Почетна / Друштво / Тријумф колонијалне свести (2) – Добрица Ћосић као негативан јунак

Тријумф колонијалне свести (2) – Добрица Ћосић као негативан јунак

Д Ћосић 2Пише Мило Ломпар 

У књизи Доминантна и нежељена елита стављено је у дубоку сенку сазнање о интернационалистичком становишту Добрице Ћосића, о његовој разгранатој и идеолошки мотивисаној критици српског национализма, да би могла бити наглашена комунистичка редакција његовог југословенства као рефлекс великодржавног (великосрпског) југословенства

Као оквир за распознавање идеолошког предразумевања које управља интерпретативним реконструкцијама Латинке Перовић веома је значајно њено осветљавање познате полемике између Добрице Ћосића и Душана Пирјевца у 1961/1962. години. Оно треба да покаже како је Добрица Ћосић прешао идеолошки пут од великодржавног (стаљинистичко-унитаристичког) југословенства до великосрпског националног програма, док се Душан Пирјевец кретао у распону који је подразумевао националну еманципацију словеначког народа у правцу усвајања европских демократских интеграција. Будући да је њихов спор одсликавао дубинске сукобе унутар комунистичке и државне номенклатуре, он нам открива како су „релевантне… оне полемике између представника интелектуалних елита које су рефлектовале становишта формално јединствених комунистичких политичких елита“. Тако је Пирјевец „заступао становишта која су била не само лична већ и становишта појединца са врха партијске и државне структуре у Словенији“, док је Ћосић „заступао властита становишта која су се подударала са Титовим становиштима“ као оним што мисли „југословенски државни и партијски врх“.

Латинка ПеровићИНТЕЛЕКТУАЛНИ МОРАЛ И НЕДОСЛЕДНОСТИ Карактеристично је за начин мишљења Латинке Перовић да она не опажа како је реч о два начина комунистичког гледања на ствари, јер оба потичу из непроблематичности идеје комунистичке револуције, како занемарује постојање неког мишљења које би било ситуирано ван хоризонта власти, како не уочава демократску мањкавост овако засноване расправе, као и околност да нема никаквог особеног српског становишта које би с једнаким правом могло да се постави наспрам словеначког становишта Душана Пирјевца. Два су критеријума која обележавају њено разумевање полемике: критеријум историјске и политичке позадине употребљених полемичких аргумената и критеријум европских интеграција као исход који одређује садржај и домашај полемике. Отуд наша ауторка заузима два апологетска става: она позитивно оцењује Пирјевчеве ставове, јер их види као ставове потврђене надолазећим временом, било као потврђене Уставом из 1974. године, било као потврђене европским интеграцијама које су се одиграле после распада титоистичке Југославије. Ставови Добрице Ћосића пак двоструко су негативно оцењени: као ставови догматске партијске оријентације у 1961. години и као ставови који су условили потоњи сукоб са процесима европских интеграција.

Увид у садржај саме полемике открива, међутим, изузетне противречности и недоследности у интелектуалном моралу и мишљењу Латинке Перовић. Јер, Душан Пирјевец доследно афирмише национално становиште, како у политици, тако и у култури: „националност представља битни конститутивни елемент човекове личности, представља у одређеном смислу основу његове егзистенције, полазну тачку за његову комуникацију са светом. Окрњити националност значи онда окрњити човекову личност, значи угрожавати његову егзистенцију. Доследно и свестрано признавање нације и националности значи, по томе, само признавање целовитости човекове личности, значи само питање истинске демократије и истинске слободе.“ Одакле долази афирмативан однос наше ауторке према Пирјевчевом заступању националног становишта у комунистичкој и вишенационалној Југославији 1961. године? Одакле, истовремено, долази њен негативан однос према постојању националног становишта у вишепартијској и демократској Србији? Ова темељна недоследност је могућа услед унапред искључених истоветних мерила за национална права словеначког и српског народа, јер су српска национална права непрестано под сумњом у идеолошком предразумевању Латинке Перовић.

Knjiga LatinkaПремда је устврдила како је Циљ српске доминантне елите увек – по нашој ауторки – био везан за обликовање народне и органске државе. То је – вели она – условило дуготрајно противљење образовању модерне државе у нас. Сасвим супротно од овако исказаних и често понављаних предилекција, Латинка Перовић безусловно афирмише Пирјевчево становиште, иако оно доноси ставове по којима је неопходно „признање и потврда посебног организма, потврда нације, каква одговара и погодује природи саме ствари“, јер нација мора „да се успешно одупре свим притисцима и развије у потпун национални организам“. Од посебне је важности да Пирјевец и државу поима на органицистички начин, јер наглашава како „републике ће остати и сачуваће све своје природне функције, пошто нису изум претенциозних и болесних мозгова, него представљају јасно уобличене националне организме и због тога су неприкосновене као и сваки организам.“ Како је могуће оспоравати оправданост органицистичког схватања нације и државе у српском политичком простору и, истовремено, афирмисати ваљаност органицистичког схватања нације и државе у словеначком политичком простору?

Није оправдано превидети да Душан Пирјевец прецизно именује природу могућих комуникација као разговор „о везама између различитих националних култура“, јер он изричито брани вредности националне културе: „треба се сетити нпр. нашега Похлина. Његово целокупно дело има свој значај и вредност само као посебан словеначки феномен и оно је упркос томе тако рећи неопходан део нашег културног раста. Доситеј Обрадовић сигурно не достиже Волтера, али га Ван Тигем ипак зове ’југословенским Волтером’. Таквих примера има безброј и за сваког писменог човека је јасно каква поука проистиче из тога.“ Пирјевец, штавише, негира да између националног и општељудског може постојати посебан југословенски слој и простор: он то чини у Југославији 1962. године, док је то спорно – и подложно пропагандним жигосањима – у Србији 2012. године. Зашто је – за идеологију нашег секуларног свештенства – прихватљиво Пирјевчево схватање словеначке културе као националне културе, али је заувек неприхватљиво поимање српске културе као националне културе?

То задире и у природу полемичког и политичког понашања. Премда Пирјевец прецизно осећа извесну ограниченост идеје националне културе, он инсистира на посебном односу чак и према таквој ограничености: „Искључиво и само национална свест има заиста мали акциони радијус, па ипак јој се не могу тек априори придавати идеолошки и социолошки тако наглашено негативна обележја, него јој треба помоћи да савлада своју ограниченост, и при том поступати тако да се не погоде њене сасвим разумљиве осетљивости.“ Насупрот оваквом диференцираном сагледавању ствари, које са националног становишта успоставља неопходност критичке саморефлексије, наше секуларно свештенство, које тврди како се оглашава са глобалистичког становишта, не само да нема способност да издвоји „сасвим разумљиве осетљивости“ српске националне културе и не само да јој унапред придаје идеолошки и социолошки наглашено негативна обележја, него је лишено способности и за минималну критичку саморефлексију? Одакле то?

DUSAN PIRJEVEC pirjevecБЕЗАЛТЕРНАТИВНИ НАЧИН МИШЉЕЊА Како Латинка Перовић никад – ни у Доминантној и нежељеној елити – није дошла до мисли коју је сасвим непосредно и слободно изнео Душан Пирјевец још 1962. године: до мисли о сасвим разумљивој осетљивости националне свести? То је било могуће услед њене тотализације српске националне свести и српског (националног) становишта у једнозначни и недиференцирани појам српског национализма. Тај је појам постао једнозначан и недиференциран пак услед дубинског поунутрашњивања културолошке предрасуде по којој су словеначка национална права и осетљивост разумљиви у својој оправданости, док српска национална права и осетљивост нису никад оправдани, јер су само део идеологије српског национализма.

Овакав поглед на ствари условио је да дође до неверодостојног приказа полемичких ставова Добрице Ћосића: наша ауторка у њима – са осведочењем у њиховој наглашено комунистичкој фразеологији – препознаје великодржавни концепт југословенства. Она занемарује њихове бројне садржаје: изразиту критику српског национализма, изричито и „недвосмислено против националистичког комплекса супремације српске културе“, пледоаје за „објективну, револуционарну критику своје нације и њене културе“, доношење у пејоративном смислу и под наводницама синтагме „’српско Косово и Метохија’“, историјски неистинито, али комунистички правоверно – поистовећивање усташа и четника, повезивање етатизма са национализмом, критику српског национализма који се пресвлачи у кошуљу југословенства и отуд компромитује југословенство као облик интернационализма, схватање југословенства као доследног федерализма у којем се „не негира национална самосталност и ни у чему не пориче национална слобода“. Ово занемаривање је вођено неким предумишљајем, јер се управо ови полемички аргументи Добрице Ћосића појављују као угаони камен садашњих апологетских приказа историјског постојања титоистичке Југославије. Шта је одједном у њима постало тако проблематично?

Утолико пре, што се позитивни пол Ћосићевих аргумената – ако ставимо у сенку његов комунистички потенцијал – налази у изненађујућој блискости са аргументима које износи актуелно секуларно свештенство када назначује прикладан правац развоја за српско друштво. Јер, он исписује „праве и недвосмислене интернационалистичке реченице“, он пледира „за демократско стимулирање и фаворизовање општечовечанског и интернационалистичког у култури“, он негира органицистичку представу о нацији и држави, па их не схвата као циљ него као „средство за остварење свих видова друштвене равноправности и класног ослобођења човековог, за остварење социјалистичке цивилизације“. Шта добијамо ако у последњем исказу речи „класног“ и „социјалистичке“ заменимо речима „хуманог“ и „савремене“? Сам поступак је оправдан са становишта Ћосићевог поуздања у „фазу настајања светске привреде, светске културе, светског система саобраћања међу народима и људима“. Добијамо, дакле, магичну формулу којом наше секуларно свештенство уређује јавне, медијске и друштвене послове европске као западне (америчке) Србије.

Да подударност није случајна него закономерна, да је она последица истоветног начина мишљења и деловања у различитим околностима, показује нам тврђење Добрице Ћосића како „за све који се на југословенском тлу ангажују за људску будућност, алтернативе нема“. Ово успостављање безалтернативног начина мишљења, које је репрезентативно за наше секуларно свештенство, укључив и Латинку Перовић, доврхунило је у предизборном слогану победничке (владајуће) коалиције из 2008. године, који је императивно оглашавао како „Европа нема алтернативу“. Оно је потом – после 2012. године – постало аксиом понашања садашњих власти. Пренет из комунистичког начина мишљења, усидрен у недиференцираном и некритичком постављању ствари и тотализовању историјског кретања у правцу необразложене и непотврђене линије прогреса, овај модел безалтернативности појављује се као запретана нит која обележава тоталитарни трансфер значења из комунизма у глобализам.

Занимљиво је да Латинка Перовић пропушта да историјски контекстуализује положај Добрице Ћосића у време његове полемике са Душаном Пирјевцом. Он је тада – што наша ауторка прећуткује, док његов словеначки опонент изричито именује – „аутор Деоба“. Ма колико да је иронично интонирана, једна Пирјевчева примедба прецизно успоставља у опонентовом понашању границу коју није допуштено прелазити: „Начело слободне перцепције и асоцијације, које је у литератури употребио и тако доследно спровео Џемс Џојс, даје додуше најновијем Ћосићевом роману својеврсну драж, али не може дати убедљивост његовим полемичким интервенцијама.“ Пирјевец нема, дакле, ништа против када у Деобама долази до приповедне деструкције српског национализма, он проналази у њој извесну књижевну вредност, али не дозвољава никакву – па ни тако асоцијативно-перцептивну – критику националног становишта у словеначкој култури и традицији.

Као неко ко се – уз наглашене и дуготрајне аплаузе словеначке и хрватске јавности – приповедно обрачунао са српским национализмом, Добрица Ћосић оставља трагове своје представе о српском национализму и у полемичким исказима. Он – сасвим неодмерено, али јавно пожељно – утврђује како је „за српски народ… 1941. била крвава казна и најсвирепија освета“ због грехова српске монархистичке буржоазије, која је борбу српских сељака практично свела „на право на ћирилицу и прославу Светог Саве, на част двогодишњег капларског малтретирања и шамарања њихових, али само синова ’угледних’ у краљевој гарди, на епско уживање у свом јунаштву уз шљивовицу са празним стомацима и босом децом, на слободно псовање Турака и Шваба, а највише самих себе.“ Овај полемички исказ – у својој реторичкој орнаменталности – налази се у дубинском дослуху са приповедном визијом српског национализма који упризорују Деобе. Но, он има прецизан корелат са привилегованом историјском реконструкцијом српског национализма у идеологији секуларног свештенства. У обе перспективе циљано се пак занемарују и обезвређују просвећени и грађански облици испољавања српске националне идеје.

ПАРАДОКСИ У књизи Доминантна и нежељена елита стављено је у дубоку сенку сазнање о интернационалистичком становишту Добрице Ћосића, о његовој разгранатој и идеолошки мотивисаној критици српског национализма, да би могла бити наглашена комунистичка редакција његовог југословенства као рефлекс великодржавног (великосрпског) југословенства. У исти мах је – у приказивању ставова Душана Пирјевца – свесно занемарена свест о основаности националног становишта у политичком понашању, прећутана представа о органској држави, да би била наглашена готово виртуелна представа о европским интеграцијама. Да парадокс буде упечатљивији, сам Душан Пирјевец је дубинско становиште свог опонента одредио као интеграцијско: „Ћосић… размишља… са становишта интеграције, дакле, пре свега са становишта нацијиног превазилажења саме себе“. Зар то није преовлађујући дискурс нашег секуларног свештенства?

Зашто је, дакле, Латинка Перовић неверодостојно и непотпуно приказала садржај текстова обојице полемичара? Зато што није могуће ускладити Пирјевчево залагање за националну културу са садашњом осудом националног становишта у српској култури и политици; зато што није могуће помирити Ћосићев интернационални глобализам са окошталом представом о његовом српском национализму као узроку распада титоистичке Југославије; зато што није могуће не довести у везу распад титоистичке Југославије са овако јасно обликованим словеначким ексклузивизмом; зато што није могуће пројектовати српску кривицу на распад титоистичке Југославије, ако потанко опишемо садржаје интернационалистичког става Добрице Ћосића.

Отуд се у Доминантној и нежељеној елити изводи преварни интерпретативни маневар. Ћосићев интернационализам, који по дефиницији искључује српску доминацију и који чак баштини српску кривицу, потискује се у корист представе о његовом комунистичком великодржавном (великосрпском) пројекту. Пирјевчево национално становиште подводи се пак под плашт његовог европског и демократског интегрализма. Тако идеолошка легитимација – комунизам, односно демократија – поприма својства погодног оруђа (идеолошке рационализације) за одобравање или оспоравање националних кретања: оспоравање интернационалног становишта због његове комунистичке позадине, одобравање националног становишта (словеначког, али не и српског) због демократских и европских садржаја на које оно апелује.

Сама полемика открила је далекосежну и практичну супериорност националног становишта. Јер, оно има неупоредиво већи маневарски простор, будући да поседује изразиту еластичност у постављању у новонасталим приликама. Узорно је то показао Душан Пирјевец. Премда је наша ауторка устврдила како између полемичара „до дијалога није дошло ни касније“, остало је сведочанство како је Пирјевец – у време хрватског масовног покрета, у 1971. години – похитао да Ћосића позове на сарадњу у правцу спасавања Југославије. Да је ово сведочанство вероватно, показује Пирјевчева завршна реч на скупу о „функцији историјске свести“, који је – у организацији Трећег програма Радио Београда – одржан у Београду од 8 до 10. маја 1972. године. Пирјевец је, штавише, нагласио како не говори „само у своје већ и у име Тараса Кермаунера“: сам скуп, који је био „општејугословенског карактера“, схватио је као скуп који разбија „такозвану републичку затвореност“. Премда није желео „нападати републике у име неког апстрактног југословенства“, он је републичку затвореност одредио као „владавину медиокритета, дакле онога што не мисли, или боље: онога што са собом не носи никакве иницијативе за мишљење да би мисао могла бити мисао“, па је његово искуство са скупа обележило једну нову могућност „да се мисли и ова наша заједничка земља“.

Да бисмо историјски контекстуализовали ове његове исказе, за које Латинка Перовић није ни поменула да постоје, ваља нагласити како је Душан Пирјевец био свестан како ове његове речи имају „бар привидно неке актуалистичко политичке акценте“: он сам их је, дакле, усидрио у време у којем су изречене. Управо у том времену, у 1972. години, када је хрватски масовни покрет поставио питање опстанка Југославије, Душан Пирјевец – оглашавајући се са националног становишта – наглашава републичку затвореност као владавину медиокритета и свест о постојању заједничке земље: интензитет таквих нагласака не постоји у његовим полемичким текстовима у 1961/1962. години.

Одакле ова промена? Пирјевец, дакле, може да се у односу на Југославију постави различито у различитим приликама зато што он свој однос према Југославији одређује у складу са тренутним интересима сопственог националног становишта: када процењује да је потребно нагласити националну културу и републику – као у 1961/1962. години – он се не сећа никакве владавине медиокритета која се у њима успоставља; но, када процени да је неопходно заштитити националну културу и републику – зато што у 1972. години још нису потписани Осимски споразуми који гарантују спољашње границе тек од 1975. године (338) – он наглашава важност заједничке земље. Ова покретљивост у политичком мишљењу није могућа у нас зато што смо ми безалтернативно доведени у везу са нечим што је изван српске националне и културне егзистенције. Тако супериорност политичког мишљења Душана Пирјевца произлази из доследне примене схватања Макса Вебера: „политику сам увек посматрао са националног становишта, и то не само спољну политику, већ и политику уопште“.

Као да је – тек на крају полемике – Добрица Ћосић постао свестан колико је његово становиште нестабилно: „сматрам идејно проблематичним, и ловом на вештице сва мишљења и ставове који појаву српског национализма у ’југословенском’ облику тенденциозно предимензионирају, третирају је као стање свести српског народа, Београда итд., проглашавају је и данас реалном опасношћу по национални интегритет и националности ван ’српскохрватског језичког подручја’.“ Отпочевши полемику у знаку унапред прописаног одустајања од српског становишта, које је значило само полемичку равноправност и узајамност, проговоривши са југословенског становишта, док друга страна полемише са словеначког становишта, он је унапред пристао на примедбу о српској кривици као „српском национализму у ’југословенском’ облику“.

О свему томе нема ни речи у историјској реконструкцији Латинке Перовић, јер она ставља у заборав сазнање о томе да Добрица Ћосић не уводи у дискусију појам српског становишта. Он то није могао учинити зато што би у том случају довео у питање смисао комунистичке револуције, који је дубоко поунутрашњио. То се очитовало у његовој критици великосрпске хегемоније и у овој полемици. Јер, комунистичка револуција је означавала негацију националног становишта у српској култури и политици, док је истовремено успостављала афирмацију националног становишта у словеначкој политици и култури.

Отуд је Душан Пирјевец могао да постепено, вијугаво и непроблематично обликује национално становиште у свом односу према Југославији. Добрица Ћосић је пак био онемогућен да аутентично обликује српско становиште, пошто га је у томе заувек ограничавао смисао комунистичке револуције, кога он није био спреман да се одрекне, као што никад није могао да успостави релативни и уговорни однос са Југославијом, јер није имао становиште са ког би га осмислио. Отуд она елита коју је он представљао, и коју Латинка Перовић именује као доминантну елиту, није ни образовала аутентичан однос са националним становиштем у српској култури и политици, јер није била способна да радикално и доследно процени негативан смисао комунистичке револуције за српску националну и културну егзистенцију.

Д Ћосић 3ПОДУДАРНОСТИ И РАЗЛИКЕ Читава потоња политичка активност Добрице Ћосића потпуно је неистинито везана за великодржавну (великосрпску) идеологију, премда је он – док чињенице распада титоистичке Југославије нису постале обележје темељно промењене ситуације – ствари превасходно сагледавао са југословенског становишта: много доследније и плуралније – како показује и полемика са Пирјевцем – него интелектуални кругови у Љубљани или Загребу. Она је била неуспешно усмерена ка обезбеђивању оног степена српских националних права који је Душан Пирјевец самосвесно препознао у словеначким националним правима још 1962. године, ка – дакле – обезбеђивању српске националне равноправности, па је „тражио… територијалну и правну целовитост Србије какву имају све друге републике“. Он је то чинио без темељног проблематизовања историјског учинка комунистичке револуције у Југославији, јер би аутентично такав порив њега самог претворио у проблем. Отуд, уосталом, његова одлучна реч у 1989. години: „„Поново да се родим, поново да имам двадесет година, и са свим историјским сазнањима и поразним исходом своје социјалистичке и партизанске идеологије, опет бих био партизан и ратовао бих против четника и четништва.“ Он ју је доследно понављао: и у 1993. години. Та реч се ни у чему не разликује од речи Милована Ђиласа или Коче Поповића или Марка Никезића или Петра Стамболића или – на последњем месту – Латинке Перовић.

Отуд средишња подударност између доминантне и нежељене елите остаје непроблематизовање смисла комунистичке револуције. Њихово основно разликовање пребива у подручју које свака од ових оријентација бира да би оправдала сам смисао комунистичке револуције. Нешто од тога можемо наслутити у објашњењу по којем се „револуција… у судару са реалношћу показала као утопија“, што је „изазвало велику кризу у револуционарној генерацији и изазвало прве поделе у њој“. Упркос свим поделама, револуција је остала неупитна тачка – знак светске еманципације, најпозитивније вредновани садржај – унутар сваког од комунистичких нараштаја: чак се и Зоран Ђинђић – у оптици Латинке Перовић – појављује у кретању које је одређено осом револуције.

Тако Добрица Ћосић доследно и дуготрајно покушава да српска национална права угради у смисао комунистичке револуције, да би јој обезбедио вредносну оправданост са националног становишта: онако како је ту основаност природно и логично именовао Душан Пирјевец. То није било могуће, јер је комунистичка револуција заснована на негацији српских грађанских традиција и српских националних права, па та разграната и у дугом времену изведена политичка активност познатог писца – крај све оправданости његове критике уставног поретка титоистичке Југославије, њеног недемократског уређења, деловања у духу одбране права на слободу јавне речи – ипак има облик circulus vitiosus.

У реконструктивној и интерпретативној непоузданости историјског приказа полемике из 1961/1962. године, као и у њеним неистинитим актуелизацијама у потоњем времену, све до распада титоистичке Југославије, језгре се две неуралгичне тачке основне замисли Латинке Перовић у Доминантној и нежељеној елити. Јер, она нема одговор на питање: ако се сваки од југословенских народа модернизује унутар титоистичке конфигурације, како национална еманципација не угрожава модернизацију ниједног од југословенских народа, осим српског народа? Зашто – поновимо – национална еманципација само српског народа угрожава модернизацијски ток његовог историјског кретања?

А потом: ако се претпоставља постојање плурализма у структури комунистичке партијске организације, ако се она садржински и оријентационо разлаже на више својих фракција и картела, зашто се не претпоставља плурализам у структури националне политичке оријентације? Ако се разликују стаљинистичке и либералне елите у комунистичкој партијској организацији, зашто се не разликују популистичке, демократске и либералне скупине унутар националне политичке оријентације? Има нечег готово комичног у њеном одређивању Ивана Ђурића као „рационалног српског националисте“: поготово ако ту тврдњу доведемо у близину Ђурићевих исказа о српским „либералним“ комунистима као представницима „једне много финије… много цивилизованије форме национализма“. Тако се две негације алхемичарски претварају у симулакрум афирмације националне политичке оријентације. Управо препозната подударност у политичким погледима отклања сваку могућност да је Иван Ђурић могао бити човек националне политичке оријентације. То је чињеница која не говори ништа ни добро ни лоше о његовом политичком деловању. Но, таква одредница је била потребна само због симулирања једног становишта које је у интерпретативној перспективи Латинке Перовић заувек искључено.

Одиграва се – у замисли наше ауторке – нешто супротно од свега тога: док се веома дубиозно претпоставља плурализам у комунистичкој партијској организацији, дотле се циљано своди на једно својство евидентни плурализам националне политичке оријентације. Оба поступка су неоправдана. Ма колико да су елите несагласне у комунистичкој партијској организацији, оне су судбоносно интегрисане руководним дејством демократског централизма и једнопартијским политичким системом, па је плурализам њихово споредно својство, док је монизам њихово примарно одређење. Код националних политичких оријентација ствари стоје друкчије: будући део вишепартијског и демократског политичког система, оне су у прилици да се међусобно диференцирају, да обликују своје разлоге и разлике и отуд стварају плурализам неупоредиво већег спектра. Тако су националне политичке оријентације – популистичке, демократске, либералне – много више плуралистичке од елита (фракција, картела) у комунистичкој партијској организацији.

Ако ствари стоје тако, онда Латинка Перовић неоправдано тотализује националну политичку оријентацију, чија је структура плуралистичка, као што неоправдано плурализује комунистичку партијску организацију, чија је структура превасходно монистичка. У првом случају, њена намера открива одсуство интелектуалне ваљаности, као што у другом случају показује одсуство моралне ваљаности. У таквим околностима, као последња легитимација њене интерпретације, као преостала адреса на коју она апелује остаје – моћ.

У следећем броју: Ђилас, Коча и Никезић као модерни свеци

Један коментар

  1. Изузетно добра критика. Не могу се отети утиску да она, а и њено дело не заслужује толику пажњу.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *