Почетна / Друштво / Тријумф колонијалне свести (4) – Марко Никезић и модернизација

Тријумф колонијалне свести (4) – Марко Никезић и модернизација

Marko NikezicПише Мило Ломпар 

Веза између српских „либералних“ комуниста и полицијско-судских носилаца власти није случајна него закономерна. То документује и књига Доминантна и нежељена елита

Као битно својство нежељене елите Латинка Перовић издваја њену посвећеност политици као вештини предвиђања и њену успешност у сагледавању будућих догађаја. То суштинско својство политике је и чини различитом од доминантне елите, која је – попут Добрице Ћосића – усмерена према прошлости. За процену о предвиђању као врлини нежељене елите карактеристичан је исказ Марка Никезића – из осамдесетих година XX века – по којем „нам највећа опасност за независност долази из Совјетског Савеза“. Прошло је веома мало времена од ове процене, која је била деценијски аксиом југословенске спољне политике, до тренутка када се распао Совјетски Савез. Одједном се – у најстрашнијим садржајима многих живота – показало да је највећа опасност не само за независност него и за сáмо постојање Југославије везана за деловање западног (америчког) света: као што је садашњи положај свих држава које су настале на развалинама титоистичке Југославије у толиком степену колонијалан у односу на западни (амерички) свет да се идеја једноставне зависности појављује као недостижни идеал.

Овако погрешно предвиђање не мора нужно проистицати из човекове неспособности да разуме стварност. Одакле оно? Заједно са импровизованим наглашавањем значаја географске близине Русије, оно се појављује као идеолошка рационализација која треба да заклони и учини унапред привилегованим западни (амерички) став у распаду титоистичке Југославије. Сугестија је неистинита колико је и прецизна: будући да не представљају – наводно – опасност по опстанак Југославије, западне (америчке) силе нису од највећег значаја за историјски одиграни расплет.

Није се показало као тачно ни предвиђање Марка Никезића о томе како је „свако великоалбанско, великосрпско или неко треће слично решење, подједнако нереално решење“. Јер, уз активну помоћ западних (америчких) сила, великоалбанско решење се показало не само као могуће него и као стварно. Нетачно је било – поводом уставних амандмана из 1971. године – и његово тврђење о томе како се „многе битке воде… у области права и речи“, али „то не би требало да пређе меру у којој то може да утиче на реално стање“. Тако се „поставља… питање, рецимо, гаранције да Србија остаје држава“. Шта каже Марко Никезић у одговору на тај захтев? Он препоручује „да не излазимо из стварности у тим полемикама. То је вероватно и написано негде и до сада – да је Србија држава, а друго – гаранција је да она постоји“. У овим исказима видимо једно сасвим „нелиберално“ минимализовање права, занемаривање уставних последица које могу наступити, пренаглашавање фактичког стања и – одлучујуће – неосећање да је промена стања факата увек могућа.

Ова спољнополитичка својства нежељене елите складно се допуњују са Никезићевим унутрашњеполитичким погледима. Тако он – у 1972. години – каже: „За четири године рада садашњег ЦК главно политичко питање било је борба са великосрпским национализмом. Оно и остаје такво. То у ствари и није једно питање. У њему се преламају сва питања српског друштва, у фази социјалистичке револуције. Решава се, рекао бих, ко ће кога у Србији.“ Овај став Марка Никезића остао је привилегована историјска перспектива, политичко становиште и делатно начело Латинке Перовић. Он почива на хипергенерализацији: ако се сва питања српског друштва сустичу у једном питању, онда се плуралност друштвене и националне егзистенције, као и не нужна истоврсност путањâ у њима, подводе под један појам, у њему тотализују и од њега – на неистинит начин – чине зависним.

[restrictedarea]

ПРИЈАТЕЉ- НЕПРИЈАТЕЉ Свакако да се овакав начин мишљења – „ко ће кога у Србији“ – може поставити у велику близину теоријске тезе Карла Шмита о средишту политичког које је премрежено значењима појмовног пара пријатељ-непријатељ. Није, дакле, тачно да српски „либерални“ комунисти нису – како тврди наша ауторка – „политичког противника изједначавали са непријатељем“. То омогућава вишеструке недоумице. Ако препознамо да у „либералним“ ставовима постоји однос пријатељ-непријатељ, онда као да потврђујемо мисао немачког филозофа о либералним схватањима као „идеологијама“ које прекривају темељ политичког.

Но, увек је могуће да негирамо „либерално“ својство политичких ставова Марка Никезића. Утолико пре што је он себе схватао као – „револуционарног демократу“. Ма колико да га наша ауторка оправдава, ово одређење остаје дубиозно, јер – како је показивао Никола Милошевић – „револуција и демократија никад не иду заједно“, пошто „револуција значи насиље, демократија значи слободу“. Начин мишљења Марка Никезића има своје историјско и политичко порекло у комунистичкој доктрини о великосрпском национализму као облику хегемоније у Југославији. Та доктрина је представљала преокренути облик појма српске кривице који је обликовао различите видове политичких и историјских односа према српским националним правима у XX веку.

Овакав начин сагледавања историјских и политичких ствари има еминентно насилне практичне последице. Јер, Марко Никезић каже како „не би требало обуставити унутрашње борбе“, већ „напротив, требало би у унутрашњим борбама бити јаснији“. Такви искази далекосежно обезвређују непрестано инсистирање – у овој књизи – на „либерализму“ српских комуниста. Ако се, наиме, у главном питању не препознаје неки историјски или политички проблем него се утврђује „ко ће кога у Србији“, ако је потребно појачати унутрашње борбе, онда се као главно питање појављује борба за власт, а не борба за либерални и демократски правац друштвеног развоја.

Можемо ли – у том случају – веровати у заклињања српских „либералних“ комуниста да они немају никаквих веза са репресивним мерама које су испуниле друштвени живот у време њихове власти: од 1969 до 1972. године? Утолико пре, што се Марко Никезић, као аутор ове знамените формулације – „ко ће кога у Србији“ – није заустављао на њој него ју је – о чему нема ни речи у књизи наше ауторке – допуњавао изричитим садржајем: „У неким стварима превешћемо и на административне мере.“ Он себе није, дакле, изузимао из административних мера које су доношене и које су подразумевале и – затвор. Није то чинио ни секретар ЦК СК Србије (Латинка Перовић) када је – октобра 1972. године – устврдио: „Нема колебања Савеза комуниста Србије у погледу потребе за административним мерама.“ Она, дакле, не каже како нема колебања у полицији, тужилаштву или судству, него у Савезу комуниста Србије чији су врховни руководиоци – српски „либерални“ комунисти.

Отуд веза између српских „либералних“ комуниста и полицијско-судских носилаца власти није случајна него закономерна. То документује и књига Доминантна и нежељена елита. Јер, Борислав Михајловић Михиз приповеда како се његова реченица – изговорена у приватном разговору – о томе како „српски пут сада води преко Саве, а не преко Дрине“ после неколико дана „појавила у говору Латинке Перовић, као једна од парола српских националиста“. То се догодило – како му је потом посведочио Мирко Тепавац – као плод „извештаја прислушне службе“. Тако је настало тврђење да се секретар ЦК СК Србије у политичком говору служи подацима које је добавила прислушна служба политичке полиције. Но, излагање Марка Никезића – са представницима редакције листа Комунист, 8. априла 1969. године – доноси реченицу како српски националисти „разговарају о томе да пут у Босну води преко Новог Сада“. Инкриминисана реченица била је део његовог говора и она показује да је системска веза између српских „либералних“ комуниста и политичке полиције била плод уверења у то да је пресудно питање – „ко ће кога у Србији“.

„БОРБА НА ЖИВОТ И СМРТ” Од одлучујућег је значаја да уочимо како ово практично и делотворно поимање политичких и историјских понашања није престало са ишчезавањем комунистичког поретка. Оно није укинуто у складу са либералним и демократским представама о партнерима у политичком процесу. Оно је, штавише, добило свој наизглед неочекивани продужетак у нашим данима: у разговору за Хрватску телевизију – 21. априла 2013. године – Латинка Перовић каже како је однос две Србије „борба на живот и смрт“. То изриче два пута. Шта значе њени – и у овој књизи понављани – позиви на превазилажење унутрашњег рата у српском друштву? Они су свакако неискрени. Но, они су превасходно идеолошке рационализације у корист обезбеђивања првенства и монопола идеологије секуларног свештенства: да их не би осенчила оптужба како изазивају унутрашњи рат, противници секуларног свештенства унапред треба да прихвате апологију западних (америчких) интереса.

mihizТрагови самог механизма свакако да су видни: у културном додатку Политике, у мају 2014. године, појавила су се на једној страници три текста која подупиру тезу како  „нема места у јавности“ мети њиховог политичког незадовољства – Андреју Фајгељу. У наводно плуралистичком свету секуларног свештенства, које баштини засаде српских „либералних“ комуниста, могуће је, дакле, да се у Политици образује захтев за искључивањем човека из јавности, за одузимањем – без икаквих судских, културних, цивилизацијских или законских огрешења – његових људских права какво је право на постојање у јавном животу.

Овај захтев за изгоном је мера која се не примењује према политичким противницима него према политичком непријатељу. Где је, онда, место човеку за кога је културни додатак Политике произвољно устврдио како му није место у јавности? Одговор је дошао годину и по дана касније: у затвору у који га је садашња власт сместила због вербалног деликта. Као што један филм носи наслов Позови М. ради убиства, тако бисмо у понашању садашњих власти могли прочитати делатну максиму: прочитај културни додатак Политике – ради хапшења. Тако се стари комунистички слоган о уништењу непријатеља – „ко ће кога у Србији“ – појавио у  конформистичко-опортунистичком односу према адресама моћи, у идеолошком лево-либералном шипражју и – пресудно – у ауторизацији западних (америчких) сила. Свест о уништењу непријатеља прецизан је показатељ скривеног и делотворног континуитета.

Nikola_Milosevic_(1929-2007)Нагласивши да је у политичком судару с почетка седамдесетих година XX века било речи како о Савезу комуниста и карактеру демократије тако и о националном питању и карактеру југословенске државе, наша ауторка закључује: „У суштини, то су два лица једног истог питања – концепције развитка.“ Она не уочава да су то – по историјском исходу – ипак два питања. Јер, заустављен је реформистички курс српских „либералних“ комуниста у подручју демократије, али је продубљен и појачан њихов курс у одређивању карактера српске републике и југословенске државе. Шта то значи? Последице њихове политике биле су, дакле, безначајне по комунистичку идеологију, али су биле судбоносне по српски народ и државу.

Они, дакле, нису рачунали са нестанком Југославије. То је било погрешно. Они нису сагледали природу хрватског национализма, будући да су – вођени комунистичком тезом о великосрпској хегемонији – веровали у његову реактивну, а не аутохтону природу. То је било погубно. Омогућивши уставне промене које су доврхуниле у Уставу из 1974. године, они нису узели у обзир ризике који су утрли пут државној декомпозицији Србије. То је било неодговорно. Они су ишли у сусрет западној редакцији српског положаја у постјугословенској конфигурацији. То је била последица усвајања „америчког става“. Они су усвојили прогресистички концепт историје. То се показало као плитко.

Сама теза да се са српским „либералним“ комунистима „могао одржати југословенски оквир“ вишеструко је несигурна. Како се, наиме, могао спречити распад титоистичке Југославије после пада Берлинског зида, ако знамо да су се распали и Чехословачка и Совјетски Савез? Колико је вероватно да би хрватски национализам прихватио југословенски оквир, ако знамо да он није прихватио ниједан југословенски оквир: ни унитаристички у 1921. години, ни споразумни у 1939. години, ни федерални у 1963. години ни конфедерални у 1974. години? У свим овим садржајима српски „либерални“ комунисти су се огрешили о способност предвиђања коју наша ауторка сматра суштинском врлином и својством политике.

ОБРЕНОВИЋИ И ИСТОРИЈСКИ ОКВИР У књизи Доминантна и нежељена елита постоји политичка пројекција која у запретаном облику бива смештена у историјску прошлост Обреновића. У опису друге владе кнеза Михаила, Слободан Јовановић утврђује како су се тада „економска питања остављала… за доцније, кад будемо извршили народно уједињење, и када не будемо имали друге бриге него само ту, како ћемо нашу земљу што боље уредити и унапредити“. Ово класично сазнање о историјској прошлости није никакво откриће наше ауторке. Јер, оно припада српској грађанској традицији. Али секуларно свештенство га прилагођава својим циљевима и претвара у своју идеолошку оптужницу. Како? Оно га одваја од њему прирођеног сазнања о ауторитарности као владајућем политичком начелу. Јер, „политичке слободе“ – каже Слободан Јовановић – „имале су да дођу тек после оствареног народног уједињења.“ Секуларно свештенство, дакле, позитивно вреднује ауторитарност: чију сврху одваја од идеје народног уједињења.

Свака српска политика – па и политика Обреновића – подразумевала је идеју народног уједињења: „Власт и опозиција, ма колико љуто завађене, имају“ – каже Слободан Јовановић – „исте мисли и говоре исти језик, када је реч о величини српског народа и о рату с Турцима; у томе погледу нема никакве разлике између једног Гарашанина и једног Милетића.“ Зар није под владавином Обреновића – 1864. и 1892. године – дошло до званичног уношења Видовдана у календар? Та историјска прошлост се брише, као и сазнање о народном уједињењу као еминентно европској тежњи, која је постојала код многих народа. То је била општа тежња, која готово да и није зависила од владара. Јер – писао је Слободан Јовановић – „краљ Александар [Обреновић] би по свој прилици изишао на онај правац и у спољашњој и у унутрашњој политици којим је после њега ударио краљ Петар [Карађорђевић].“

FajgeljНо, Латинка Перовић негативно оцењује тежње за народним уједињењем, претвара их у темељ сваког образложења српске кривице и уклања их из историјске прошлости Обреновића. Усвојивши – као позитивну вредност – ауторитарност, она јој додељује сврху положену у становиште садашњости: титоистичко југословенство или европске интеграције. То је политички предумишљај који наша ауторка ситуира у политику Обреновића. Да оваква историографска конструкција представља превасходно једну политичку пројекцију, да она треба да створи општу подлогу за практично испољавање у садашњим околностима, показује нам једна тврдња председника српске владе: „треба да водимо“ – вели он у Новом магазину од 9. јануара 2014. године – „паметну, мудру, обреновићевску политику“. Зар ова тврдња није у вишеструком – историографском, политичком, ауторитарном – дослуху са идеологијом нашег секуларног свештенства?

На том темељу настаје кључни оперативни појам који треба да унапред оправда сваку дискриминацију српских права и интереса. То је митски утемељени појам модернизације. Учестала и пропагандна позивања на модерно друштво, модерне законе, модеран начин живота, превасходно имају инструментални а не аутентични смисао у нашој јавној свести. То значи да су ти појмови – као и сам митски утемељени појам модернизације из којег су изведени – непрестано кривотворени својом актуелном употребом, будући да се употребљавају с предумишљајем. У чему се огледа сам предумишљај? У томе што се појам модернизације поставља као самосврха. Јер, сви облици живота, као реални односи и интереси, бивају поништени у случају да се сучеле са инструменталном и арбитрарном модернизацијом. Поништавање реалности у корист идеолошки схваћене модернизације има свој учинак у непрестаном ограничавању, сузбијању и – по прилици – умањивању демократских садржаја друштва.

ПОГОДБЕНИ КАРАКТЕР ЈЕДНЕ ПРОЦЕНЕ У настојању да обезвреди демократски садржај владавине краља Петра I, секуларно свештенство настоји да покаже како је у српској историји на делу трајни сукоб између два схватања: органске и народне државе и – модерне државе. Органско схватање државе у српској историји – у овом разумевању – непрестано посеже за национализмом и онемогућава модерни развој државе услед привилеговања идеје националног уједињења. Овакво тумачење посеже за доказима који утврђују бројне мањкавости друштвеног и културног живота, као и државне организације, у Србији током прве деценије двадесетог века. Поента овог интерпретативног захвата има погодбени карактер: да је одбацила идеју националног уједињења, да се посветила сопственој модернизацији, Србија би имала неупоредиво бољу историјску судбину. Ако ствари поставимо овако, онда следи да се Србија није посветила сопственој модернизацији услед неке претходне обречености на национализам.

Kralj Aleksandar ObrenovicАли околност да у оваквом осветљењу потпуно изостаје свест о комплексности и реалности српског историјског положаја открива нам далекосежан умишљај секуларног свештенства. Јер, историјске чињенице нас упућују на сазнање о опстанку Србије као реалној теми свих њених активности у време владе краља Петра I. Зашто секуларно свештенство непрестано уклања из видног поља ову реалну чињеницу? Зато што она подрива саме темеље прецизно обликованог мита о модернизацији: „Треба активисати и сконцентрисати сву снагу народну у том једном циљу, да се брани опстанак, самостални државни живот Србије“, писао је у једном приватном писму 7. марта 1904. године Милован Миловановић Николи Пашићу. Јер, „све је друго сад и сва унутрашња политика и сређивање финансија и подизање економско, од узгреднога значаја. Ако будемо живи и здрави за све ће бити времена доцније, кад ова олуја прође.“ Да ли је искусни и мирољубиви српски државник претеривао у опису реалних и животних тешкоћа?

Несумњиво историјски осведочена у бројним документима, понављана у различитим приликама, безусловна и беспризивна усредсређеност Хабзбуршке монархије на нестанак Србије, треба да – у замисли наше ауторке – буде сакривена несумњивим чињеницама о бројним културним, административним и демократским слабостима Србије. Али ниједна од тих слабости, условљених неуравнотеженим историјским развојем, бројним друштвеним противречностима и сукобима, недовољно заснованим процесом модернизације једне карактеристично балканске земље, није узрок њених темељних тегоба колико је то неотклоњива спољна тежња да нестане не само српске државе него и српског народа.

Peter_I_of_Serbia_(Rotary_Photo_7119_A)Што се више јавно говори о модернизацији и позива на њу – то више нараста лични ауторитаризам „модернизатора“. То је и циљ страних чинилаца који подржавају „модернизаторе“. Јер, они обнављају механизам којим се управља Србијом као колонијом кривице. Још је Слободан Јовановић нагласио како се Аустрија увек ослањала на владаоца а не на расположење народа у Србији. Тако историјска подлога модернизације у нас доноси поуку о инструментално и митски заснованој модернизацији као другом имену за ауторитаризам. Она је отуд природно усмерена на сузбијање демократије, па манипулативна јавност све више замењује демократску јавност. Отуд бива нападнуто и сáмо начело слободе.

Све су то практичне последице формуле о модернизацији која долази уместо српских националних права. Зар то није лажна дилема? Као што су сасвим лажна – у овој књизи – бројна повезивања представника нежељене елите са Доситејем Обрадовићем. Јер, ова лажна дилема је историјски опозвана Доситејевим преласком из космополитске у националну просвећеност. Ако је дилема – лажна, она није случајна, јер треба да непрестано држи друштво у стању шизофреније: или си просвећен (модеран) или си националан (превазиђен). То није само теоријска дилема, будући да се појављује у пољу кривице, као формула: или си модеран (невин) или си националан (крив). Управо ту формулу секуларно свештенство тежи да усидри у јавној свести, да је учини обавезном и наметне друштву, све до часа док она не буде поунутрашњена, све до часа док не очврсне једно предразумевање: бити националан значи бити или унапред крив или унапред одговоран.

ШИЗОИДИЗАЦИЈА ЈАВНЕ СВЕСТИ У суочењу са овако образованим јавним предрасудама, ништа не значи разложно упозорење – које је изнео Никола Милошевић – да бити противник српског национализма не значи нужно и бити демократа. Јер, подразумевана мисао секуларног свештенства гласи: довољно је бити против српских националних права; није нужно бити за истинско демократско друштво. Секуларно свештенство, наиме, настоји да сваком човеку који јавно исказује свест о постојању српских националних права унапред утисне жиг о томе да је крив: без било каквог разматрања онога што је рекао, без неопходних историјских и ситуационих разграничења, по чистом аутоматизму.

DOSITEJ_OBRADOVIC_vУ оваквом процесу шизоидизације јавне свести субверзиван је само онај став који оспољава национална просвећеност: премда није ни основно, ни најважније, ни најсуштинскије људско опредељење, национално опредељење је човеково конститутивно опредељење. То је Душан Пирјевец далекосежно повезао са персоналистичким разумевањем националности: „Окрњити националност значи онда окрњити човекову личност, значи угрожавати његову егзистенцију“.

Зар о субверзивности националне просвећености не сведочи сазнање о томе шта је, у време првог устанка, аустријски конзул у Букурешту записао о Доситеју: „Мржња коју он гаји према Аустрији безгранична је; он се труди да своју мржњу усади не само код свију српских старешина, већ и код њихове деце као директор школа и код целог народа.“ Да је била реч о политичкој процени, видимо по томе што је варадински војни заповедник барон Симбшен, јула 1808, издао наређење пограничним властима да Доситеја могу убити када се прилика укаже.

Као отеловљена модерност, Доситеј је био просвећен и националан и субверзиван. Септембра 1810, на скупу у Враћевшници, на којем је одлучено да се иде са Русијом а не са Аустријом, Доситеј је био међу онима који су ту вест пренели команданту руске војске у Влашкој. Зар је Доситеј био мање космополита зато што је у конкретној историјској ситуацији реално процењивао опасност која је Србији долазила са западних (аустријских) страна? Зар његов дух баш у тој процени није откривао свој просвећени и рационални карактер, своју неподложност митовима, што је све тако снажно отиснуто у његовом делу? Као отеловљење западних вредности, којима је тако утицајно прожео српску културу, Доситеј је показао спремност да се супротстави западним (аустријским) интересима у мери да се рачунало и са његовим убиством.

СТВАРНИ ПУТ НЕЖЕЉЕНЕ ЕЛИТЕ То је истински пут нежељене елите: он се налази између популистичке и владајуће елите, премда их историјски не можемо препознавати на овакав идеално-типски начин. Она не подлеже налозима популизма: због свести о њиховим вредносним и ситуационим слабостима. Она се не подастире налозима власти: због човекове делатне свести о вредностима. На том неутрвеном путу понекад препознамо историјске трагове истинске нежељене елите. Код Стојана Новаковића, који је – 11. августа 1900. године – написао како „у Србији не би требало да има нити ’русофила’ нити ’аустрофила’ него једино Срба који ће без заноса и страсти руководити се једино трајним користима своје отаџбине“. Код Слободана Јовановића, који је – 1901. године – знао како „уједињење српског народа представља, може бити, компликованији проблем него уједињење ма ког другог народа“, али није предлагао да се одустане. Код Љубомира Стојановића, који је – 1923. године – имао трезвености и храбрости да позове на повратак српској идеји. Код Милоша Црњанског, који је – 1934. године – имао темперамента да понови неопходност мисли о српском становишту и осетљивости да наслути надолазећу српску трагедију. Код Војислава Коштунице, који је – крај све оданости идејама демократије и либерализма – трезвено замолио председника Русије да не дозволи резолуцију Савета безбедности о независности Косова и Метохије.

Који од ових људи није тежишно везан за европске вредности? Нико није ни без грешака нити светац. Од њих се вазда тражило сувише: и да буду изнад укорењеног менталитета, и да буде узорни, и да никад не погреше, и да немају спољних савезника. Код нас се аутентичној нежељеној елити непрестано постављају већи захтеви, док се популистичкој и владајућој елити непрестано нуде нови попусти. Тако се стандарди јавне свести – уместо да се постепено повећавају – непрестано смањују. Јер, њихово циљано згаснуће омогућава делотворни спој три момента колонијалног модела у нас: популистичка странка образује све већи склад са схватањима које износи владајућа идеологија секуларног свештенства, уз подршку западних (америчких) сила.

У схватањима наше ауторке пак историјски трагови нежељене елите – ограничавање сопственог критичког импулса на совјетско-руску сферу утицаја, анихилација читавог народа, поимање политичког противника као непријатеља – обликују као константе два својства: континуирану негацију српских националних права и апологију западних (америчких) сила. Ова својства напоредо постоје како у реконструкцијама историјске прошлости тако и у становишту садашњости књиге Доминантна и нежељена елита.

Јер, када описује – у једној од својих претходних књига – како је „у току ’антибирократске револуције’“, дакле 1988. године, мотивисан околношћу да су „Словенци… стављали примедбе“, Михаило Швабић „говорио на митингу на Ушћу и рекао: ’Ако им се не свиђа нека иду у Филаделфију’“, Латинка Перовић веома строго оцењује такав исказ. Она каже како „то чак није ни анахроно, то је ирационално, то је болесно“. Она поставља питање: „какво је то схватање народа? Нас интересује територија а не људи.“ Али шта се догађа са њеном критичком пажњом у часу када Марти Ахтисари – у интервјуу загребачком Вечерњем листу, како преноси агенција Бета 28. јула 2012.  године – каже како „Србија може да иде у Русију ако не призна независност Косова“? Командант НАТО бомбардовања, амерички генерал Весли Кларк, петнаест година после ове незаконите агресије, 26. марта 2014. године, како преноси Политика од 5. јануара 2014. године, каже: „’Пледирање на јаке руско-српске односе само је одјек идеја прошлости. Они који у Европи, на Балкану или у БиХ пате за Путином нека иду к њему’, рекао је Кларк, додавши иронично да је ’Сибир огроман и да у њему има места’.“ Зашто и овај исказ промиче критичкој пажњи Латинке Перовић?

Јер, оба исказа имају сасвим прецизно историјско порекло: на састанку са Павелићем, који се „догодио 6. липња 1941. године“ у Фушлу, „Рибентроп говори да Њемачка не може трпјети да Србија и даље остане средиште немира. Тај елемент треба истријебити, Србе треба иселити некамо на исток.“ Није, дакле, реч о једном изолованом исказу него је реч о једној далекосежној традицији у мишљењу: реч је о исказу дугог трајања. Зашто, дакле, Латинка Перовић не укаже на то колико је Ахтисаријев и Кларков начин мишљења ирационалан и болестан? Не постоје два мерила за потпуно истоветан исказ. Или, можда, ипак постоје?

Крај свих изјава посвећених разлици између историјског сазнања и историјске свести, крај свих наглашавања методолошких предуслова историјског сазнања, крај објављене посвећености критичкој историји, интелектуални и морални профили корифеја нежељене елите описани су – у историјском приповедању Латинке Перовић – на начин карактеристичан за средњовековна житија светаца. Њихова идеализација као да подразумева неко карикирано присуство средњовековног приповедног поступка у којем – како каже Дмитриј Лихачов – „тенденција апстраховања изводи оно што је конкретно из оквира реалности“.

ДЕЛОТВОРНИ СИМУЛАКРУМ Отуд су на делу разнородни поступци: затајивање историјских чињеница; апсолутизовање западних (америчких) интереса; узимање – у једном случају – историјских стања као готових чињеница које нису ничим мотивисане и истовремено изостављање – у другом случају – историјских контекста и поређења; стилски печати као показатељи предразумевања које управља схватањима наше ауторке; противречан однос према теорији завере: има је као српске завере против титоистичке Југославије, нема је као завере уперене против српских националних права; приповедна емпатија која се образује на унапред предвидив и прописан начин; неоправдана тотализација појмова и њихова  хипергенерализација; произвољно обликовање опозиције између колективизма и индивидуализма у историјским околностима прошлог времена; политичка денунцијација људи као – у особеном полицијском схватању историје – одабрани метод за оспоравање њихових мишљења.

Све су ово поступци којима средњовековни приповедач настоји да постигне сакралне циљеве свог приповедања: да прослави светородну лозу, која се у овој књизи појављује под именом нежељене елите; да обезвреди њиховог тамног противника (ђавола), који је овде представник доминантне елите; да оправда многи нечастан поступак или злу реч, ако их не може занемарити; да потражи вечно потврђивање свеца у изабраном подручју Божије моћи, коју у овој књизи представља западна (америчка) моћ.

Обликована у складу са налозима времена који почивају на сазнању о томе да сила и моћ у људском животу представљају одлучујућу реалност, књига Латинке Перовић, искључивши из јавног простора сва могућа егзистенцијална, историјска и политичка становишта која оспоравају западне (америчке) интересе, створивши отуд делотворни симулакрум демократије, има у себи нечег од чистог тријумфализма колонијалне свести. Но – писао је Сиоран – „ништа одвратније од тона оних који бране одређену, тобоже угрожену, а заправо победничку ствар, који не умеју да зауздају своју радост на помисао да ће победити ни да се уздрже од тога да своје страхове не претворе у претње.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *