарије школе у Швајцарској, а можда и у свету – на универзитет, то јест из једне школе конкретног знања избалансираног скепсом и хумором у светилиште механичког и аутоимуног погледа на свет, програмираног да све доводи у питање – осим себе самог. То је био расадник једне нове класе, лишене сваког трансцендентног аршина, утолико ускоумније што је била специјализованија, а самим тим некултурнија. Та елита, која стално тороче о „алтеритету“, разноликости, а да не може ни секудну да се суочи с њом, већ бар две генерације се труди да раскринка сва мерила – историјска, културна, па и просто логичка – која би омогућила да се претресу њена сујеверја. Она влада једином „објективном“ истином. Онај који оспорава њену свевласт суочава се са непробојним зидом, попут Блеза Паскала кад је сам полемисао са читавих 80 језуитских доктора и богослова. Тако се и мени десило, као двадесет двогодишњем студенту, да због неколико некоректних редака у студентском листу будем мета јавне петиције за моје протеривање са факултета, коју је предводио чувени, хонорарни и упркос томе гнусни матори професор.

Каста проповедника толеранције и „отварања ка другоме“ не зна за расправу, она само анатемише. Преко својих релеја у медијима, школству и култури она је у овој земљи завела режим општег лицемерја. Искреност у Швајцарској више није чак ни опција. То лицемерје се надовезује на стари протестантски пуританизам и захвата све средине, а нарочито оне најобразованије. Оно их тера да виде оно што није, а да не виде оно што јесте. Оно натапа отмено грађанско васпитање у којем је Фриц Цорн, аутор потресног аутобиографског тестамента Марс видео узрок рака који ће га покосити. Нација је на то пронашла само један одговор, нажалост политички: Швајцарску народну странку (SVP), једину значајну националну, антиглобалистичку скупину људи који се не стиде свог наслеђа. SVP јесте, са око 30% гласова, најјача странка у земљи. Тачно је и да захваљујући уставном праву на референдум она кочи многе кобне процесе у које су други народи запали до гуше. Међутим, политичко поприште само по себи није место за продубљене анализе ситуације и народне психологије, а мора се признати и да умна достигнућа „народних“ политичара нису баш сјајна. Народна странка најбоље зна да каже „Не!“ свему, и то иде наруку и њој и њеним противницима. Но то ништа не решава.

Интелектуални опортунизам, спојен са крајњим друштвеним конформизмом, јесте типична одлика друштава заснованих на трећем сектору (сектору посредништва и услуга). Ако му неко скрене пажњу да му олеандер скапава од жеђи, савремени Швајцарац неће устати да га залије, већ ће објаснити да се жута боја боље уклапа у његов ентеријер. А изговор ће пропратити плитким осмехом, оним истим осмехом Фришовог Бидермана кад му оверене паликуће дрско најаве да ће му спалити дом, а он, тобоже, ужива у њиховом хумору. То је осмех дућанџија и „бобоа“ (боемских буржуја), осмех изборних плаката, осмех бестежинских бића који се своде на своју социјалну димензију. Далеко више волим озбиљну усредсређеност једног Шарл-Фердинанда Рамија, Фридриха Диренмата, Франца Вебера и свих оних искрених и добрих људи који су мени, малом „југо“-имигранту, помогли да усвојим и заволим ову предивну земљу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *