Суноврат (правне) државе

За „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Поводом „случаја Попов“, словеначка десница је организовала медијски линч, који је државна телевизија и уживо емитовала преносећи четворочасовну ванредну седницу Одбора за одбрану словеначког парламента, а присуствовали су униформисани ветерани и генерали, уз п(р)озване највише представнике министарства одбране

Никоме не може два пута да се суди за исту ствар. Једно од темељних стубова права, утаначено у латинској фрази ne bis in idem, уграђено у основе судства широм света, од прошле седмице не важи у ЕУ. Речено правило прекршила је једна од чланица Уније, и то управо она која наводно подржава Србију на њеном путу у „евроатлантске интеграције“ и која код осталих кандидата са Балкана себе рекламира као „светионик демократије“. У питању је Словенија, а жртва поновног суђења по истој оптужници и флагрантног кршења принципа правне државе јесте пуковник Берислав Попов, пензионисани официр ЈНА.

„Печат“ је у претпрошлом броју писао да је Попов, после судског поступка који је трајао готово четврт века, коначно ослобођен свих оптужби о ратним злочинима наводно почињеним у време сукоба словеначких територијалаца (ТО) и ЈНА у Горњој Радгони 1991. године. Вест да је маратонско суђење окончано и пресуда правоснажна узбунила је тзв. првоборце словеначког осамостаљења. Словеначка десница је организовала медијски линч, који је ТВ Словенија и уживо емитовала преносећи четворочасовну ванредну седницу Одбора за одбрану словеначког парламента, прошлог уторка. Седница је сазвана поводом „случаја Попов“, а на њој су присуствовали униформисани словеначки ветерани и генерали, уз п(р)озване највише представнике словеначког министарства одбране. Испливало је и „зашто Попов мора бити осуђен“: посланик партије демохришћана Матеј Тонин је у праведничком жару излануо да Попов мора да буде осуђен због – одштете!

Одштете коју Словенија намерава да наплати од – Србије. Попов је за Словенију идеалан кандидат да стигне до тог циља. Иако му је суд у Мурској Соботи годинама судио у одсуству, на језику који Попов не разуме, уз браниоца који му је додељен по службеној дужности и кога никада није видео – држава Србија током свих тих година за њега није мрднула прстом. Иако се ради о грађанину Србије, оптуженом за најгоре злочине у име државе, за коју словеначки идеолози сматрају да је Србија њен сукцесор, када су злочини у питању.

[restrictedarea]

ПОПОВ ИЛИ НИШТА Захваљујући експлозивној реторици на седници одбора за одбрану словеначког парламента, изгледало је као да рат још увек траје. Цела шарада почела је медијским линчом и нападима словеначке државне телевизије на суд и тужилаштво у Мурској Соботи, јер је захваљујући експертизи два стручњака из Словеначке војске повучена оптужница и тако стављена тачка на суђење Бериславу Попову.

„Као да у Словенији рата није било!? Као да није било мртвих, рањених и материјалне штете!? Ко је онда крив?“, тако је пре десетак дана новинарка ТВ Словенија Тања Гобец у ударном термину вечерњег ТВ дневника сажела бес ветеранских организација јер је пропала последња шанса да бар један припадник ЈНА, конкретно Попов, буде осуђен за ратни злочин. „На основу чега је била написана оптужница ако није било кршења Женевских конвенција?“, чудила се и наредног дана у најгледанијој информативној емисији „Одмеви“ (одјеци), заједно са гостима у студију, међу којима је био не само актуелни него и некадашњи начелник генералштаба Словеначке војске.

Словенија је Поповљев спис градила 23 године (од 1992. године наовамо). Предмет има 2.700 страна, а упркос томе је експертиза показала да нема ниједног доказа о његовој кривици. Али онда су се словеначки ветерани усред ТВ емисије, уживо, понудили да „нађу доказе да је крив“. Није познато јесу ли успели у том прегнућу, иако су се ветерани „словеначког рата 1991“ и током потоње седнице парламентарног одбора за одбрану нудили као проналазачи. А током речене седнице, одржане прошлог уторка, помињани су и Срби, пежоративно, па је све подсећало на атмосферу с почетка 90-их. А онда је уследила кулминација – представник министарства одбране обзнањује да се суђење Попову „наставља“! Што је манипулација и неистина, јер не може се „наставити“ нешто што је претходно правоснажно окончано, још пре месец дана. Вишак ироније је да је Попов у међувремену, на кућну адресу у Београду, добио пресуду (на словеначком) којом је утврђено да – није крив. „Нову“ оптужницу није добио.

РАТНИ ПРОФИТЕРИ Ратнохушкачко расположење је потпиривала СДС Јанеза Јанше заједно са партнерима из демохришћанске-народњачке партије (НСи). Удруженим снагама су наврат-нанос сазвали одбор за одбрану на коме су, упркос чињеници да је тужилаштво повукло оптужницу против Берислава Попова, захтевали да држава пронађе „начин“ и „настави“ суђење (а уистину поново суди) пензионисаном пуковнику ЈНА чија је једина кривица што је јуна 1991. године према наређењу своје команде (а после једностраног преузимања пограничних контрола на савезној граници од стране словеначке ТО и полиције) успешно запосео гранични прелаз према Аустрији и потом своју јединицу вратио у матичну касарну у Вараждину.

Занимљиво је да у овом случају у Словенији никоме није пало на памет да је судство независно и да ни парламент ни влада не смеју да диктирају тужилаштву кога да гони, а судијама коме да суде, још мање кога да осуде. И сама седница је изгледала као суђење. Не само Попову – него свим „издајницима“; пљуштале су оптужбе и на рачун судија и тужиоца у Мурској Соботи, а пре свега пут два експерта запослена у Словеначкој војсци, који су израдили експертизу на основу које је Попов ослобођен. И они су јавно испрозивани и извређани као „јаничари“ и „ЈНА-овци“ (нова псовка), а на терет им је стављено и што су „школовани у ЈНА“ и „под утицајем идеологије ЈНА“… Да се не би поновио фијаско са пресудом, словеначки посланици су најавили да ће за „настављено“ суђење Попову ангажовати експерте – из НАТО-а!

Зашто се Словенија толико окомила на једног тенкисту? Зато што Попов Словенији, њеној историографији, а пре свега ветеранима, треба као трофејни доказ њихове херојске борбе, доказ да су Срби „и у Словенији починили ратни злочин“. У супротном, тврде челници демохришћанске партије, дакле уколико Попов не буде осуђен, то је једнако као „да рата и разарања у Словенији није ни било“. Ако се зна да ниједан војник или официр ЈНА у Словенији није осуђен „због ратног злочина 1991. године“, онда је јасно зашто је Попов за словеначке „патриоте“ важан плен. Он, у улози злочинца, може да удахне нови живот у мит о праведном словеначком осамостаљењу и борби против надмоћнијег непријатеља, „друге по снази војске у Европи“, како Јанша воли да истакне.

ПРЕКИ СУД Да је све остало само на пировању парламентарног одбора за одбрану, ова демонстрација суноврата права и правне државе у Словеније била би запамћена као политички циркус, диригован од стране опозициона партија, уз позивање на патриотизам и распиривање најнижих људских страсти. Али враг је однео шалу када се испоставило да у том замешатељству учествују и представници актуелне власти, у лику државних секретара из владе премијера Мира Церара. Под лавином оптужби због ослобађања Берислава Попова, чиновници министарства правде и одбране на крају су ратоборним посланицима испоручили оно што су тражили – ново „правно мишљење“ и одлуку да се „поступак против Попова настави“ тако што је улогу тужиоца 25. новембра преузело Министарство одбране Словеније. Овај маневар у стилу „није шија него врат“ треба да створи утисак да се ради о новом тужиоцу и другачијем поступку, иако је досадашњи (правоснажно окончани) поступак покренуло Јавно правобранилаштво Словеније, које је тако заступало све њене државне органе, па и Министарство одбране. Тако Попова очекује нова борба против млинова словеначке државе и исте, можда донекле „надуване“ оптужнице.

Све то не би било могуће да правници у словеначком министарству правосуђа нису прионули „креативној интерпретацији закона“. Јасно је да је држава у том процесу (сада под кринком министарства одбране) већ други пут, значи поново на месту тужиоца, и да се ради о суђењу на основу истих оптужби.

Словенија је нашла начин да „заобиђе“ чак и постулат о забрани поновног суђења за исто дело, један од основних принципа и статута Међународног кривичног суда (МКС). Ни МКС нити МКСЈ нису никада оптужили Берислава Попова. Уосталом, како оптужити некога ко је у борби у насељу, у коме су словеначка ТО, полиција и цивили сами изабрали место напада и пуцали на припаднике ЈНА из свих објеката и заклона – у тој неравноправној борби изгубио 17 својих војника, а противничка страна забележила само материјалну штету, али не и губитак „живе силе“. (Ако не рачунамо два цивила, жртве унакрсне ватре.) Како је могуће да су у сличном окршају – када су на брду Медвеђек надомак Љубљане словеначки територијалци испречили барикаде од цивилних камиона, забранивши њиховим шоферима да напусте своја возила и склоне се на сигурно – словеначки судови пресудили да је за почињену штету (мртве и осакаћене, махом босанске, бугарске и турске возаче шлепера) одговорна словеначка држава а не ЈНА, која је топовима и авијацијом „разбијала“ барикаде, а да се у случају Берислава Попова тај кафкијански процес развлачи деценијама?

[/restrictedarea] hairy girl займ без отказа оренбургзайм онлайн с 19 летзайм 50 тысяч на карту