Шта да се ради? И Kосово и Србија и Русија

СПЕЦИЈАЛНО ЗА ЈУБИЛАРНИ 400. БРОЈ “ПЕЧАТА”

Пише Драгослав Бокан

Сви смо заокупљени размишљањем на тему: Шта ће бити с нама, после онолико грешака, пораза, претераних компромиса и губитака свих врста

Расправа о узроцима оваквог стања не јењава и све је жешћа и јаловија, али се макар готово сви слажемо око последица нашег вишедеценијског пада и актуелног стања у коме се налазимо, беспомоћни и обесхрабрени. И као и увек, жестину прати малодушност и безнађе без преседана у нашој скоријој историји.
Запетљао се наш политички, војни, државни, друштвени и идеолошки чвор, толико да се више, очигледно, не може отпетљати. Отуд и неуспех толиких узалудних анализа и другог теоријског празнословља.

[restrictedarea] Готово да све изгледа као „час анатомије”, који се, као што знамо, обавља искључиво на лешу без трагова живота и наде на опоравак. А овдашњи аналитичари ме подсећају на прве, ренесансне анатоме, често посвађане са реалношћу, који су више водили рачуна о украшавању својих скица, него о њиховој употребљивости и тачности.
Отпетљавање Гордијевог чвора, као што знамо, не води ничему (већ га само додатно запетљава) и треба што пре променити перспективу из које гледамо на проблем и стање ствари.
Треба размишљати о одговарајућем засецању чвора и његовом сечењу. И прекраћењу наших мука, што не воде никуда – ни нас, ни оно о чему се пише, ни оне за које се пише, већ сви ђутуре само падамо све дубље и дубље у хроничну депресију и нестрпљење да се „све то“ што пре прекине и заврши, па ма и по цену нашег тоталног пораза и коначне капитулације.
Дођосмо тако и до тражења начина пресецања упетљаног српског чвора, до тражења идеалног оруђа за ово пресецање и потребне личности која би могла да све то обави. Дакле, до суштине могућег одговора на вечито питање Шта да се ради?.
Улазак Русије на светску сцену – неочекиваним, „десантним“ повратком Крима под своје окриље, а затим и доминантном позицијом у Сирији – најважнији је догађај деценије, и, врло вероватно, читавог века у настајању. Русија је до преласка кримске границе била само повелика национална држава, а онда је постала Империја.
Објављено је постојање Трећег светског рата, што несметано траје све од пада Берлинског зида, у једном „блицкригу“ англоамеричког Запада према Русији и остатку света, а без већег отпора ма са које стране. Тек сада се брзо и ефикасно формира и организује чврста коалиција окупљена око Путина и претећих могућности руске војске и руског наоружања. Створена је моћна стратешка савезничка линија Москва–Дамаск–Техеран–Пекинг, уз редефинисан однос Европе према руском буђењу и брзо ширење идеје коју данас носе земље БРИКС-а. И више ништа није исто, уз читав низ фантастичних стратешких потеза Русије.
И то је, истовремено, одговор на наше очајничко питање о начинима изласка из кризе и потенцијалне катастрофе Србије, која нема неопходни минимум суверенитета и довољно озбиљне геополитичке и идеолошке парадигме.
Русија је носилац довољно тешког и оштрог мача који може и који ће пресећи српски и источнобалкански чвор. То је, по мени, неизбежно и довољно реално да се може и мора очекивати.
Ова будућа подела источне Европе и других територија на два дела и нову челичну завесу ће, као у Јалти, променити национални и интересни састав данашњег Бондстила и заједно са руским тенковима и ракетама ће у распали, онемоћали и исцрпљени транзициони Балкан унети данас скоро непостојећу слободу и нови дух ентузијазма и обнове. Нова Јалта ће, за разлику од оне прошле, у наше окружење увести „белу Русију“ и њену православну, сведржитељску и универзалну идеју Трећег Рима насталу на духовним темељима моћне Византије. Та идеја се, ионако, већ пун век и више – назива „руском идејом“ и о њој пишу најпросвећенији и најбољи контрареволуционарни умови евроазијских духовних пространстава.
Као што је, пре једног века, совјетска Русија била носилац револуционарног освајања срушених царстава, тако ће се опет појавити, али са својим аутентичним и нама блиским заставама, симболима и идејама.
Ми ионако имамо разноразне премијере и председнике од злосрећне 1918, али вођу нисмо имали, све до сад. Наш вођа је Владимир Владимирович Путин, као што су то за Запад били Карло Велики, Наполеон или тријумфални трио Черчил – Рузвелт – Де Гол. Имамо и савезнике и браниоце и подршку и војни савез и харизматичног и изузетно способног лидера на својој страни. Шта ће нам више од тога?
Још само да се ми овде усправимо и покажемо достојни оваквог судбинског расплета. Да се не предамо и не одустанемо од себе самих тик пре него што се на обзорју појави спасоносна руска ваздушна и оклопна коњица и обави све што је потребно за наш и светски нови почетак.
Бићемо једним потезом ослобођени од невидљивог, али реалног англоамеричког и глобалистичко-транзиционог ропства и постаћемо део нечег чему смо одавно интегрално припадали. Гордијев чвор ће бити уредно и како треба пресечен и уклоњен из наших живота и српске историје. А Косово ће бити српско.

[/restrictedarea]