Почетна / Култура / У замкама постмодерне

У замкама постмодерне

Премијера на Великој сцени Народног позоришта у Београду

„Марија Стјуарт“ после 106 година поново пред публиком националног театрa

Marija StjuartПише Рашко В. Јовановић

Шилер је 1801. написао трагедију о Марији Стјуарт и дело је први пут приказано у Вајмару јуна месеца те године. Ваља рећи да је о тој теми познати немачки песник размишљао још од 1783, да би о својој намери разговарао са Гетеом, изложивши му читаву схему трагедије маја 1799, неколико дана пре но што ће почети да је пише. Радња драме о шкотској краљици Марији Стјуарт, ватреној поборници католичке вере, која је у Енглеској годинама заточена због аспирација на престо Елизабете I, почиње у тренутку када јој јављају да је осуђена на смрт. У исти мах њен непоколебљиви присталица Мортимер, нећак витеза Полита, додељеног јој чувара, настоји да је ослободи уз помоћ других потајних католика што је и он сам. Марија га упућује на грофа од Лестера, њеног некадашњега вереника, а садашњег миљеника енглеске краљице Елизабете. Надајући се да ће у Елизабети пробудити самилост према осуђеници, Лестер ће уприличити сусрет двеју краљица без њиховог знања; али уместо милости, охола и горда Елизабета вређа супарницу, а када јој она узвраћа истом мером, биће јасно да је трагични завршетак неизбежан. Када католички фанатици поново покушавају атентат на Елизабету, за који се сматра да га је инспирисала Марија, енглеска владарка ће коначно потписати смртну пресуду заточеној шкотској краљици. Тек по извршењу казне сазнаће се да је Марија била неправедно оптужена, али Елизабета не прихвата никакву одговорност. Мортимер, будући да је откривен као Маријин присталица, извршиће самоубиство, док ће гроф од Лестера побећи у Француску. У складу са концепцијом историјске драме свога времена, Шилер је у овом делу о међусобном сукобу и нетрпељивости краљице католикиње и краљице протестанткиње поступао грађом врло слободно и ради уверљивости сценског збивања увео је и неке историјски неаутентичне ликове (Мортимер) и догађаје (сусрет двеју краљица до којега никад није дошло). Нема сумње да је такав поступак произишао из Шилерових класицистичких поетичких начела из позног вајмарског раздобља, па је стога ово дело написао у стиховима.

[restrictedarea]

marija_stjuart_plakatАдаптација текста, чији смо садржај изложили, Слободана Обрадовића и Милоша Лолића кондензовала је читаву материју, али је прилично осиромашила Шилерово поетско драмско дело. Другачије речено, Шилеров текст у преводу Бранимира Живојиновића знатно је скраћен и прилагођен у складу са постмодерним тековинама за извођење у истом стилу. Ако је осиромашена поетска драмска структура Шилеровог дела, не може се рећи да адаптација текста није очувала основне линије драмскога сукоба. Упркос томе морамо се упитати треба ли у нашем националном театру, и то на његовој великој сцени, приказивати „дајџест издања“ великих класичних дела? Мишљења смо да таква пракса припада другим позориштима.

Скраћени текст изведен је у режији Милоша Лолића на огољеној позорници на којој је стајао само један елеменат сценографије Јасмине Холбус који је ваљда требало да назначи где се радња одиграва, с тим што су се призори са Маријом углавном играли на просценијуму. То је убрзало приказивање Шилерове драме, у оваквој сценској презентацији лишено конкретне амбијентације. Једино су прикладна и прелепа костимографска решења Марие Марковић дочаравала епоху догађања радње, а у појединим случајевима указивала и на особености или функције појединих личности. Насловну улогу тумачила је Сена Ђоровић са довољно борбености и енергичним ангажманом. Било је у њеној глуми пркоса и мржње, као и израза чврсте и доследне непопустљивости. Нада Шаргин као енглеска краљица Елизабета изградила је достојанствен став, али је истовремено умела да изрази недоумице и колебања, посебно у напетој сцени потписивања пресуде Марији Стјуарт, или у посебној сцени када се пита о целисходности властитога постојања и смислу краљевске дужности коју обавља. Иван Босиљчић као гроф од Лестера пленио је својим отменим држањем, успевши да изгради дистанцу према осталима, док је Милош Ђуровић као Мортимер умео да недвосмислено оваплоти искрену приврженост према шкотској краљици Марији Стјуарт. Бранко Видаковић као врховни ризничар лорд Берли понашао се прикладно функцији – погледом и ставом недвосмислено је демонстрирао моћ. Небојша Кундачина у улози грофа од Шрузберија био је сугестиван, док је Гојко Балетић ставом и понашањем наглашавао неприкосновеност у  обављању чуварске функције. Државног секретара Зоран Ћосић играо је наглашавајући моћ ове бирократске функције. Редитељ је користио спољне ефекте помажући се моторним возилом са ургентним светлом које је неодољиво подсећало на полицијске аутомобиле којима се превозе затвореници. То возило одвешће Марију Стјуарт на губилиште. Такође, простор на којем се сусрећу и препиру две краљице био је блатњава трава, тако да су се обе укаљале. Иначе, читав сценски простор био је једно шаховско поље, што се, истини за вољу, могло видети само са галерија. Укупно узев то није умањивало ово постмодерно виђење познате Шилерове трагедије, које је омогућило савременим гледаоцима делимично упознавање са значајним делом великога песника.

[/restrictedarea]

„Марија Стјуарт“
ПИСАЦ
Фридрих Шилер
ПОЗОРИШТЕ
Народно позориште у Београду – Велика сцена
ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ
2. децембар 2015.
РЕДИТЕЉ
Милош Лолић
ДРАМАТУРГ
Слободан Обрадовић
АУТОРИ АДАПТАЦИЈЕ
Слободан Обрадовић и Милош Лолић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *