Почетна / Свет / Русија и Прибалтик – Kо је кога опљачкао

Русија и Прибалтик – Kо је кога опљачкао

Музеј окупације ЛетонијеЗа „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Нису случајно Литванија, Летонија и Естонија без проблема постале чланице ЕУ, јер су наследиле развијену инфраструктуру коју је деценијама финансирао и градио Совјетски Савез, односно Русија

Свако дете, ученик основне школе у маленој прибалтичкој Летонији доживи јединствено искуство. Бар једном у току школовања мора да посети Музеј окупације Летоније. То је „просветитељска обавеза“ без које се не може добити диплома. Музеј је почео са радом 1993. године, паралелно са припремама за улазак ове земље у НАТО и ЕУ. И свако ко има 10 или 12 година мора да зна – Летонија, поносна и независна држава, била је трипут окупирана у својој историји, а сада дише слободно! Први пут то је учинио Стаљин, када је 14. јула 1940. организовао „сумњиве и фалсификоване изборе“, на којима су већину добили прокомунистички кандидати. Ови избори били су истовремено одржани у све три балтичке републике: Литванији, Летонији и Естонији. И свуда је резултат био исти – народ је масовно желео комунизам.

 

„САВЕСТ ЧОВЕЧАНСТВА“ Наравно, историчари ће подсетити да је годину дана раније СССР потписао пакт са Немачком, услед кога је дошло до поделе интересних зона, а Прибалтик се нашао у „совјетском атару“. Убрзо, Москва је увела и „ограничени војни контингент“ на територију Прибалтика, па су парламентарни избори за просовјетску изборну листу прошли веома успешно. Све три скупштине прогласиле су августа 1940. припајање СССР-у, чиме је са формално-правне стране посао био завршен. Међутим, САД и Ватикан нису признали ово припајање. Вашингтон овај став није мењао до распада Совјетског Савеза. Амерички Сенат је 2008. усвојио и резолуцију којом захтева од Руске Федерације да призна „незаконитом совјетску окупацију Летоније, Литваније и Естоније“! Американци који, као што је познато, у својој историји нису никада никога незаконито окупирали, усвојили су ову резолуцију у истој години када су у НАТО примили Хрвате и Албанце. Који, као што је познато, такође никада нису никога незаконито окупирали. Зато су они права скупина, савест човечанства, који имају морално право да од других захтевају извињења за догађаје од пре скоро 80 година…

Друга, Хитлерова окупација Летоније и Прибалтика уследила је већ 1941. године, али на Западу њу нико посебно не истиче као „незакониту“. Совјетска власт није била зачуђена појавом бројне пронацистичке „пете колоне“ у јуну 1941, јер је још месецима раније, управо из тог разлога, раселила из све три републике по другим деловима СССР-а око 50.000 људи, припадника „непоузданог и контрареволуционарног елемента“. Другим речима, балтичке републике врвиле су од нациста, јер је у њима живео приличан број Немаца и њихових симпатизера. Они су се тамо осећали као код куће када је Москва 1918. изгубила контролу над овим републикама – њеним губернијама током претходна два века.

Формалну независност добиле су после свргавања и убиства цара Николаја Другог, односно после распада Руске империје, и уживале су у њој пуне 22 године – први пут у својој историји. Зато и не чуди што је Запад и 1940, као и данас, бранио „независност“ својих творевина, не обазирући се на то што су ове републике од почетка 18. века провеле пет пута више времена у саставу Русије, него као самосталне државе. Да ли ико озбиљан верује да ове данашње „НАТО губерније“, како их је недавно назвао познати италијански новинар Ђулијето Кијеза, уопште могу да имају и трагове независности – ако се има у виду њихова незнатна величина, али пре свега изузетан геостратешки потенцијал за гушење Русије? За ове области борио се, и изборио, још Петар Велики, разумевајући да Русија никад неће отворити „прозор у Европу“ ако не буде имала под контролом ове земље. Зато је логично претпоставити да ће се за њих и данас Русија и НАТО борити на живот и смрт. Ситни играчи, попут прибалтичких држава, у овој борби немају никакву самосталност у одлучивању.

 

СВЕТСКИ ЕКСПЕРИМЕНТ „ИН ВИВО“ „Трећа окупација“ изведена је 1944. и 1945. године, када су совјетске снаге током Прибалтичке операције избациле нацисте са овог подручја, принудивши део Хитлерове војске на капитулацију. Четири године касније, када су ове републике поново враћене у састав СССР-а, Стаљин је поново извршио депортацију, познату као операција „Прибој“, али је овог пута број расељених у Русију био двоструко већи – око 94.000 „бандита и националиста“ и чланова њихових породица. Око половине од овог броја били су Летонци, 31.000 Литванци, а остало Естонци. С друге стране, депортација није била резервисана ексклузивно за прибалтичке народе него за све етничке групе које су се као такве масовно определиле за страну нациста, односно непријатеља СССР-а. Тако су депортовани и кримски Татари, Чечени, западни Украјинци и многи други. Ова Стаљинова политика, ма како сурова, била је изразито прагматична, јер је смањивала концентрацију антидржавног елемента – и застрашивала преостале – у критичним, рубним подручјима СССР-а и тако осигуравала безбедност на дужи рок.

Летонија некадСве наведено представља озбиљну мрљу у историји Совјетског Савеза, а пре свега стаљинистичког режима, који се одликовао великим успесима и великим злочинима. Да ли треба подсећати да је убедљиво најтежа жртва тог режима био управо руски народ, над којим је деценијама колективно вршен највећи светски експеримент „ин виво“, на сличан начин као што је доктор Менгеле то чинио са појединачним „пацијентима“? Ако се број репресираних међу другим народима мерио десетинама, па чак и стотинама хиљада, Руси су страдали у милионима. Зато се у недавном интервјуу руској државној телевизији Владимир Путин с правом пожалио да не може да разуме колеге из источне Европе (а пре свега са Прибалтика), који и даље поистовећују Совјетски Савез и данашњу Русију. „То једноставно није исто“, подвукао је Путин. Зашто Берлину, Токију или Вашингтону – који су у не тако давној историји истребили много милиона оних који су им се нашли на путу – данас готово нико више не замера због тога, а Русију стално прозивају за „совјетску окупацију“, у којој су сами Руси били и окупирани и највише страдали?

На првом месту зато је неумесно стављати знак једнакости између Хитлерове Немачке и СССР-а. Хитлер је патентирао „индустрију смрти“, док Стаљин никада није имао ништа слично, а управо Руси су положили највеће жртве ослобађајући Европу од нацизма. Али Музеј окупације Летоније, као и остале сличне установе у Литванији, Естонији, Украјини и Грузији – не само што формално поистовећују ове две појаве него „руске окупаторе“ представљају као веће зло!

Летонија садаИпак, најревноснији борци против „совјетске окупације“ јесу сами становници Прибалтика.

Годинама се званична Русија склањала од таквих дискусија, оцењујући тек као ирационалне захтеве за „одштету“ који су мерени десетинама и стотинама милијарди долара. Од скора, међутим, Москва је почела аргументовано да узвраћа на такве оптужбе. Један од озбиљнијих, али сигурно не и последњи подухват ове врсте, представља књига, то јест зборник докумената „Совјетски модел економије: савезни центар и републике Прибалтика. 1953 – март 1956. године“. Књига је представљена на највишем месту, у Савету Федерације РФ, Горњем дому руског парламента, и о њој је говорио председник Спољнополитичког комитета Константин Косачов.

Материјал садржи 272 документа из постстаљинске историје СССР-а, којима се оспорава тврдња прибалтичких држава да је Русија пљачкала друге републике и наводно себи грабила њихово „богатство“. Из само једног примера се то добро може видети: у другој половини 50-их година Русија је у републичком буџету задржавала просечно само шест процената од укупног пореза на промет оствареног на њеној територији, док су „заостале републике“ (Таџикистан, Узбекистан, Јерменија…) себи остављале 100 одсто овог прихода. Према речима аутора Јелене Зубкове, прибалтичке државе су такође задржавале у републичким буџетима већи део прихода, а уз то су добијале и огромне суме из савезног буџета СССР. Литванија, Летонија и Естонија су економске интересе остваривале „уграђујући“ своје идеје и предлоге у петогодишње планове и у томе су биле више него успешне, објашњава Зубкова.

Летонци траже уједињење са СССР

ЦИНИЗАМ БЕЗ ПРЕМЦА Зато су претенциозни захтеви који стижу из прибалтичких земаља. Летонске организације за „истраживање совјетске окупације“ траже чак 290 милијарди евра одштете од Русије, док су поједини литвански „институти“ дошли до суме од 834 милијарде долара. Естонски експерти за сада нису износили конкретне бројке, али и у Талину говоре о „вишемилионској штети“. Рачуница је јасна: пола века су Прибалтијци из Русије добијали индустријске сировине и машине, нафту и гас, а давали своје димљене папалине и туристичке услуге на обали Балтичког мора које је хладно и у јулу. Очигледно је да у овим захтевима нема ни економске ни правне логике. Ради се о вештачком подгревању мржње према Русима и стварању хистеричне климе у домаћој јавности како би се спречило рационално размишљање о Москви, као о суседу и партнеру.

А све би се то могло – и морало – посматрати из сасвим другог угла. Пре свега, прибалтичке републике увек су имале виши животни стандард него остале совјетске републике, на сличан начин као Словенија у СФРЈ. И као мале, увек су налазиле начина да од Москве добију специјалне повластице и преференцијале, изражене у конкретним и округлим сумама са десетак нула. Кремљ је деценијама овим жељама без опирања излазио у сусрет, јер су за њега то били релативно скромни износи, а мржња и отпор према свему руском који су долазили са Балтика, на тај начин су држани под контролом – без употребе стаљинских метода.

Ердоган у музејуС друге стране, издашним давањима, индустријски, пољопривредни и туристички потенцијали Прибалтика на тај начин су одржавани на натпросечно високом нивоу. То је овим народима давало повода да и даље тврде о својој супериорности у односу на „полуазијатске Русе“, што је цинизам без премца. Ако је у неком тренутку некоме из Прибалтика нешто и било отето, то је током 50-их, 60-их, 70-их и 80-их година прошлог века било многоструко враћено. Нису случајно Литванија, Летонија и Естонија без проблема постале чланице ЕУ, јер су наследиле развијену економску и другу инфраструктуру коју је деценијама градио Совјетски Савез. После избијања економске кризе 2008, привреде ове три земље су потпуно пукле, јер се показало да је Брисел много мање издашан „окупатор“ него што је то била Москва. Уместо очекиваних милијарди евра, из ЕУ-НАТО централе послали су им ратне планове у којима је за њих резервисано почасно место на првој линији фронта против Русије. А уместо фабрика, силоса и рафинерија, Ујка Сем ударнички гради војне аеродроме, ратне логистичке центре и полигоне за обуку. Наравно – биће Прибалтијци потпуно слободни и независни, а највише од самих себе.

и Хилари КлинтонИ још нешто: у све ређим паузама између војних маневара, било би добро да се сете како су прошли када су последњи пут веровали „пријатељима са стране“ који су их хушкали на рат са Русијом. Да ли је Хитлер 1940. подигао један авион или покренуо неки тенк због њих? И да ли су их „ослободиоци“ из Берлина сматрали за вишу или нижу расу? Али најважније питање за све Прибалтијце је – зашто је њихово музејско памћење ограничено само на најгрозније појаве „совјетске окупације“ и то оне из ратних година? Зашто у том совјетском музеју нема места за једног Сабониса, Гагарина или Мају Плисецку, која је била и литванска држављанка, нити за плејаду других славних личности који су остварили изузетне резултате под „совјетском окупацијом“? Такав музеј би био много посећенији од овог садашњег који, према оценама специјализованих магазина, туристи углавном избегавају, иако је улаз бесплатан.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *