Светлост мрака Запада

Осврт на 21. Фестивал ауторског филма

Film 01Пише Владислав Панов

Највише филмова овогодишњег ФАФ-а делује у равни неореалистичке критике друштвених и урушених породичних односа. И ако је тачно да су творци ове манифестације желели да нашем човеку упале светлост у мраку ондашње „социјалистичке диктатуре“, па су зато основали Фестивал ауторског филма, онда та светлост данас, када смо и ми својеврстан део напредног западног света, апсурдно, успева да осветли само још већи мрак

Недавно је у Београду одржано још једно издање Фестивала ауторског филма. Двадесет прво. После великог прошлогодишњег јубилеја којим је обележено две деценије постојања, ова манифестација ушла је у своје треће десетлеће. Његов концепт „отварања врата и прозора“ наших према свету, који нам је осветнички стално измицао, нема више онај мисионарски значај који су му поносни оснивачи и организатори приписивали, прикривајући тиме сасвим једноставну чињеницу да је реч о фестивалском концепту који у суштини нема ничег посебно значајног, најмање оригиналног или мисионарског. Људи су долазили да гледају „уметничке“ филмове, које нису могли да види нигде другде, чак ни на ФЕСТ-у, иако је добрим делом концепт ФАФ-а задирао у програмску структуру далеко старијег ФЕСТ-а. Времена се јесу променила, а са њима и у њима и наша земља. То наше ново „просвећено“ и „ослобођено“ друштво своју наводну суштаствену промену набоље дугује, тврде у дирекцији, извесним делом и чињеници да је све време постојао овај фестивал. Можда је време мрака, које су организатори прошле године поводом јубилеја спомињали као борбени мотив за стварање и упорно одржавање фестивала, далека прошлост, али је исполитизованост овог фестивала остала његово срце, па и разлог постојања. Он отуда и даље делује као ревија политички коректних фраза и лајтмотива невладиних организација. У међувремену је наша култура и посебно кинематографија доведена до ивице опстанка, па самим тим и коначног истребљења. Тај истребљујући процес, надграђиван доласком „демократских ослободитеља“, а не успораван њиховим прегалачким отварањима врата и прозора према напредном свету, и даље траје. Постојање овог фестивала не чини ништа да то спречи. Осим приказивања мало другачијих филмова од оних које је иначе могуће видети на редовном репертоару, његов револуционарни утицај на публику и друштво не постоји.

[restrictedarea]

Тријумф Индијаца

Ове године направљен је корак даље у организационом смислу. Фестивал је понудио рекордни број филмова (преко осамдесет) у својим програмима. Такмичарски део (занимљиво је да је Фестивал доказао сву ширину својих назора и принципа позивањем хрватског режисера у трочлани жири) разуђен је тематски и квалитативно до те мере да делује да је и снисходљиво политички коректан у избору филмова, „одговарајућих тема“ и њиховим позиционирањем у фаворите. То што делује сасвим несувисло и нелогично да се уметност уопште такмичи, неком другом приликом. Сада је важно истаћи да је такмичење обављено у одговарајућем позитивном политичком амбијенту, који стварају теме одабраних остварења за силне наше награде и почасти (главна доноси победнику и чек од пет хиљада евра). Жири је овогодишње издање свог престижног фестивала завршио доделом главних награда од којих је гран-при, под заштитом имена великог ствараоца Александра Саше Петровића, отишао на адресу индијских синеаста, аутора филма „Четврти правац“. Њихово дело, са тамошње стране доказивања политичког сазревања и самокритичне ширине, критикује индијско друштво које индукује осећај тескобе, страха и параноје код својих грађана. Иако се радња дешава пре три деценије, филм није превазиђен инфузијом лажног просперитета којим је и тамо, као и код нас, у међувремену западни дух времена инфицирао све сегменте друштва.

FafУ потенцијалне фаворите током фестивала убрајани су и „Махнитост“ (турско-француска копродукција о врло актуелном политичком насиљу тамошњег друштва огрезлог у корупцију и капиталистичкој неправди према „малом човеку“), „Шаулов син“ (мађарска обрада ултимативне теме политичке коректности – критике нацизма у концлогорима Другог светског рата – кроз крајње сурову причу о оцу који у логору проналази леш свог сина и по сваку цену покушава да му приреди одговарајући погреб), „Аферим!“ (румунски филм о верским и расним предрасудама источне Европе прве трећине деветнаестог века) и „Шевалије“, грчко дело о суровости међуљудских односа савременог грчког друштва испољеној у бизарној игри између шесторице наводних пријатеља који пецају на отвореном мору с палубе јахте једног од њих. Овај филм је по многима требало да победи, што је ове године и учинио на Фестивалу у Лондону. Наш фестивал га је почастио такозваним Специјалним признањем. Међу дванаест филмова одабраних за учешће у трци за гран-при фестивала нашло се и домаће остварење „Породица“ Саше Радивојевића, које се у најширем смислу бави мрачним тајнама једне породице и с њом, парадигматично, исто тако опскурним односима пројектованим на читаво друштво, повремено осликавано и у документаристичком маниру. „Џејмс Вајт“, представник тзв. америчке независне сцене, такође дотиче породичне невоље савременог друштва, у овом случају оличеног у њујоршком младићу суоченом са смртоносном болешћу мајке. Занимљиво је да је однос према мајци на известан начин и лајтмотив овог фестивала пошто се у неколико филмова на овај или онај начин потенцирао однос према мајци која, могло би се рећи и симболично, нестаје, односно одлази уступајући место потомцима. Најуспешнији у односу према таквој причи је чувени италијански синеаста Нани Морети чије је остварење „Моја мајка“ затворило фестивалски програм, демонстрирајући зрелост и супериорност у побуђивању најсуптилнијих емоција гледалаца суочених с портретом породичних односа у срцу савременог италијанског друштва.

Заједнички садржалац искушења

Тешке теме и људи који су се обрели у њима, који страдају од њих и болно пристају на њихову неминовну суровост, преовлађују у избору овогодишњих јуришника на награде. Да ли је то неки од горепоменутих освајача награда или оних мимоиђених, утисак је да су одабрани управо филмови који поседују страдалачко искушење, друштвено или породично, с којим су суочени његови јунаци. Ништа мање нису били занимљиви и на овом плану према свету отворени наслови из програма „Храбри Балкан“, у оквиру ког је победио грчки филм „Архипелази, голи гранит“ режисерке Дафне Херетакис, који се бави актуелним друштвеним и политичким, у оба случаја кризним моментом у грчком друштву у коме, усред идиле капиталистичког запада, људи на ивици опстанка постављају питања о нестанку идеала, па и човечности, приликом суочавања са суровом потребом пуког преживљавања.

Највише филмова овогодишњег Фестивала ауторског филма делује у равни неореалистичке критике друштвених и урушених породичних односа. И ако је тачно да су творци овог фестивала желели да нашем човеку упале светлост у мраку ондашње „социјалистичке диктатуре“, па су зато основали Фестивал ауторског филма, онда та светлост данас, када смо и ми део тог напредног западног света, апсурдно успева да осветли само још већи мрак. Није нам, додуше, потребан никакав фестивал, нити било чија потресна филмска прича, да бисмо спознали све димензије тог мрака. Али, опет, када нам већ отварају и те прозоре, зашто да не погледамо кроз њих. У мрак…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *