Петар Гојковић – Како смо Француску испунили Србијом

Petar Gojkovic 2Разговарала Мила Милосављевић

Са Савезом Срба Француске покренули смо 2003. фестивал документарно-историјског филма. Већ тада су људи могли да се подсете наших веома тешких дана у историји, посебно времена Првог светског рата, и тадашњих тешких страдања. Французи то препознају и дан-данас заиста искрено поштују, ми то, као народ, никако не смемо да изгубимо

Београдска позоришна сцена богатија је однедавно за још један театар. Наиме, на адреси бившег Позоришта лутака ,,Пинокио“ у Земуну 15. децембра свечано је отворен ,,Carte Blanshе“. Реч је о кабареу, који према речима покретача овог јединственог културног пројекта у српску престоницу доноси магични дух Француске. Kако тврди наш саговорник и творац ове идеје, истакнути музички уметник Петар Гојковић (деценију и по и један од највећих посленика српске културе у Француској) ,,Carte Blanshe“ је театарска сцена на којој ће се српској публици поред домаћих представити и квалитетни француски драмски и музички уметници, док ће комади који настану под окриљем овог позоришта гостовати у Паризу.

Како је настала идеја о позоришту ,,Carte Blanshe“?

Као плод вишегодишњег размишљања о томе како би француска култура и француско искуство могло да се пренесе у Србију. С обзиром на то да сам већ годинама стварао дивну причу од стране Србије према Француској, и иза нас је неколико великих, капиталних пројеката остварених у Паризу, попут  ,,Дана светосавља“, ,,Дана српског документарног филма“, ,,Дана српског краткометражног филма“, ,,Дана Србије и српске културе“ и наравно великог ,,Фестивала дечјег стваралаштва“, дошло је до идеје да се полако враћамо кући и преносимо искуства француске културе у Србији. Тако је настао и варијете-кабаре у Београду, као јединствен културни клуб са широком делатношћу у циљу преношења добре француске традиције, која је некада утицала на нашу музику. Желимо да се то историјско наслеђе добијено од Европе преноси кроз театар уз музику и музичку драму. Поново идемо ка томе да се слуша дивна музика, и то на начин који пласирају Французи у свету, а то је да чувају своју традицију кроз кабаре. ,,Carte Blanshe“ театар је широка прича, од малих стенд-ап варијанти до монодрама, дуодрама, квартетних варијанти, па до музичких, поетских, књижевних наступа и презентације осталих пробраних културних и уметничких садржаја.

Наговестили сте културне размене у оба смера? Како планирате да афирмишете наша драмска остварења у Француској?

Наш план је да све што овде стварамо и радимо представимо у Француској у склопу предстојећих манифестација. Културна размена ићи ће у оба смера тако што ћемо овде доводити француске уметнике, као и наше ствараоце успешне у Француској. Планирамо ускоро и наступе прослављених француских шансонијера, који ће бити наши стални гости петком и суботом увече. Циљ нам је да ово позориште заживи у Београду као посебан кутак што оно по много чему и јесте, будући да овде можете да одгледате и добар позоришни комад, или одслушате концерт, те да уживате у особеностима француске кухиње, тако да имате утисак да нисте у Београду него на Монмартру.

[restrictedarea]

Petar Gojkovic 3Већ петнаест година афирмишете српску културу и уметност у Француској. Тамо сте последњих деценију и по градили и сопствену уметничку каријеру. Шта је било пресудно у одлуци да изаберете Париз?

У једном тренутку своје каријере, од 2000. године одлучио сам да исту наставим ван своје земље. Одабрао сам Париз јер сам одувек сматрао тај град посебним. Заправо био сам импресиониран њиховом традиционалном културом у којој чувају своје, али и остале културне баштине света. Отишао сам тамо, али нисам напустио Београд. Сматрам да смо ми грађани Европе и да имамо право да будемо део ње и да у њој бирамо и нађемо место у којем ћемо лепо да се осећамо.

У низу подухвата које сте у намери да свету представите српску културу и традицију покренули и реализовали у Француској је и јединствен образовно-културни центар ,,Јелена Анжујска“…

Први српски школски центар ,,Јелена Анжујска“ није био намењен само Србима већ и Французима који су желели да науче српски језик, а било их је доста. Сви они су желели да савладају српски језик, да погледају наше изложбе, одслушају концерте. У то време имали смо и велику срећу да су међу нама у Француској били млади будући великани српске музике, што они данас и јесу, попут Немање Радуловића, да је трио ,,Радуловић“ био управо у нашем центру, да је прва манифестација ,,Дани српске културе“ покренута у истом школском центру где смо осим образовања имали и галерију и радијску кућу дијаспоре. У том периоду је Србија у Француској заиста постала Србија. До 2005. Србијом смо заиста испунили Француску. И Француска нас је прихватила. До данас имамо иза себе десет ,,Светосавских балова“, а идуће године одржаћемо четрнаесте ,,Дане Србије и српске културе“. Такође, наредне године седми пут приређујемо филмски фестивал, док ће Фестивал дечјег стваралаштва бити одржан по шести пут. Могу да се похвалим да сам за све ове године успео да направим културни мост између Србије и Француске кроз преко шест стотина манифестација које сам организовао.

Словите за веома ангажованог борца за јединство српске дијаспоре. Како данас, кад се окренете тих петнаестак година уназад, видите српску дијаспору и генезу њеног нејединства?

Од 2000. до 2006. у дијаспори је свако радио за себе. Године 2006. после стварања светске скупштине дијаспоре ситуација је постала много боља. Организовали смо се на нивоу дијаспоре и тако организовани почели да деламо три-четири године да бисмо се после тога  вратили готово на старо и изгубили свој идентитет јер нам је одузето Министарство за дијаспору. Чињеница је да нас је то министарство на неки начин окупило. Када смо формирали скупштину, био сам задужен за културу Савеза Срба Француске и читавог света. Све је било на високом нивоу на самом старту, међутим, укидањем министарства све се наново урушило. Неко је одлучио да уместо министарства имамо канцеларију. Сада имамо само ту канцеларију, међутим, може се слободно рећи да немамо скоро ништа. То је једна полупразна зграда у којој ради део некада запослених у Министарству за дијаспору. Обећано нам је да ћемо имати двоје представника у Скупштини, што смо ми и очекивали, али од тога није било ништа. Тај сегмент је припао Министарству иностраних послова. Нама није важно чији је то ресор већ је битно да нас неко поново окупи.

Шта су до сада биле највеће препреке јединству и јединственом деловању српске дијаспоре?

Пре свега бих направио кратак преглед у односу на протекле године. Када смо 2000. успели да кренемо неким новим путевима, ми смо практично до 2004. једино на нивоу појединачних иницијатива афирмисали нашу културу и традицију кроз разне манифестације, јер држава у то време није хтела да се замера никоме. Кад год сам током тог периода тражио помоћ амбасаде, нисам је добио, говорили су да нам није време и да не покрећемо никакве акције јер за то нисмо добили верификацију. Након тога уследио је други период, нова транзициона фаза, дилема куда ћемо и како ћемо, да ли и како ћемо да станемо у ред оних држава које желе да уђу у Европу. Тек 2006. и 2007. почињемо да се на тој европској мапи појављујемо као Србија, али опет без релевантних репрезената. Искористили смо моменат да покажемо да јесмо ту, но нико од наших званичника није у то и за то време ама баш ништа предузео на релацији са Унеском. Покушавао сам са нашим савезима да издејствујем један дан годишње од Унеска како бисмо у њиховој сали представили наш времеплов у оквиру којег бисмо представили српску културу и традицију, чиме бисмо добили прилику да покажемо да смо ми стара нација са много векова историје, још од Светог Саве и Немањића од када имамо државност. С друге стране, током свих ових година нашег ћутања и неактивности, Хрвати и Словенци су веома активно презентовали своју културу и традицију и чинили све за своју афирмацију на том плану. Ми смо све запустили, ленствовали и некако прећутно је остављено цркви да она по том питању предузме нешто. Међутим, црква је такође била у незавидном положају јер све до 2007. године готово да није било икакве сарадње између цркве и наших амбасада и културних центара у свету. Та сарадња је отпочела када смо почели заједно са црквом да организујемо хуманитарне активности, концерте на којима су почели да се појављују представници наших амбасада и центара пред народом. Период између 2009. до данас је мало бољи у вези са овим, али и даље је ишло по систему напред-назад. Таман постигнемо нешто и брзо се вратимо на почетну позицију, рекао бих тражећи своје место. Изнова се питамо да ли смо у Европи, да ли смо у Азији, да ли смо на Балкану, да ли смо овде или онде.

Видите ли излаз из тог растрзања и којим правцем би он могао да води?

Србија је најчешће била на маргинама интересовања у свету, јер ни ми сами нисмо знали где смо и где припадамо и шта нам је циљ. А шта нам је циљ и у ком правцу треба да крене наша политика и дан-данас је очигледно велико питање за нас. Стога, не завидим ниједном лидеру ове земље, сви они већ у старту добију врућ кестен у руке. Није им лако, наслеђена заоставштина је катастрофална. Сви који долазе овде и који нам се нуде као пријатељи, чак и та Европа, у којој годинама живим и радим, само гледа како да нас искористи. А ми пак ништа нисмо урадили на конкретном бољитку и на томе да дамо два, а добијемо три. Са нама иду тако што нам дају нулу, а ми изгубимо два. Што је најгоре, никад нам не дају праву слику онога у шта се упушта Србија. То је проблем који стоји и између политике и културе. Чиста остаје само верификација људи који вреде, а то су многи наши уметници расути по свету. Неки од њих су постали и поддржављани у земљама у којима живе и делају, али су ипак признати из простог разлога што су битни за њихову културу. Уметници попут Владе Величковића, Немање Радуловића су истински амбасадори српске културе. Настојао сам да што више афирмишем српску културу и традицију у Француској, и у том циљу организовао много манифестација, међутим, овакве иницијативе нису довољне, ми према Европи и свету морамо да идемо фронтално, са чврстим савезом културњака и наше дијаспоре и обратно.

Како сте доживели нашу недавну борбу у Унеску?

Ово што нам се догодило недавно са Унеском не би се десило да смо активно делали приотеклих петнаест-двадесет година .У дијаспори смо могли да урадимо много, али нас нико није подржао. Требало је да организујемо што више манифестација које промовишу нашу културу. Од Унеска смо могли да тражимо подршку за сваку нашу културолошку иницијативу. То је ипак остало све на појединцима. Да бисмо у институцијама било које стране земље имали верификацију, иза тога мора да стоји заједничка прича амбасаде и владајуће партије у земљи.  Србија не треба да тражи своје место у Европи јер она већ јесте Европа. Она је централна балканска земља која мора да се поштује.

Усред смо јубилеја, обележавања годишњице Првог светског рата. Будући да живите и радите у Француској са којом нас још од Великог рата веже традиционално пријатељство, сматрате ли да чинимо довољно да однегујемо и сачувамо дух тог пријатељства, његову традицију, а надасве спомен на наше хероје?

Опет бих кренуо од 2000. године. До тада смо имали једну врсту политике, а од тада смо добили нову врсту демократије. Дубоко верујем да ко год је код нас на власти не жели лоше својој држави, али могу да замерим то што смо од 2000. до 2006. имали период апсолутне стагнације када су амбасаде и културни центри у питању. Што се тиче обележавања јубилеја Првог светског рата, али и континуитета у неговању традиционалног пријатељства, чињеница је да више ни на једној ни на другој страни ратника нема, но постоје удружења потомака који негују ту традицију и она се заиста поштује. Југославија је игнорисала Први светски рат, то добро знамо јер је то пре свега било српско питање и односило се на Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца коју Титова држава није хтела да потенцира. Нажалост, то се пренело и на период после 2000. године. Са Савезом Срба Француске покренуо сам 2003. фестивал документарно-историјског филма. Већ тада су људи могли да се подсете наших веома тешких дана у историји. Први светски рат је нешто најтеже, највећи рат у ком смо много страдали. То Французи препознају и дан-данас и заиста искрено поштују, те то никако не смемо да изгубимо. Последњих неколико година удружења потомака учесника Првог светског рата сарађују, посећују се међусобно и то је добро. Савез Срба Француске је веома активан с тим у вези, као и при обележавању годишњица. Ми се, нажалост, сетимо наших великана тек о јубилејима. Сетили смо се тако и Милунке Савић, хероине која тек однедавно почива у Алеји великана. Морамо да негујемо своје пријатеље и не смемо да заборавимо тешке ситуације у којима смо били, њих ни свет не заборавља.

 

Petar Gojkovic 4ИЗ БИОГРАФИЈЕ

Петар Гојковић се осим као врхунски музички уметник у Француској доказао и као покретач и организатор преко шест стотина културних манифестација попут ,,Дана светосавља“, ,,Дана Србије и српске културе у Паризу“, ,,Фестивала дечјег стваралаштва“… Гојковић је основао и Српски радио дијаспоре, а један је од покретача образовног центра ,,Јелена Анжујска“. За свој велики допринос у расејању као представник српске дијаспоре у Француској, за очување традиције и спајања два народа, Петар Гојковић је у последњих четрнаест година добио низ признања: „Златну значку“ Културно-просветне заједнице Србије, плакету Министарства културе Републике Србије, као и специјалну повељу Савеза Срба Француске. На скупштини дијаспоре света, одржане први пут 2011, а други пут 2013. године у Београду, једногласно је проглашен за специјалног известиоца савета за културу Срба у расејању.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Ovakvi ljudi nedostaju I u Srbiji sto za rezultat ima stagnaciju rodoljublja koje nije na ceni.Spekulanti osvajaju na parolama I raznim bezobzirnim podvalama. Potrebna nam je pomoc dijaspore da sacuvamo drzavu od raspada I bankrota. Pozdrav sa zeljom da opstanemo u svakom smislu posle svih EU poglavlja!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *