Почетна / Дух времена / ТАЈНА КУПОЛЕ У ЗАГРЕБАЧКОЈ УЛИЦИ

ТАЈНА КУПОЛЕ У ЗАГРЕБАЧКОЈ УЛИЦИ

СПЕЦИЈАЛНО ЗА ЈУБИЛАРНИ 400. БРОЈ „ПЕЧАТА“

Љуба ПоповићПише Љуба Поповић

Купола – то је био мој први атеље и у Београду и у животу уопште. Купола ће се убудуће писати великим словом…  У њој су настале моје прве „чудне“ слике, пуне мучнине и мистике, на којима су из таме израњале тужне људске сподобе и одбачени предмети, окупани густом, жућкастом светлошћу. Све слике започете на Академији (прво на примењеној, потом на ликовној) доносио сам у Куполу на дорађивање и довршавање

На једном пријему у резиденцији амбасадора, Оскар Давичо ме је упознао са Кочом Поповићем. У одушевљењу, питао сам га да случајно нисмо рођаци, с обзиром на то да носимо исто презиме. „Не верујем“ – одбрусио ми је – „не делујеш ми као да си буржоаског порекла.“ Ја сам му тада рекао да ипак имамо нешто заједничко, пошто сам становао у његовој кући. „Ми смо пре рата имали много кућа у Београду“ – настављао је Коча упорно. „Али ја сам становао у Загребачкој улици, у куполи на врху зграде у којој сте се ви родили“ – избацио сам необориви адут, на који је он имао само један одговор: „У тој куполи није могло да се станује.“

ПРОСТОР ИЗ СНОВА Када сам, педесетих година, дошао на студије у Београд, проблем смештаја је изгледао непремостив. Нисам био члан Партије да бих могао рачунати на собу у студентском граду, па сам се често шверцовао. Био сам задовољан и кад сам могао да преспавам на тераси, у студењаку на Новом Београду. Многи су морали да се довијају попут мене, па се становало на најчудноватијим могућим местима. Дадо је имао неку врсту склоништа на тавану једне куће у Страхињића Бана. Макавејев и Бојана су живели у напуштеном вагону, на Сењаку. Пеђа Исус је направио колибу на дрвету, на Ади Циганлији. Шејка је сликао у кујни…

[restrictedarea]

1956На углу Загребачке и Карађорђеве улице постојала је менза, а уз њу и некакав студентски дом. Ту су се окупљале разноразне банде и сумњиви типови. Био је чувен клан „Јогаша“ са Цетиња, чији је шеф био неки Њака, са огромним, широким леђима. У ту мензу и ја сам долазио, али пошто нисам имао пара за бонове, прехрањивао сам се тако што бих у свој тањир пресипао остатке чорби из чинија на столовима. Једног дана, поглед ми је привукла купола на врху зграде преко пута мензе. Схватио сам да је ненастањена пошто су кроз поломљене прозоре излетали голубови. Гоњен надом и знатижељом, врло брзо сам скупио храброст да уђем у лепу предратну зграду, у којој типови попут мене, у принципу, нису имали шта да траже. Крадомице сам се попео до последњег спрата, где је била чесма и – улаз на таван. На крају тавана, испресецаног гредама и пуног прашине и којекаквог отпада, открио сам тешка, дрвена врата која су водила у куполу. Нису била закључана. Кад сам их отворио, пред мојим очима указао се неслућено велики простор, висок скоро осам метара, подељен по средини, вероватно из конструктивних разлога, масивним хоризонталним гредама. За моје ондашње појмове и стандард – простор из снова.

Више нисам примећивао ни прљавштину, ни крш, ни унезверене кокошке које су, привезане узицама за одбачени намештај, ту чекале судњи дан. У тој атмосфери смрти и распадања почела је да се уобличава визија о будућем атељеу, мом атељеу. Моји пријатељи Миша Мартиновић и Никола Рудић, одушевљени идејом, били су уз мене када је требало да добијем препоруку за кућни савет од ондашњег ректора Академије, чувеног Бранка Шотре – Титовог генерала. Таквој једној личности кућни савет није могао ништа да одбије.

Кад сам добио сагласност кућног савета да могу да користим простор, остало ми је само да куполу оспособим за становање. Само толико. Без пребијене паре у џепу кренуо сам и у ту авантуру. Мој комшија из Ваљева Драган Гавриловић Чапа, шофер камиона, имао је у свом дворишту хрпу дасака које му, бар у том тренутку, нису биле потребне. Довезли смо их у Београд и, уз помоћ Вите столара, направили смо неку врсту бродског пода преко греда по средини куполе. Вита је конструисао чак и степенице које су водиле у будући атеље.

АМБЛЕМ – ЗАУВЕК Имати атеље, простор за рад, то је било најбитније. Све остало, спавање у врећи на поду, проблем грејања и санитарија, пацови… све то било је секундарно. Офарбао сам зидове у бело, премазао олајем лесонит који сам био поставио преко дасака на поду, умивао сам се снегом који сам захватао кроз одшкринут тавански прозор. Кондицију сам одржавао дизањем тегова. Имао сам и једну мачету, која је требало да ме штити од, не знам више ни сам каквих, опасности.

Купола – то је био мој први атеље и у Београду и у животу уопште. Купола ће се убудуће писати великим словом. Она је имала неку тајну. У њој су настале моје прве „чудне“ слике, пуне мучнине и мистике, на којима су из таме израњале тужне људске сподобе и одбачени предмети, окупани густом, жућкастом светлошћу. Све слике започете на Академији (прво на примењеној, потом на ликовној) доносио сам у Куполу на дорађивање и довршавање.

1959У то време, мој отац Алекса радио је у једном државном предузећу (на продаји мртвачких сандука), где су повремено стизали и џакови са шећером, из Бугарске. Испоставило се да је тканина од које су били сачињени џакови била одлична подлога за сликање – наравно, уз неопходну препаратуру. На тим платнима настале су моје прве велике слике, које су биле права сензација за оно време. И због формата и због онога што је било на њима. Те слике данас се налазе у ваљевској Модерној галерији.

На сугестију Марка Челебоновића, мог професора на Академији, у Куполу је једног дана дошао Алекса Челебоновић, сликар, историчар уметности и ликовни критичар. Са њим је био и Борис Вижинтин, уметнички директор Бијенала младих у Ријеци. Задихани од пењања, запрепашћени амбијентом а још више сликама, кад су мало дошли себи одабрали су за ријечки бијенале слику под називом Тишина (130 x 150 цм). То је било моје прво излагање ван Београда. Данас бих могао да кажем моје прво излагање у иностранству. Награду Бијенала младих добио је, сећам се, словеначки сликар Јанез Берник.

Алекса Челебоновић је након тога купио од мене и неколико слика за град Београд. Неке од њих (Св. Себастијан, на пример) преузео је Миодраг Б. Протић, за Музеј модерне уметности на Ушћу. Тако сам дошао и до првих пара од сликарског посла. За тај новац купио сам фуруну, угаљ, дрва, штафелаје и неколико књига, које и данас чувам као фетише: Етику од Спинозе, Чаробни брег од Томаса Мана, Вољу за моћ од Ничеа… Испред врата на улазу у Куполу поставио сам и велику дрвену кутију за пошту, изнад које сам црвеном бојом нацртао писмо. Ово стилизовано писмо временом ће постати мој амблем и појављиваће се убудуће на полеђини свих мојих слика, уз потпис.

У то време, мој друг са Академије, будући филмски режисер Живојин Павловић, дошао је на идеју да сними филм о мени и том мом тавану. Иако је сниматељ био Александар Петковић, чувени Петко, са овим филмом се баш нису прославили. Ухватили су атмосферу тавана, са свим оним честицама прашине које су се ковитлале у искошеним сноповима таванског светла, али слике су биле непрепознатљиве због погрешног осветљења и многобројних рефлекса на површини. Целокупан тај филмски материјал је нетрагом нестао и више га никад нисам видео.

Тајна куполе у Загребачкој улици је тајна моје иницијације у сликарство, а истовремено и продужетак неких успомена из детињства. Као некад у „зечињаку“ (омањој шупи у којој сам, као дете, гајио зечеве, цртао и читао Микијево царство), и овде сам био окружен књигама и стриповима, само су сад око мене били цртежи актова у природној величини и један потпуно нови, пиктурални универзум, који је полако али неминовно усисавао у себе све аспекте мог живота. Из те куполе с краја прашњавог тавана, отишле су, у приватне и музејске колекције, слике од којих неке, чак и у свом називу, носе асоцијације на амбијент у коме су настале: Чувар куполе, Анђели тавана, Акт тавана, Гајење идиота, Испарење, Расцветавање гениталија…

Љуба Поповић 2ВИТАЛНО ЈЕЗГРО НЕЗАМЕНЉИВО Кад сам кренуо за Париз, нисам знао да ће тај одлазак значити и дефинитиван раскид са Куполом. Таван је дошао у посед предузећа под именом Челик, чији је директор наложио да се таван рашчисти, тј. да се сав крш однесе на отпад или баци у ђубре. Крш је, нажалост, подразумевао и сву моју заоставштину која се затекла у куполи: велике студије актова са Академије, блокове са цртежима, колекције предратних стрипова, авантуристичке романе, филозофске студије… Остали су ми само неколико књига и магловита сећања на „мучну лепоту бивствовања“ у том чардаку између неба и земље. Сећања на хладан под, на јутарње језе приликом извлачења из вреће за спавање, на шкрипу трамваја који је пролазио Карађорђевом. Можда су то била нека херојска времена, а можда је све то илузија у којој је херојство било само начин да се изађе на крај са сопственом судбином.

Мој велики пријатељ Иван Ћурковић, легенда југословенског и француског фудбала, рекао ми је да је срео човека који је од зграде у Загребачкој улици (која се данас зове улица Коче Поповића) направио луксузан хотел. Са лифтом, купатилима и разним другим угодностима. Чак је и Купола, ако сам добро разумео, претворена у комфорни апартман. Садашњи власник хотела зна да је то некад био атеље Љубе Поповића и поручио је да могу ту да боравим кад код дођем у Београд.

Страшно. Заменити у сећању стари, тегобни живот неким новим, луксузним и комфорним. Прелепити преко њега нове слике. Изневерити онај део себе који живи једино кроз успомене. Никад не бих могао. Чак и кад одем у Ваљево, ја нисам у стању да одем у Брђане и да видим кућу у којој сам одрастао. Страх ме је да не пореметим успомене на родитеље и њихову топлину, на Зечињак у коме сам сатима смишљао и цртао стрипове са авантуристичким садржајима, читао окупацијски Забавник, научио латиницу захваљујући роману Велика глад у племену Гула-Гула, од Фра Муа.

Све то одмотава се у мојој глави као некакав дугачак филм, који би тотално изгубио смисао ако би се неке секвенце из њега избрисале или уништиле преправкама. Ако би се те танане, паучинасте нити успомена пореметиле, бојим се да би тиме и мој садашњи живот, и моје стваралаштво, изгубили своје витално језгро.

ПУЛСИРАЊЕ ТАМНЕ ЕНЕРГИЈЕ У мојим дневничким белешкама, које сам одавно насловио „Температура дана“, нашао сам један запис из времена кад сам живео у Куполи. Забележио сам да у себи носим један црни квадрат и да је у њему нешто уписано. Тај црни квадрат касније се сјединио са амбијентом Куполе. У њему су похрањене и таванске греде, и прашњави остаци намештаја у распадању, и мутно светло које се пробијало кроз пукотине на крову, и добовање кише изнад моје главе и рика громова од које ме је спопадао смртни страх… Из тог тамног врела напајале су се све моје ондашње слике. Одласком у Париз услови живљења полако су се мењали набоље, нова културна средина је донела нове изазове. Моје слике су на моменте уливале више оптимизма, зрачиле светлошћу, биле чак допадљиве. Али свако ко се само мало удуби у еволуцију мог сликарства увериће се да тамна енергија Куполе никад није престала да у њима пулсира.

Париз, децембар 2015.

1962

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *