Почетна / Друштво / Тријумф колонијалне свести

Тријумф колонијалне свести

Секуларно свештенство и покушај заснивања нове митологије

ШТА НАМ ОТКРИВА КЊИГА „ДОМИНАНТНА И НЕЖЕЉЕНА ЕЛИТА”

LatinkaПише Мило Ломпар 

У настојању да историјски опише позадину и позорницу на којој корачају јунаци њене повести о доминантној и нежељеној елити у српској култури друге половине XX века, у осветљавању историјског контекста њихових речи и чинова, Латинка Перовић свесно прихвата напет и ризичан однос између становишта садашњости и историјске прошлости, пошто наглашава проблеме које је историја оставила у садашњости и циљано обликује своје истраживање према идеолошкој ситуацији времена у којем се појављује њена књига

У размишљањима о прошлости можемо разликовати два начина сагледавања историјских догађаја. У традиционалном начину сагледавања, који се дуго процењивао као аутентичан плод историчарског морала, појављује се опис низа несумњивих прошлих догађаја: они представљају појаве испуњене сопственим својствима и односима у свом времену. Но, унутар таквог историјског описа, увек је било могуће осетити садашњост човека који размишља о прошлости. То је било нарочито присутно када његово размишљање обухвати и интелектуално понашање, које обележавају процеси обликовани појединачним и групним интересима, мишљењима и укусима. Описати законе по којима се мењају интелектуални процеси, у мери у којој их осветљава познавање дела, мисли и осећања људи у прошлости, превасходно је припадало историчарима идеја. Ову напетост у осветљавању прошлости Артур Лавџој назива односом између становишта садашњости и историјске прошлости.

У настојању да историјски опише позадину и позорницу на којој корачају јунаци њене повести о доминантној и нежељеној елити у српској култури друге половине XX века, у осветљавању историјског контекста њихових речи и чинова, Латинка Перовић свесно прихвата напет и ризичан однос између становишта садашњости и историјске прошлости, пошто наглашава проблеме које је историја оставила у садашњости и циљано обликује своје истраживање према идеолошкој ситуацији времена у којем се појављује њена књига.

Тако у историјском упризорењу времена и прилика друге половине XX века у Србији, она уочава да је крајњи исход историјског кретања које описује довео до дебакла и комунистичку идеологију, и титоистички поредак, и многу историјску и интелектуалну реч, и сваког носиоца власти у том времену, као ствараоца начела, ствари и прилика које су се сурвале у прах, све до њене дуготрајне и упамћене политичке ангажованости у том времену. Она, међутим, не жели да прихвати сазнање о дебаклу као неумитном исходу историјског кретања унутар титоистичке Југославије. Да би своје схватање прошлости образложила, она уводи појам системске алтернативе, јер тврди како је постојала алтернатива – у српским „либералним“ комунистима – која је могла да доведе до повољног исхода историјског кретања: био би избегнут дебакл и било би омогућено упловљавање у срећну луку европских интеграција. Управо замисао о системској алтернативи доводи нашу ауторку до вишеструких занемаривања историјског описа и до увођења садашњег момента као одлучујућег квалитета у разумевању историјске прошлости. Лавџој то зове презентоцентричком неприликом: све историјско кретање и људи у њему посматрају се под сенком садашњости која управља погледом посматрача.

[restrictedarea]

ПОРОЗНИ И СЛАБИ АРГУМЕНТИ Но становиште садашњости у књизи Доминантна и нежељена елита испуњено је унапред датим образложењима распада титоистичке Југославије која проистичу из политичког ангажмана Латинке Перовић у деведесетим годинама XX века и после њих. Отуд наша ауторка идеолошку тачку гледишта свог садашњег ангажмана (либералног) настоји да непроблематично споји са својом некадашњом идеолошком (комунистичком) тачком гледишта. То није лако учинити. Да би конструисала континуитет који историјски оправдава људе и идеје које сврстава у нежељену елиту, она настоји да наметне представу о демократској легитимацији системске алтернативе коју проналази у једној комунистичкој фракцији. Како је то веома порозан и слаб аргумент, јер је у великој несагласности са бројном историјском евиденцијом, коју оличавају и речи и чинови у историјској прошлости, она га нужно уклапа у суштински – културнополитички и геополитички – аргумент о саморазумљивом и оправданом првенству западних (америчких) сила у садашњем посматрању историјске прошлости. Отуд је нужно унапред прихватити западно (америчко) тумачење распада титоистичке Југославије. Када се то догоди, сав историјски опис догађаја и речи који припадају историјској прошлости подлеже презентоцентричкој неприлици, јер постаје пуки рефлекс једне идеолошке предодређености. Тако становиште садашњости, образовано у хоризонтима западне (америчке) моћи, добија одлучујућу предност над историјском прошлошћу коју треба приказати.

Која су својства ове интерпретативне одлуке? Ослања се на давнашњу традицију западних – енглеских и немачких, Ситон-Вотсонових и Науманових – погледа на јужнословенско питање, средњоевропски простор и Хабзбуршку монархију. Она има садашњу подршку у актуелном распореду сила и у сломљеној јавној вољи за интелектуалним облицима отпора застрашујућим медијским и практичним демонстрацијама окупационо-колонијалне моћи у нас. Вођена је намером да интелектуално озакони апологетски став у односу на владајући дискурс западних (америчких) моћи о распаду титоистичке Југославије. Поунутрашњивање ових својстава представља основни циљ књиге Латинке Перовић.

Као да нам то дискретно сугерише сам избор издавача. Шта показује околност да је Радио-телевизија Војводине, као државна медијска кућа издржавана новцем пореских обвезника који би требало да је усмерен за сасвим друге намене, објавила књигу Доминантна и нежељена елита? Да није реч о једном од могућих мишљења о интелектуалној и политичкој елити у Србији него је у дејству представник оног мишљења које је у најдубљој сагласности са државном политиком, које је промовисано државним средствима и које представља једну силу која се оглашава. Такав је случај и са књигама неких од јунака ове књиге: Радомира Константиновића и Зорана Ђинђића. Као да се Латинка Перовић никада не може појавити у аутентично индивидуалном облику, као самостални појединац, већ се она увек појављује у одори неке општости: као гласник једине партијске власти, или као гласноговорник невладине организације коју новчано и политички подржавају западне (америчке) силе, или као спикер једне државне и медијске моћи.

Такав положај као да се преноси и на њено одређивање и именовање доминантне и нежељене елите. У сентименталним сећањима на прве године своје студентске младости, које су биле и прве године под комунистичком влашћу, у Аутобиографији о другима, Борислав Михајловић Михиз као неопростив грех помиње околност да је пропустио да искаже поштовање једној врсти људи: „Ту крај нас, у истом граду и на истом меридијану живота, докончавали су своје дане Милутин Миланковић, Брана Петронијевић, Иван Ђаја, Радивој и Милан Кашанин, Јустин Поповић, Милан Грол, Никола Радојчић и толики други значајни посленици науке и пера, дела и интегритета.“ Премда је комунистички режим био склон да прихвати сваког познатог јавног радника спремног на сарадњу под датим (неслободним) условима, „они нису притрчали“, пошто „није им се хтело да пољубе папучу“. Последице су биле видљиве: „Скрајнути због тога из јавности, потиснути у изолацију, господски и ћутке у резервату сопственог достојанства подносили су осуду на јавни заборав себе и свога дела.“ Зар ово није прецизан опис једне силом државне моћи скрајнуте, смислом комунистичке револуције обезвређене и отуд нежељене елите? Не само да у књизи Латинке Перовић ниједан од ових људи није описан него се готово ниједан од њих уопште и не помиње: изузев једног цитата Николе Радојчића о Јовану Рајићу и три спорадична именовања Милана Грола. То је важан и прећутни знак солидарности наше ауторке са комунистичком традицијом: занемаривање врхунских српских грађанских интелектуалаца упечатљиво сведочи о прогону и не постоји никаква свест у „белешкама о интелектуалној и политичкој елити у Србији“.

ДВЕ ТРАДИЦИЈЕ У овим белешкама Латинке Перовић под доминантном елитом подразумева се она традиција која је – под утицајем руских социјалистичких учења – баштинила представу о органској држави, као држави народног јединства која није друштвено, класно и духовно подељена, о колективистичком начелу које прожима све друштвене односе, о хегемонијалној улози партије у свим друштвеним пословима, о самоуправи и задружној својини, о косовском миту као битном елементу политике, о уједињењу свих делова српског народа у једну државу. Представник таквог начина мишљења – које има дугу традицију, можемо га назвати народњачким и популистичким, и које представља истинску подлогу за природно усидрење комунистичке револуције – свакако је Добрица Ћосић.

У нежељену елиту спадају пак следбеници оне традиције која – под западним утицајима – баштини представу о модерној држави, као држави оделитих својинских, судских, извршних и законодавних послова, о индивидуалистичком начелу у друштвеним односима, о плуралистички обликованом партијском животу, о приватној својини као темељу слободног појединца, о критичкој дистанци према косовској и националној традицији, о потискивању идеје о уједињењу српског народа у једну државу у корист идеје о дубинској модернизацији свих састојака друштвеног живота Србије.

Сама својства овако описаних елита делују као скуп различитих момената српског историјског кретања. Зашто би залагање за национално уједињење противречило класној подељености друштва? Зашто би косовска традиција ваљало да буде искључена из плуралистичког партијског живота? Зашто би национална еманципација била у неразрешивој противречности са модернизацијом јавног, приватног и економског живота? Да ли је тако заиста и било у српској историји? Да ли су, насупрот овако конструисаној схеми, у историјској прошлости била на делу прожимања оних својстава која су овде сасвим арбитрарно супротстављена, као што су упечатљиво деловале и историјске личности – попут Стојана Новаковића – у којима су се та својства додиривала?

Stevan_Kragujevic,_Milovan_Djilas,1950СПИСАК КОЈИ ИЗНЕНАЂУЈЕ Но, списак представника ове наводно „либералне“ традиције прилично изненађује. Ту налазимо двојицу аутентичних вођа комунистичке револуције која није била никакав либерални нити индивидуалистички надахнути чин него непатворен облик – у послератним данима – револуционарног терора: Милован Ђилас и Коча Поповић. Како они представљају сродну политичку оријентацију када је један од њих – после раскида са комунизмом – био у затвору, док је други истовремено био министар спољних послова? Шта их повезује у историјској прошлости? Ту су двојица председника српске комунистичке организације која је оличавала монопол и колективистичко усмерење у политичком систему: Марко Никезић и Иван Стамболић. Како они представљају сродну политичку оријентацију када је један смењен због „либерализма“, а други је управо тада политички почео да се успиње? Која идеја их је учинила сродним у том супротносмерном кретању? Ту су чланови партијских (Слободан Инић) и државних (Новак Прибићевић) организација: како се огледају њихова „либерална“ и „индивидуалистичка“ схватања у деловању партијске и државне номенклатуре која је била вођена идејама диктатуре пролетаријата? Ту су интелектуалци изразито комунистички опредељени и у блиским односима са влашћу, лишени икакве дистанце у односу на садржаје титоистичког поретка до самог његовог краја: Богдан Богдановић и Радомир Константиновић. Ту проналазимо научнике – Сима Ћирковић и Иван Ђурић – чије откриће сопствене несагласности са колективистичком и партијском традицијом почиње у противљењу Меморандуму САНУ из 1986. године и политичкој оријентацији коју је промовисала Осма седница ЦК СК Србије у 1987. години. То су сувише касни датуми за истинску посвећеност либералним схватањима, јер је Берлински зид пао 1989. године.

Koča_Popović_uniforma_kraljevske_vojske„НЕЖЕЉЕНА” ИЛИ ВЛАДАЈУЋА ЕЛИТА? Овакав избор људи показује да је одредница о нежељеној елити можда тачна, јер је реч о људима који су без икаквих демократских провера и избора управљали друштвом. Но сама одредница је непрецизна и недовољна, јер је превасходно реч о људима власти: отуд би прикладно било назвати их владајућом елитом. Тада би био много прецизније оцртан њихов друштвени положај, као што би под разумну сумњу дошла њихова „либерална“ схватања. Ако су и популистичка и владајућа елита – у другој половини XX века – непроблематично баштиниле комунистичку револуцију и традицију, онда би прикладни наслов књиге наше ауторке био нешто друкчији: лица комунистичких елита. То упечатљиво показује један од важних јунака књиге Латинке Перовић: премда није био члан комунистичких партијских организација, Зоран Ђинђић је – како је у овој књизи приказано – обликован под утицајем револуционарних идеја, радикалних, анархистичких и чак терористичких, па се отуд његов портрет с правом појављује као плод кретања осе револуције. Отуд долазе и оцене по којима је његов премијерски презир према институцијама исказао одлучност, државништво и етику одговорности, јер се налазио на позицијама „револуционарног активизма“: на прагматички, постмодерни и неначелни начин, јер ни сам никад није био непосредно изабран.

Да су употребљена прикладна именовања елита – народњачка и владајућа елита – постало би очигледно да није описано аутентично подручје нежељене елите: оно припада оним српским интелектуалцима и политичарима који су – у српској грађанској традицији, често следујући њеним заблудама, са битним менама и ожиљцима времена, које је остављала путања тоталитарног и ауторитарног друштвеног кретања – настојали да афирмишу истински либерална, демократска и национална начела и да их саобразе историјским налозима времена. Премда би слика интелектуалних и политичких разликовања била диференциранија, потпунија и истинитија, приказ комунистичких елита добио би негативан вид. То никако није одговарало историјској прошлости како је види Латинка Перовић. У оваквом историјском приказивању, засенчене симулакрумом нежељене елите, која своја недемократска својства скрива својим садашњим политичким изборима западних (америчких) сила, демократска, либерална и национална традиција претрајавају у усамљеним и прећутаним појединцима, да би – и у вишепартијском систему – постепено биле потиснуте на ивице утицаја: све до потпуног брисања из политичког живота у нашим данима. То одговара становишту садашњости Латинке Перовић.

ПОКУШАЈ УБИСТВА – КОМПЛИМЕНТИМА Није уобичајено да се у књизи која се – у једном неопрезном покушају убиства комплиментима – оцењује као „обол историјској науци, рационалном поимању прошлости“, као „проницљива и изузетно чињенично поткрепљена анализа“, коју је написала „аналитички оријентирана, трезвена и студиозна повјесничарка друштва о којем пише“, у којој „откривалачки домет њених изучавања“ плени у мери да изазива – нехотично хуморно – поређење са Слободаном Јовановићем, у књизи чија је ауторка „прецизна, врло строго се држи чињеница, крајње је савесна у свом научноистраживачком послу, ни на тренутак не даје одушка својој имагинацији“, проналазе бројне материјалне грешке. Њих не помињу ни они који опрезно, али прецизно указују да треба препознати у књизи наше ауторке „када је била историчар, а када политичар који се бори за своју идеју, за своје виђење“. Ако не прионемо уз окрепљујућу мисао да је књига Латинке Перовић „скица за један документарни роман“, па да грешке у њој имају статус књижевних чињеница, што би био сумњив комплимент, остаје нам да укажемо на околност да је реч о грешкама различите врсте.

Постоје грешке које су плод недовољне тачности, брижљивости, савесности у припреми саме књиге. Тако се из приказане биографије Димитрија Ђорђевића може стећи утисак да је познати историчар жив, јер нема податка да је умро. Под великом сумњом остаје тврђење да је Петар Стамболић рекао секретару ЦК СК Србије – поводом разговора у Српској књижевној задрузи – „ишла си им на ноге“, будући да је ауторка оглашавање ове фразе раније приписивала Едварду Кардељу. Не делује као прикладно позивање на архивски податак када у овој књизи прочитамо да је Марко Никезић – у разговорима са Титом, у октобру 1972. године – казао како је главно политичко питање „борба са великосрпским националистима“, док је наша ауторка – позивајући се на исти архивски извор – раније тврдила да је он казао како је то „борба са великосрпским национализмом“ . Јер архивски податак се или тачно приказује или није никакав податак.

Има грешака које су плод погрешног увида у стање основних ствари. Тако није тачно да је Дејан Медаковић био стручњак за српску средњовековну уметност, већ је он био истраживач српског барока. Нетачно је да је Михаило Марковић „на Филозофском факултету водио… борбу са догматичним Душаном Недељковићем све до Марковићевог удаљавања са факултета“. Душан Недељковић је удаљен са Филозофског факултета више од две деценије пре Михаила Марковића, који је уклоњен 1975. године. Није тачно да је Добрица Ћосић „после Растка Петровића, био први српски писац који је видео Африку“. Зар није, рецимо, Јелена Димитријевић – још 1929. године – објавила своја Писма из Мисира? Зар она није описала и путовање бродом од Каира до Јерусалима?

Није тачно да је до обнове односа социјалистичке Југославије и земаља Источне Европе дошло 1952, јер је тада Стаљин још био жив, па је обнова била могућа тек после Хрушчовљевог доласка у Београд 1955. године. Није тачно да је књига Моћ и стрепње Добрице Ћосића изашла 1969, пошто се она појавила – и била забрањена – 1971. године. Није тачно да су „Срби после Другог светског рата постали већински народ у Војводини“, будући да су они у међуратном периоду – како показује књига Владана Јојкића – били релативна већина у Банату, Бачкој и Барањи. Није тачно да је 1928. године постојала Краљевина Југославија. Није повољно ни за обичног савременика, као што је потпуно неповољно за професионалног историчара, да пише како су Никола Милошевић и Коста Чавошки „основали Српску либералну странку“, да би потом устврдио како су они „основали Либералну странку Србије“. Јер то су биле две странке, које су основали различити људи, у различитим временима и чак различитим местима: оне су – чудном алхемијом „историјског сазнања“ у чију је славу наша ауторка просула толике речи у овој књизи – претворене у једну.

Latinka i NikezicИ ПОНОВО – ГРЕШКА ДО ГРЕШКЕ Под сумњом остаје тврдња да је Иван Ђурић добио „у Војводини више гласова и од Слободана Милошевића“, ако се сетимо да је – како пише Политика од 13. децембра 1990. године – Милошевић добио 3.285.799, а Ђурић 277.398 гласова. Није тачно да се књига Хане Арент зове О тоталитаризму, јер је њен наслов – Извори тоталитаризма. Није тачно да је „1974. године Философија паланке… објављена у познатој Нолитовој библиотеци Сазвежђа“, јер је она у тој библиотеци први пут објављена 1981. године. Није тачно да је Радомир Константиновић „у време припреме крвавог рата деведесетих година прошлог века дао… да се овде, у Новом Саду (1988), објави први пут очево дело Политика споразума“, јер је ово дело Михаила Константиновића први пут издато много касније од почетка распада титоистичке Југославије и при крају деведесетих: 1998. године.

Неке грешке су условљене видним дејством ауторкиних идеолошких наклоности. Није тачно да је Конгрес културне акције, одржан у октобру 1971. године у Крагујевцу, био „јединствено неидеолошко окупљање интелигенције у Србији после Другог светског рата“, јер су и уводни реферати, и почасни гости, и одабрани учесници изричито обележавали водећу улогу комунистичке партијске интелигенције. Узрок ове грешке огледа се у потреби да се политика српских „либералних“ комуниста прикаже као неидеолошка.

Stevan_Kragujevic,_Ivan_Stambolic,_maj_1986Није тачно да је Добрица Ћосић, у интервјуу који је „само две недеље пре смрти дао… београдском Недељнику… потврдио… доследност историјском циљу српскога народа како га је видео и формулисао пре 70 година“. Јер он је у том интервјуу рекао да је „косовско питање решено“, да је Косово „политички изгубљено, и не треба више ни атом снаге трошити на то питање“. Он је, дакле, рекао тачно оно што је деценијама изрицала Латинка Перовић, што је недавно изјавио актуелни председник САНУ, кога је ауторка изричито подржала: оно што – практично и пресудно са Бриселским споразумом – остварује актуелна власт. То значи да је мишљење Латинке Перовић превасходно мишљење које наше власти – од 2008. године – спроводе постепено, манипулативно и насилно услед инерцијског отпора стварности. Одакле, онда, потреба за неистинитим приказивањем последњег интервјуа познатог писца? Да би схватање о представнику доминантне елите могло да опстане у својој неверодостојности, настоји се да се измисли негативни континуитет у његовој испрекиданој и недоследној политичкој мисли.

Није тачно да је „Србија… у XX веку имала, у суштини, две политичке генерације: радикале и комунисте“. Околност да се у оваквим судовима циљано занемарује веома видно и дуготрајно присуство самосталних радикала, односно демократа у српској политици условљена је потребом да се послератна хегемонијална позиција Комунистичке партије Југославије прикаже као правилност, а не посебност у српском политичком и друштвеном животу. Темељно је проблематична тврдња како је „концепција јединствене Југославије уздрмана… тек са фактичким нестанком главних чинилаца њене кохезије – Тита и Савеза комуниста Југославије“, јер се – током позних седамдесетих и раних осамдесетих, када се примењује Устав из 1974. и Закон о удруженом раду из 1976. године – појављују бројни социолошки и економски радови посвећени затварању републичких тржишта, заједничкој и договорној уместо јединствене економске политике, као што се појављују нацрти заједничких језгара писаца и дела, као најаве републичко-покрајинске поделе културне прошлости, која има својих одјека и у припремама за друго издање Енциклопедије Југославије.

ТАМНЕ СЕНКЕ Понекад наилазимо на грешке које бацају тамну сенку на општу културу Латинке Перовић. Тако у једној реченици о Милану Богдановићу долази до концентрације материјалних грешака: „У књижевној критици наставио је ону оријентацију коју је крајем XIX века започео Љубомир Ненадовић, а после Првог светског рата на Београдском универзитету наставили Павле Поповић и Јован Скерлић.“ Није тачно да је Љубомир Ненадовић исказивао било какву критичку оријентацију „крајем XIX века“, јер је био мртав 1895. године, и уопште се није бавио књижевном критиком, а такву оријентацију је исказивао Љубомир Недић. Није тачно да је такву оријентацију после Првог светског рата могао наставити Јован Скерлић, јер је умро 1914. године, па су он и Павле Поповић на Београдском универзитету могли да остварују своје критичке и књижевноисторијске оријентације – уосталом различите од оних које је обликовао Љубомир Недић – само пре Првог светског рата. Ове реченице о Милану Богдановићу написане су – као предговор једној књизи – 2009. године, да би у овом облику – као погрешна тврђења – биле пренете у Доминантну и нежељену елиту. Да ли је могуће да нико – у периоду од 2009. до 2015. године – није приметио колико су оне нетачне? Или није било никог ко би ризиковао известан број непријатности и увреда које би се сручиле на његову главу ако укаже на њих? Чита ли, уопште, неко оно што пише Латинка Перовић, проверава ли неко истинитост њених цитата, или се све што она саопшти прима на исти начин као што се то чинило док је била секретар ЦК СК Србије: идолатријски, без икакве провере, са афирмацијом њене идеолошке и политичке оријентације?

Није тачно ни да је „у раздобљу после Другог светског рата, Милан Богдановић… пре свега, био књижевни критичар јединствене енергије, скерлићевског темперамента и стила“, јер он уопште није био критичар таквог стила, будући да је прихватио све истакнуте модернистичке писце (Црњанског, Андрића, Крлежу, Ујевића, Десанку Максимовић) после Првог светског рата, док је после Другог светског рата изгубио осећај за нове песничке тонове и обезвређивао модерну поезију Васка Попе. Није тачно ни да је критичка награда која носи његово име „деведесетих година прошлог века… фактички укинута: није било ни нових добитника, ни свечаности поводом доделе награде, ни позива породици да тим свечаностима присуствује“. Тачно је нешто сасвим супротно од тврђења наше ауторке: награда је редовно додељивана и у деведесетим годинама прошлог века, као и у првој деценији новог столећа. О томе сведоче имена њених добитника, која се нижу од – на пример – Павла Зорића у 1995. и Бојане Стојановић Пантовић у 2000. години до Добривоја Станојевића у 2012. и Миливоја Ненина у 2015. години. Зашто је неопходно износити овако очигледне и лако утврдиве неистине?

У неким грешкама је присутна тежња да подупру интерпретативну окосницу књиге: њену вишеслојну одбрану титоизма као најприкладнијег историјског облика за укључивање у процес европских интеграција. Тако се за Устав из 1974. године тврди да је био консензуалан, премда се каже да је донет на основу односа снага у којем је Србија остала – усамљена: какво схватање консензуса се овде намеће? Под далекосежном сумњом остаје тврдња да „услови за придруживање европској асоцијацији исти су за све народе“, јер је лишена било какве потврде у актуелној историјској евиденцији.

ЗАСНИВАЊЕ НОВЕ МИТОЛОГИЈЕ Појављују се грешке које су вођене намером да се српска прошлост тумачи у складу са идеолошким концептом српске кривице. Тако је потпуно нејасно на какву историјску евиденцију се ослања тврдња да су „Србију… исцрпли ратови за територије: у току 125 година, она је ратовала на сваких 14 година“. Ако и српске устанке подведемо под ратове за територије, што је необичан начин гледања на ствари, ако и Први светски рат разумемо као српски рат за територије, што је интерпретативно озакоњење српске кривице за светски ток догађаја, онда уочавамо да је до 1918. године, на територији Србије било ратних дејстава око 20 година. То није неупоредиво дуже од ратова у којима су учествовале друге балканске земље. И периоди мира били су сразмерно дуги. Тако је од 1815. до 1875. године протекло 60 година, као што је од 1878. до 1912. године протекло 34 године. То значи да је Србија у скоро сто година ратовала само један пут.

Немачка је пак у једној деценији – од 1864. до 1871. године – ратовала за територије чак три пута. Грчка је – 1897. године – послала флоту као подршку устанку критских Грка. Зар то нису били ратови за национално уједињење? Битку на Сливници ипак не можемо рачунати у озбиљан рат. Њу је заподенуо несумњиви – после Берлинског конгреса – аустрофил краљ Милан. Премда лично кукавица, овај миљеник нашег секуларног свештенства био је – како је приметио Слободан Јовановић – наш најратоборнији краљ, јер је водио три рата. Ако свим овим догађајима, прикључимо и Други светски рат и распад титоистичке Југославије – што нису догађаји везани за самостално српско политичко деловање – није јасно у којих је то 125 година Србија ратовала на сваких четрнаест година?

Knjiga LatinkaИма грешака које су вођене намером да се кривотвори стање ствари у корист привилеговања арбитрарно одређене нежељене елите. Тако није тачно да су Философија паланке и Видовдан и часни крст књиге које су имале „сличну судбину: дуго су биле прећуткиване“. Таква тврдња је класичан пример нове митологије коју заснива књига Латинке Перовић. Јер како се тако нешто уопште може устврдити, ако знамо да су обе књиге биле громогласно прихваћене од партијске номенклатуре, од комунистичке интелигенције, од медијски привилегованог присуства, па је Философија паланке „добила две награде (Награду Ђорђе Јовановић 1971. и исте године Годишњу награду Радио Београда)“, док је Видовдан и часни крст овенчан Октобарском наградом града Београда?

Постојање оволиког броја грешака свакако баца сумњу на укупну солидност и домете књиге састављене од различитих текстова, предговора, студија и чланака, писаних за разне прилике и без заједничке намере, премда вођених истоветним идејама: то је чини препуном понављања, јер се биографски подаци често селе из текста у текст, са симпатичном појединошћу да су некролози један од најприсутнијих говорних жанрова. Присуство бројних грешака делује као плод научне неуспешности у реконструкцији историјске прошлости: као једном времену које је нетом протекло и чији су бројни сведоци живи. Оно, штавише, делује и као рефлекс идеолошког предразумевања које задаје привилеговану перспективу у осветљавању догађаја, ставова и околности.

Премда непрестано говори о историјском сазнању које треба да – у разумевању прошлости – однесе превагу над историјском свешћу, митовима и предрасудама, Латинка Перовић – како сведоче неке од њених очитих грешака – непрестано образује митолошку – будући да је идеолошки предодређена – представу о доминантној и нежељеној елити. Управо таква представа треба да постане подлога за историјска образложења распада титоистичке Југославије: у сукобу тумачења који обележава духовну ситуацију нашег времена и који треба да одреди неупитни статус будућих политичких одлука које ће имати националну и историјску резонанцу.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. FASIYAM U GENIMA I SEKTA U SRCU JEDNOM RECJU LATINKA !!!!!!!koliko casa krvi od jutros popijeno




    0



    0
  2. Одлично разобличавање књиге коју је о нашем трошку издала јавна телевизија Војводине (да, телевизија је издала књигу!). Има ли циничнијег одговора на омиљена питања Латинке и њених истомишљеника: ко је доминантна елита и гди су наши новци?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *