Ратно крштење Ангеле Меркел

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Позив (француски) који се (није) могао избећи: улазак у ужарену сиријску лаву није први рат поново уједињене Немачке – претходили су му бомбардовање Савезне Републике Југославије, односно Србије, и саучесништво у „првом (Бушовом) глобалном рату против тероризма“ (Ал Каиде) у Авганистану – али јесте први рат њене канцеларке која је од пацифизма направила политичку филозофију сажету у појам званичне и дуго практиковане „културе уздржаности“

Ангела Меркел је напокон добила свој рат: Бундестаг је (очекивано) огромном већином (445 према 146, уз седам уздржаних) одобрио канцеларкин предлог да (и) Немачка уђе у ужарену сиријску лаву.

Одлука која је пала у „темпу торнада“, без задршке и премишљања, предвиђа слање извиђачких авиона „торнадо“, који ће, летећи над сиријском територијом, уочавати и одређивати циљеве за француске бомбардере, затим авион танкер, за снабдевање (опет француских) авиона у ваздуху, те фрегату која ће пратити (француски) носач авиона „Шарл де Гол“, што ће, кад се све сабере, представљати ангажовање око хиљаду и две стотине војника Бундесвера.

 

Под паролом солидарности Често спомињање придева „француски“ у претходном пасусу учињено је „с предумишљајем“: читава, војнички, политички па и правно проблематична операција изведена је под том паролом и јавности интерпретирана (продата) као (неизбежан) израз солидарности са суседом са оне стране Рајне. Са дубоко погођеном рањивом и повређеном Француском.

Меркелова се, подсећају поборници њеног рискантног потеза, без обзира што је он, у војничком смислу, готово у равни симболичног, нашла, после маскара у Паризу, у истој ситуацији у којој је био њен претходник, (социјалдемократа) Герхард Шредер оног „црног (америчког) септембра“ из 2001. године. Немачка у овом тренутку, тврде тумачи и поборници канцеларкине одлуке, једноставно није могла да избегне солидарисање и сврставање на страну Француза, кад то није учинила у случају Америке.

[restrictedarea]

Глас слабашне опозиције Могла је, контрирају противници овог, очигледно изнуђеног потеза, којих је више у медијској него у политичкој сфери. Под снажним теретом (и притиском) велике коалиције конзервативаца и социјалдемократа, глас (ионако танке) опозиције у Бундестагу, Зелених и Левице, иако жустар и ватрен, био је немоћан.

У аргументацији опозиционе Левице (глас некад радикално пацифистичке еколошке странке Зелених у међувремену се стишао) фанатична џихадистичка Исламска држава је „чедо западних (превасходно америчких) ратова“ (Ирак, Авганистан) и не може се поразити (искључиво) бомбама и новим ратовима. Немачка слепо следи Французе у репризирању фаталних америчких метода и рецепата у Сирији. Чињеница је, у виђењу Левице, да се америчко бомбардовање показало не само крајње неуспешно него и (опасно) контрапродуктивно.

Ово француско, у немачком садејству, могло би да буде још горе. Бомбардујући утврђења џихадиста, Французи практично бомбардују градове, а бомбе не разликују (недужне) цивиле од терориста. Снимци погођене болнице у Раки већ круже арапским светом и неће изазвати претеране симпатије овог света према Французима.

 

Паралисана Европа Критичари немачке ратне авантуре у Сирији упозоравају да је овај рат посебно опасан. Његов циљ је нејасан, исход крајње непредвидљив. У тај рат је Немачка ускочила напречац, у часу беспомоћности, после париског масакра, кад је коначно постало јасно да је џихадистички рат стигао у Европу и потпуно је паралисао.

Чују се и критичке опаске на рачун ангажовања немачких извиђачких авиона „торнада“. Иако хваљени да могу, у било које доба дана, и под било каквим временским условима, да шаљу квалитетне снимке надлежним командама, посао који треба да обаве на сиријском небу, успешније и квалитетније би одрадили дронови: камере и опрема за снимање у модерним беспилотним летелицама су испред већ застареле опреме „торнада“.

Немачки војни ангажман, са „торнадо“ авионима, фрегатама и сателитским системима, имао би смисла ако би представљао саставни део политичке стратегије у решавању компликованог сиријског чворишта. Те стратегије, бар за сада, нема. А бесмислено је ширити илузију да се Исламска држава, и тероризам уопште, могу поразити војним средствима и понављати „Бушов фијаско“. У оптицају су, у том контексту, суморна предсказања да ће терор радикалних исламиста пратити још дуго живот Европљана, као што је то својевремено био случај са Хладним ратом. Без дипломатског успеха и пробоја нема, закључује се, решења за рат који је већ разорио Сирију.

Дипломатски наговештаји

Сериозни минхенски дневник „Зидојче цајтунг“, позивајући се на неименованог владиног функционера, наговестио је (4. децембра) да се, упркос напетостима између Русије и Турске, због (мучког) обарања руског авиона, нешто „тешко али ипак напред“ креће и на дипломатском плану. И минули самит у Паризу, посвећен клими, искоришћен је за многобројне сусрете и разговоре о – Сирији.

Разне „радне групе“ већ, наводно, састављају листу – „веома компликован посао“ – могућих учесника мировне конференције о Сирији, која би за преговарачки сто довеле непомирљиве противнике, не само унутар грађанског рата него и страних сила уплетених у сиријску трагедију. Минхенски дневник предвиђа да би 18. децембра могло да дође до нове рунде преговора у Бечу и „оверавања“ основних смерница у Савету безбедности.

Примећује се да Американци више не пожурују с идејом о свргавању Башара ел Асада. Исхитрена промена власти, с распадом институција, створила би, упозорава сада (чак) и амерички државни секретар Џон Кери, „опасан вакуум“ (очигледно горка опомена из Авганистана и Ирака) што би ишло наруку (само) Исламској држави.

Канцеларкин заокрет Немачку јавност, иначе, више од свих оних (раније споменутих) војнотехничких података, којима се, превасходно, баве експерти, занима радикалан заокрет који је у сиријском случају учинила Немачка. И посебно њена канцеларка.

Немачка је, наиме, колико до јуче демонстрирала наглашену уздржаност кад је реч о учешћу у овом рату, у којем се сукобљава мноштво (замршених) политичких, верских, пословних и геостратешких интереса. Њен шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер је лаконски одговарао на питање хоће ли и Берлин ускочити у сиријско ратно гротло: шта бисмо, поред толико ангажованих држава (а спомињао је, у том тренутку, чак њих шеснаест) још и ми тамо радили.

Одлука о томе што је дипломатски елегантно одбијао пала је у дану кад се Штајнмајер налазио у Београду, преузимајући од српског колеге Дачића, на годину дана, улогу председавајућег у Организацији за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), дакако уз његову сагласност и сагласност његове (социјалдемократске) партије, иако је међу посланицима ове странке у часу одлуке, очигледно, било највише колебања. На пробном, интерном, изјашњавању у оквиру посланичке фракције, дванаест социјалдемократских посланика било је против немачког војног ангажовања у Сирији. Приликом коначног, и званичног, гласања, тај број се удвостручио.

Већу загонетку, и изненађење, од понашања социјалдемократа, који су „укњижили“, кад је реч о новијем времену, најмање два рата – бомбардовање Савезне Републике Југославије, односно Србије 1999. године, саучесништво у „првом (Бушовом) глобалном рату“ против терориста (Ал Каиде) у Авганистану – донео је обрт „велике пацифисткиње“ Ангеле Меркел: Сирија није први рат поново уједињене Немачке, али јесте њене канцеларке.

 

Оштар рез Десет година од кад је на власти Меркелова је деловала у складу са пацифистичким струјама и расположењима већинског немачког становништва. Показивала је наглашену уздржаност према ратним авантурама и кад је знала да ће због тога бити критикована. Није, на пример, прихватила да њена земља учествује у либијском рату и крвавом свргавању Гадафија.

Ту наглашену уздржаност није јавно објашњавала и оправдавала. У кругу њених најближих сарадника, није, међутим, скривала, такође наглашену, скептичност: треба видети, опомињала је, шта је проистекло из (западних) ратова у арапском свету – Ирак, Авганистан, Либија – много мртвих, много гнева, мало мира и још мање стабилности.

До пацифизма и политичке „културе уздржаности“ Меркелова је стигла помало неочекивано. Остало је, наиме, запамћено да је будућа канцеларка, тада вођа опозиције, била оштар критичар Герхарда Шредера, који је одбио да се, у ирачкој ратној авантури, стави под барјак Џорџа Буша. Шредер не говори у немачко име, пренела је америчком председнику, из чега се извлачио, неминован, закључак да би она, на канцеларском трону, реаговала друкчије. И да би Немачку увела у (сулуди) ирачки рат. Колико су каснија открића да је исти покренут на лажима (она о наводном тајном и убиственом Садамовом оружју за масовна уништења била је најдрастичнија) утицала на окретање потоње канцеларке ка пацифизму тешко је рећи, али чињеница је да Сирија представља оштар рез у њеној политици наглашене уздржаности.

 

Суптилна трговина Да ли је то са Сиријом учињено као пуки израз солидарности са Французима и обавезе проистекле из споразума на којима почива Европска унија, и на коју се позивао француски председник Франсоа Оланд, рекавши да је напад на нашег пријатеља и савезника, напад на нас саме?

Иако се то са солидарношћу истура у први план, потези ове врсте се у политици, кад је реч о државама, повлаче с предумишљајем. И представљају неку врсту суптилне трговине. У овом случају најчешће се спомиње теза да је солидарност с Французима, у њиховом тешком часу, учињена како би се испословала француска, досад изостала, солидарност са Немцима у њиховом великом проблему са мигрантима.

Званични Париз је, наиме, до сада показивао спремност да преузме само делић од те огромне масе која је нагрнула ка Немачкој. И која је, због њене политике „широм отворених врата“, први пут озбиљно уздрмала колико до јуче стамену канцеларку и драматично је усамила у влади и (њеној) странци.

Покретање француске солидарности, у случају избеглица, пробудило би, сматра се у Берлину, већу солидарност осталих Европљана који су Меркелову, практично, оставили на цедилу: за разлику од ранијих, финансијских, дужничких и евро криза, кад су је безусловно следили, овога пута су моћној немачкој канцеларки готово демонстративно окретали леђа.

Има и оних који у „ратном крштењу“ Меркелове и солидарисању са Франсоа Оландом хоће да виде нешто више од политичке прагматичности (на примеру избеглица и азиланата), придајући том потезу стратешку важност: треба, по сваку цену, стабилизовати Француску како би се стабилизовала и еманциповала (превасходно од америчке зависности) Европа.

 

Потрага за тандемом У тим проценама барата се чињеницама да је ово време кад се Америка „смањује“ (њен утицај), Немачка (опет по утицајности) „увећава“, а Француска, као некадашњи „гарант јаке Европе“, слаби. Европска заједница је, раније, и годинама, функционисала тако што су се Немци представљали (и претварали) слабијим него што јесу, Французи пак обратно. У том контексту је илустративно деловао, готово снисходљив, однос (физички корпулентног) немачког канцелара Хелмута Кола према (самоувереном) француском председнику Франсоа Митерану.

На реторичко питање како би се заиста Немачка позиционирала у случају да „нема Америке“, стигао је, не више реторички, „украјински одговор“. Меркелова је ускочила у улогу преговарача у име Запада и брзо схватила сва ограничења сопствене моћи. Помало заборављени ортаклук са Француском, који су њени претходници истрајно неговали, испоставио се као (опет) неизбежан и веома важан: немачка канцеларка и француски председник наступали су као стари „двојац“ и, преко потребан, политички тандем.

[/restrictedarea]