Почетна / Друштво / Тријумф колонијалне свести (3) – Модерни свеци (I) Милован Ђилас и Коча Поповић

Тријумф колонијалне свести (3) – Модерни свеци (I) Милован Ђилас и Коча Поповић

Tito i DjilasПише Мило Ломпар 

У нежељеној елити – како Латинка Перовић неистинито именује политичку оријентацију коју представљају Милован Ђилас и Коча Поповић – свест о кризи комунистичког поимања света створила је сасвим одређен правац размишљања, јер је обезбедила пренос комунистичких у западна (америчка) уверења

Ако је моћ – а не истина – оно на шта рачунају интерпретације Латинке Перовић, онда њено настојање да оправда линију револуције и да је повеже са распростирањем западне (америчке) моћи после пада Берлинског зида обележава непрекинуто трајање насиља као теоријску и практичну димензију нашег секуларног свештенства. Како је образован овај континуитет насиља? У нежељеној елити – како наша ауторка неистинито именује политичку оријентацију коју представљају Милован Ђилас и Коча Поповић – свест о кризи комунистичког поимања света створила је сасвим одређен правац размишљања, јер је обезбедила пренос комунистичких у западна (америчка) уверења: „Ови поново рођени интелектуалци“ – каже Франсис Стонор Саундерс – „у својој потрази за нечим чиме ће заменити историјске апсолуте који су их тако апсолутно издали, пронашли су одговор у ’Америци’, или, површније, у ’американизму’.“ Али сáмо питање има и свој објективни моменат: да ли постоји неки сплет спољашњих и организованих активности које обезбеђују услове за овај прелазак некадашњих комесара на другу обалу идеолошке и вредносне реке и њихово претварање у секуларне свештенике западних (америчких) интереса?

Основна – у европским размерама – трансформација одигравала се на путањи на којој – вели Франсис Стонор Саундерс – „конзорцијум који је створила ЦИА… био је скривено оружје у хладном рату Америке, оружје које је, на пољу културе, имало велике последице“. Јер, у „бици за умове људи“, како је називана ова димензија Хладног рата, „чланство овог конзорцијума чинила је одабрана група бивших радикала и интелектуалаца левичара чија се вера у марксизам и комунизам распала после доказа о стаљинистичком тоталитаризму“. Управо неке од тих људи – као што су Артур Кестлер, Игнацио Силоне, Бертрам Волф – крајње афирмативно издваја Латинка Перовић.

[restrictedarea]

Knjiga LatinkaУ нашим историјским околностима, улогу разочаравајућег чиниоца одиграо је сукоб са Информбироом, јер је он отворио наша идеолошка врата за одбацивање стаљинизма, за препознавање кризе у комунистичком покрету и за обликовање идеологије демократског (некомунистичког) социјализма. Тако је Марко Никезић казао како је рано почео да се идеолошки отрежњује и одучава од комунистичког гледања на ствари: „Ја сам почео рано да се одучавам. Неке ствари гледајући у рату, а неке после рата, поготово боравком у Америци.“ Титоистички поредак појавио се, дакле, као историјско прелазно подручје које треба да одведе у свет западних (америчких) интереса, док су најизразитији представници таквог историјског кретања – по једном мишљењу које Латинка Перовић са одобравањем наводи – били српски „либерални“ комунисти.

Елементи америчке власти су – наглашава Франсис Стонор Саундерс – „све боље разумевали и подржавали идеје оних интелектуалаца који су се разочарали у комунизам, али су још увек били верни идеалима социјализма.“ Бројне новчане и пропагандне активности ЦИА – које су допирале и до подршке књигама Милована Ђиласа – биле су усмерене и ка афирмацији подручја у којем се налазе идеје некомунистичке левице и демократског социјализма. У складу са афирмацијом ових идеја, Марко Никезић позитивно оцењује – крајем осамдесетих година двадесетог века – Милована Ђиласа: „Он је данас једна од најтрезвенијих личности, која стоји на позицијама умереног, западног социјализма.“

ОНИ НИСУ ДИСИДЕНТИ До чега доводи овакав распоред идеолошких и политичких путања током Хладног рата? „Традиција радикалног дисидентства“ – како наглашава Франсис Стонор Саундерс – „у којој су интелектуалци преузимали на себе да истраже митове, испитују овлашћења институција и ремете самозадовољство моћи, укинута је у корист подршке ’америчком ставу’.“ На стази која постепено доводи до апологије америчких интереса појављују се и српски „либерални“ комунисти: како су то били људи у форумима, они могу бити схваћени као један од владајућих картела. Они, прешавши означени пут, настоје да очитују „амерички став“. Они свакако нису дисиденти. Јер, дисидентска позиција озбиљно захтева онај свет вредности и идеја који може довести и до критике западног (америчког) света. Отуд је основни напор ЦИА – како показује Франсис Стонор Саундерс – подразумевао онемогућавање критике америчког схватања света и америчке политике или пак њено свођење на ритуалне и неделотворне модусе.

DjilasОд одлучујуће је важности опазити да – до пада Берлинског зида – нашe алтернативне политичке оријентације – у редовима критичке, националне и либералне интелигенције – настоје да перспективизује комунистичку револуцију у правцу националне или либералне традиције. Чак је и Борислав Михајловић Михиз погрешно предвиђао да ће будућност донети друштвену интеракцију између социјализма и капитализма. Такво алтернативно понашање наизглед има европску резонанцу, јер су и у Пољској, и у Чехословачкој, и у Мађарској, била присутна и национална и либерална стремљења: премда са различитим јачинама, била су присутна како унутар комунистичких елита, тако и у опозиционим и критичким круговима. Но разлика је у томе што су национална и либерална стремљења у тим земљама тежила негацији саме комунистичке револуције, док су у нас била вођена идејом продужења њених културно-политичких и историјских учинака другим политичким средствима.

То је – када је реч о српском народу – био немогућ подухват. Зашто? Како остварити национална стремљења, ако се комунистичком револуцијом баштини негација националне културе и традиције? Како пак остварити демократска стремљења, ако се баштини револуционарна (недемократска) негација националне културе и традиције? Тек демократском легитимацијом националне културе и традиције – не њиховом апсолутизацијом – могуће је остварити и национална и либерална стремљења. Али то значи одбацити комунистичку револуцију и њене засаде.

Како су учинци комунистичке револуције – као плодови различитих културних и идеолошких традиција – легитимизовани унутар западних (америчких) интереса, сáмо демократско решење је неоствариво. Отуд је формула нежељене елите везана за апологију ауторитаризма: премда се може одбацити сав идеолошки садржај комунистичке револуције, као и достигнути степен социјалних права, мора се очувати њено обликовање српске националне и културне егзистенције, односно њена негација националног становишта у српској култури и традицији.

ИДЕАЛИЗАЦИЈСКО ПРИПОВЕДАЊЕ То узорно показује начин на који је приказан Милован Ђилас: околност да – у „биографској белешци“ – нема ни речи о његовом учешћу у политичком ислеђивању, батињању и убиству Живојина Павловића у Ужицу 1941. године, могла би значити посредну заштиту саме личности у идеализацијском приповедном поступку; околност да нема ни речи о мартовским преговорима 1943. године у Загребу, на којима је – уз асистенцију Коче Поповића и Владимира Велебита – преговарао са нацистима о борби против четника, свакако да означава посредно подупирање идеализације партизанског покрета.

ISIDORA SEKULIC foto39Но за разазнавање историјске светлости која је бачена на овај светачки профил значајнија је околност да нам Латинка Перовић ништа не каже о томе како се Милован Ђилас идеолошки и политички обрачунавао са књигом Исидоре Секулић о Његошу. Објављена о стогодишњици Његошеве смрти, у Српској књижевној задрузи, у 1951. години, њена књига је изазвала појаву критичке књиге Милована Ђиласа Легенда о Његошу. Док му је наслов даровао Мирослав Крлежа, дотле је најважнија похвална оцена добијена као одговор на посвету коју је писац Легенде о Његошу исписао на једном примерку књиге: „Другу Титу као прилог борби којој је он стао на чело, с другарском љубављу“. Отуд је са те адресе и стигла похвала: „Добра књига… против нац[ионалне] мистике“. Прецизан одговор човека који је читав живот био задубљен у духовна и песничка питања.

Вредносно унижавање књиге Исидоре Секулић, јер је писац Легенде о Његошу устврдио како у њој нема „ни једне једине значајније оригиналне мисли“, представљало је само разгоревање идеолошке ватре. Њен пламен је требало да подстакне читаочеву запитаност: ако у Исидоре Секулић нема оригиналних мисли, одакле долазе њене речи? Тако смо ступили на утрвен пут: књига Исидоре Секулић појављује се као поновни глас буржоазије и ревитализација буржоаске позитивистичке науке, као параван за „прљаву, реакционарну и веома, веома конкретну праксу“ ситнобуржоаских и буржоаских идеолога, „који данас провирују из запећака у које су их били набили рат и револуција“. То је главна политичка мета. Јер, она показује како је Исидора Секулић – чији је грех што је Његоша схватала у складу са увидима Николаја Велимировића, Бранимира Петронијевића, Алојза Шмауса и Пере Слијепчевића – сагледана унутар српске грађанске традиције, у резонанци „српске буржоаске свијести“ која је „и објективно и субјективно, шовинистичка и угњетачка“.

Ако је управо ту свест комунистичка револуција неопозиво ситуирала на друштвену маргину, онда нема прецизнијег увида у то ко – са становишта историјске прошлости – представља истинску нежељену елиту у времену о ком приповеда Латинка Перовић. Сазнање о томе да је наша ауторка затајила ове историјске чињенице открива нам њену намеру да сакрије истинску нежељену елиту. Зашто? Да би представу о њој могла обликовати у вишеструко неистинитом садржају: када описује њена схватања и морал, као и када именује њене представнике.

УПОТРЕБА ЈУНАКА КЊИГЕ Сваки од јунака књиге Доминантна и нежељена елита представљен је једним сопственим текстом, који би требало да илуструје његова аутентична схватања. Та одлука вишеструко се показала као добра. Јер, она је понекад откривала не само какви су били њихови ставови него и како их Латинка Перовић употребљава у својим анализама. Узоран за политичку оријентацију коју промовише нежељена елита, Ђиласов случај је узоран и за интерпретативни поступак Латинке Перовић.

Устврдивши – у времену после пада Берлинског зида – како је национализам општа појава у хаотичности посткомунистичког света, јер преовлађује у свим бившим комунистичким земљама и јача на неидеолошки начин у западном (америчком) свету, Ђилас хитро наглашава да му ни знање ни искуство не „дају за право да закључује о појавама у западним државама“. Тако је оцртана граница његове спремности за истину: то је сакросанктност западног (америчког) става. Она је непорецива и код српских „либералних“ комуниста.

То показује интерпретативни напор Латинке Перовић да историјски афирмише и Тита и Ђиласа: он је плод њене унапред изручене спремности да безусловно афирмише западне (америчке) интересе. Јер, западни (амерички) свет истовремено је имао дивљења за Ђиласову промену политичких схватања, за његово вишегодишње тамновање, али и дубоког разумевања и подршке за Титову политику. Тако идеолошки аплаузи, дивљење његовој одважности и уздизање његових политичких анализа беху упућени Ђиласовој разградњи комунистичког идеала и света. Но, културно-политички (геополитички) аплаузи, дивљење политици југословенског комунизма и уздизање југословенске улоге у постколонијалном свету беху упућени Титовој оријентацији у светској политици. Ђиласова размишљања и искуства снажила су свест о супериорној идеологији западног (америчког) света, као што су Титови поступци снажили реалполитички положај западног (америчког) света.

У игри хладноратовске реалполитике, обојица су постојали – са различитим јачинама – унутар резултанте западних (америчких) интереса: „У случају Југославије“ – како каже Мира Богдановић – „имамо двотрачну игру: са Ђиласом за попуну ситних, али важних пропагандних рупа у совјетском блоку, а друга је са Титом за продубљивање великих на свјетској сцени. Задивљује безобзирност хладноратовске политике која безочно користи Ђиласа, а ’несебично’ подржава Тита.“ Остало је једино нерасветљено сазнање о томе да ли су и непрестане институционалне и уставне промене у титоистичкој Југославији, које су – као неусахли плодови комунистичке револуције – непрестано разграђивале српску културну, државну и политичку традицију, биле у битној вези са оваквим кретањем у сусрет западним (америчким) интересима.

У томе је темељна разлика између Ћосића и Солжењицина: заједно са српском опозицијом титоизму, укључив и најоштрије критичаре комунизма и посткомунизма у нас, Ћосић као да никад до краја није разумео да су унутрашња демократска настојања недовољна да би се променио историјски правац који – у корист западних (америчких) сила – негира српске националне и културне традиције. Занимљиво је да је његова гласовита формула – из времена када је схватан као гласноговорник српског национализма – о томе како је српско питање у ствари демократско питање подударна са мишљењем Марка Никезића о томе како су „проблеми односа међу нацијама само део укупног проблема демократије“. Тако се показује да њихов начин мишљења има исто порекло (комунистичку револуцију) и сличан идеал (западну демократију). Солжењицин је – макар са закашњењем, премда на важном месту, у свом харвардском предавању 1978. године – успео да покаже како је несумњиво првенство културно-политичких над идеолошким садржајима унутар западних (америчких) интереса.

ЈАСНЕ РАЗЛИКЕ Но, није мање очигледна ни разлика између Ђиласа и Солжењицина: обојица су имали снаге да доведу у питање комунистички поредак, премда је Солжењицин био спреман да одбаци комунистичку револуцију, док јој је Ђилас остао сентиментално и егзистенцијално веран. Само је, међутим, Солжењицин био спреман да – као прогнаник – изложи критици западни (амерички) свет: „Совјетски дисиденти попут Буковског и Солжењицина“ – каже Мира Богдановић – „јасно су видјели с ким имају посла: Буковски је 1977. смјернице исмијавао и успоређивао их са институцијом цензуре у СССР, а Солжењицин 1982. је оптужио РА за аутоцензуру.“ Само је, дакле, Солжењицин потврдио свој положај изгнаника на обе стране.

Ма колико да је очекивано што наша ауторка подупире сваку осуду Солжењицина, њена идеализација Ђиласовог светскоисторијског значаја неочекивано – код Мире Богдановић – бива именована као „поглед из балканског сокака“. Има нечег неправедног у оваквој оцени, пошто у њој осведочени критичари паланке – у часу када помисле да су се напокон одвојили од паланачког окружења – бивају сурово враћени на своје место и проказани као плодови духа паланке. Јер – како каже велика мудрост америчких филмова – живот није фер.

Карактеристично је пак са коликим симпатијама Латинка Перовић наводи како је Ђилас „у разговорима са страним новинарима у ратовима деведесетих година“ рекао: „Нећу да лажем за свој народ.“ Има нечег сувишног у оваквом исказу: ако човек не жели да лаже, онда су све допуне – као циљ ка коме би биле управљене евентуалне лажи – сувишне. Но ако човек не жели да лаже „за свој народ“, онда то не значи да није спреман да лаже за неки други циљ. То се Ђиласу свакако дешавало. Он, рецимо, није био тако изричит када је – у тамници, пишући своју другу књигу о Његошу – оповргавао своју критику Исидоре Секулић: „Остао сам јој дужан. Она је била добар писац, њена књига о Његошу, иако у извесном смислу произвољна, представља изванредно књижевно дело. Сада више ништа не могу исправити.“ Нема ниједне речи о некадашњој спремности да лаже у име комунистичке револуције као негације српске грађанске и културне традиције.

У свом образложењу црногорског националног питања, у Борби од 1. маја 1945. године, устврдивши како „овај рат, у извјесном смислу, означава кулминациону тачку процеса формирања Црногораца у посебну нацију, посебну националну индивидуалност“, Ђилас се обрушио на оне који оспоравају такво виђење историјских ствари. Он их је проналазио међу „грађанским теоретичарима и ситнобуржоаским политичарима“, који припадају свету „српских грађанских – сељачких, демократских партија“. У часу када се буде изузео из националности коју је промовисао, јер се одредио као Србин, у временима када је суђен, као и у потоњим временима, он – ни у саморефлексији – није осветлио историјску околност да човек и ако не може лагати за свој народ, ипак може лагати против њега: кад лаже за комунистичку револуцију и своју партију.

ПРЕЋУТКИВАЊЕ И КРИВОТВОРЕЊЕ Историјски учинак титоизма најлакше се уочава ако садашње прилике упоредимо са одлучним Ђиласовим ставом из 1945. године: „Двије ствари никад нико није успио у Црној Гори: да црногорски народ одвоји од Србије и од Русије.“ Управо је то изведено у титоизму који карактерише антируско кретање у спољној политици и антисрпско кретање у унутрашњој политици: преварни референдум из 2006. године о одвајању Црне Горе од Србије и црногорске санкције Русији из 2014. године обележавају историјски учинак титоизма, јер би били немогући без његовог вишедеценијског деловања у српској културној и политичкој традицији: укључив и Ђиласово образложење црногорског националног питања.

Но, као да и у спремности на лаж постоји нека степенастост коју нехотично открива аргументација наше ауторке: Ђилас је – у процењивању посткомунистичког света – био спреман да каже како су албанске претензије на сународнике у суседним земљама „интензивније него у време тираније Енвера Хоџе“ и да дода како их „подржавају… за сада у мирном решавању, спољне силе, у првом реду САД“. Латинка Перовић – у свом тексту објављеном у Економист магазину 2005, а поновљеном у Хелсиншкој повељи 2011. године – наводи целокупан Ђиласов исказ да би га прекинула на оном месту на којем Ђилас почиње да говори о албанским националним и територијалним претензијама. Она, дакле, кривотвори исказ на који се позива, јер обавља цензуру речи о западној (америчкој) подршци албанским претензијама. Овакав поступак показује да су њене симпатије према Ђиласовој неспремности да лаже „за свој народ“ у дубинској сагласности са њеном спремношћу да – читаоцима Економист магазина и Хелсиншке повеље – кривотвори цитат у корист западног (америчког) става: и, последично, албанских политичких и територијалних претензија.

У својим разграничењима елита, Латинка Перовић знатну пажњу поклања двозначности коју испољава Добрица Ћосић када процењује српски народ: он, наиме, осцилира „између ’љубави и палице’“. То значи да се искази уздизања српских националних и историјских особина смењују са исказима дубоког незадовољства и увредама које су усмерене ка једној апстракцији каква је – народ. Ова сугестија наше ауторке подразумева сазнање о томе како доминантна елита има емотиван, незрео и нерационалан однос према историјским и политичким питањима, док нежељене елита има одговоран и рационалан однос према историјским и политичким нужностима. Ову сугестију – која се учестало понавља код наше ауторке – преузима и један од писаца поговора за њену књигу: навевши један Ћосићев исказ у којем се ружи српски народ, он закључује како су људи којима су, због припадништва нежељеној елити, приписане антисрпске позиције „са мање горчине писали о сопственом народу“.

Има нечег повољног по Добрицу Ћосића у овим опажањима. Јер, она показују да његов афективни и негативни исказ о албанском народу, који је толико разношен по најразличитијим местима као доказ његовог шовинизма, припада једној врсти казивања коју је често користио када је говорио о српском народу. То значи да је такав облик исказа био плод нечега што није у вези са националним својствима народа о ком је познати писац говорио, већ је – ако изузмемо својства темперамента и карактера – извирао из једне политичке традиције коју је учинила непроблематичном комунистичка револуција: у тој традицији је незадовољство политичким понашањем природно прелазило на сва својства носилаца таквог става.

Tito i Koca

УВОД У АНИХИЛАЦИЈУ ЧИТАВОГ НАРОДА Да је то тако, показују нам искази истакнутог представника нежељене елите – Коче Поповића. Уместо рационалне процене прилика и околности у којима се одвија распад титоистичке Југославије, он даје маха свом нерасположењу према српском народу: „Башибозук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство. Срби су само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је то што су Срби у цивилизацијском и културном погледу, остали на нивоу на коме су били пре сто година.“ Овај исказ је класичан пример хипергенерализације: својства одређеног политичког понашања преносе се на целину народа. Сав народ се посматра као испуњен заглупљивањем и цивилизацијски и културно у регресији, да би потом био вишеструко деградиран: као башибозук, он је поистовећен са нерегуларним војним формацијама које пљачкају; као багра, сав народ представља људе који заслужују презир, јер су олош и шљам; као брабоњци, сав народ бива уклоњен из хуманости и анимализован, јер је поистовећен са изметом животиња (коза и оваца). Тако је хипергенерализација постављена као увод у анихилацију читавог народа.

Ова врста хипергенерализације није непозната ни Латинки Перовић. Описавши место на коме је убијен Иван Стамболић, она осуђује друштво „које ћути“: као да није била на власти пред којом је читаво друштво морало ћутати деценијама – о масовним убиствима. Она осуђује друштво које избегава „да постави кључно питање: какви су изгледи народа у коме су могући овако окрутни злочини“. Свакако је драстичан облик хипергенерализације када се изгледи читавог једног народа доводе у везу са једним политичким убиством. То није само потпуно логички и искуствено неодрживо него је и облик окривљавања: лоши изгледи народа постављени су као плод његове кривице због почињеног политичког убиства. У том окривљавању има нечег предрефлексивног и дубоко ирационалног, јер се посредно ствара сугестија како је исход историјских догађаја у обавезујућој вези са почињеним злочинима.

Ништа нетачније од такве магијске слутње. Јер, какви су изгледи народа у коме је био могућ организован и систематски злочин геноцида који је трајао пуне четири године – Јасеновац? Историја је дала одговор: уз помоћ западних (америчких) сила, изгледи су се састојали у прогону српског народа у 1995. години, када је – по речима Фрање Туђмана – у облику анихилације српско питање решено у Хрватској. Управо нас рационална сазнања опомињу да је магијска вера у праведност историјских догађаја – потпуно неоправдана.

Stevan_Kragujevic,_Koca_Popovic,_15У Доминантној и нежељеној елити дошла је до израза читава једна митологија која се ствара око Коче Поповића. Она има историјски, вредносни и пројективни вид. Карактеристично је – за историјски вид ове митологије – да титоистички апологети, у свом настојању да уваже комунистичку традицију у српској историји, бирају Кочу Поповића а не Благоја Нешковића. Обојица су шпански борци. Нешковић је у рату и после рата водио партијску организацију Србије. Смењен 1952, он се враћа у лабораторију и наставља научну каријеру са видним резултатима. Много мање учешће у послератној комунистичкој власти, велика упорност, одвајање од власти и политике без урушавања личности, способност самоусавршавања представљају погодне мотиве за сваку историјску реконструкцију. Зашто она изостаје? Као да су још увек на снази оцене из недавно објављеног партијског досијеа о Нешковићевом „великосрпском“ опредељивању.

Важнији разлог је у томе што Нешковић није могућ као знак титоизма, док Коча Поповић – који је учествовао у обликовању завршног лика титоистичке Југославије – јесте могућ као титоистички симбол. Одлучујући разлог је у томе што Нешковић није могућ као западни апологета, док је Коча Поповић управо такав апологета. У митологији Коче Поповића не брани се, дакле, комунизам као такав него баш титоизам, јер се тако брани садашња колонијализација наше јавне свести: њој је потребна вредносна легитимација.

Тако наша ауторка приања уз једно сведочанство о неспремности Коче Поповића да се приклони преовлађујућој идолатрији и сервилности према Титу. Она не узима у обзир сведочења супротног садржаја. Коча Поповић је – по сведочењу Миодрага Б. Протића у Политици од 3 и 4. априла 2010. године – дошао у Музеј савремене уметности да узме Пијани брод, чувено платно Саве Шумановића, и поклони га Титу за рођендан. Задовољио се сликом Моше Пијаде. Секуларно свештенство нам га намеће као светионик вредности. Свакако је проблематична намера да се одузме музејска слика, али је пресудно отимачево усмерење на учвршћивање култа личности: какав је то светионик вредности који ствара култ личности?

У историјској паралели, ствари стоје неупоредиво лошије: професор и сликар Бранко Поповић је – током Другог светског рата – у својој кући крио слике српских мајстора да их Немци не би однели. Није их покрао него вратио у Народни музеј. Убијен је – новембра 1944. године – без суђења као народни непријатељ: у часу када су башибозук, багра и брабоњци – како их је видео Бранко Лазаревић – прегли да изведу историјски скок из царства нужности у царство слободе.

На историјски и вредносни вид ове митологије наслања се њен пројективни вид. Јер, дипломатска академија српског Министарства спољних послова носи име југословенског министра иностраних послова Коче Поповића. Она не носи име Јована Ристића као представника Србије у часу добијања државне независности на Берлинском конгресу, нити име Милована Миловановића као дипломатског архитекте Балканског савеза из 1912. године, иако је то леп пример регионалне сарадње. Оваква симболика показује правац у којем се одвија историјско и политичко кретање: то је продужетак титоизма колонијалним средствима. Идеолошку позадину тог кретања, као и политички постамент за његове нове облике, доноси књига Доминантна и нежељена елита.

[/restrictedarea]

У следећем броју: Модерни свеци (II): Марко Никезић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *