Опчињеност соларном птицом

Изложба Наташе Луковић у Галерији „Бранко Миљковић“

Пише Дејан Ђорић

Истовремено реалиста и експресиониста, уметница се изражава  прецизношћу и детаљношћу реализма, преношењем стварности на веран начин, али и у виду експресионистичке побуне, разбарушеног колорита, ослобођеног потеза и вулканске концепције слике

Млада уметница Наташа Луна Луковић своју прву изложбу приредила је у београдској Галерији Библиотеке „Бранко Миљковић“ (траје до 15. децембра). Њоме приводи крају магистарске студије на сликарском одсеку Академије лепих уметности у Београду, код ментора Саше Филиповића. Као тему рада изабрала је орла. Није то ни први нити последњи пут да се уметник аналитички посвети једној теми. Представљати птице исто је као и сликати портрете или коње, тим пре што на њеним платнима препознајемо различите врсте орлова. Шта је сликарку привукло овој врлој теми?

Орао је у свим културама аристократски и владарски симбол снаге, моћи и храбрости, птица иницијације и ратништва. Код нас га је у том смислу усамљено али истрајно сликао Драгош Калајић. Стари народи у орлу су препознали небеског господара, ваздушну истоветност лаву, птицу чији дух и тело улазе у мешовити састав митске животиње каква је грифон, који је на крају својих симболичких промена постао симбол Христа. Орао је за све упућене, као и за Наташу Луковић, соларна птица, она га тако и представља, окруженог светлошћу, у сјају вечног сунца победе, у које је веровао Јукио Мишима. За њу тај божански створ није предмет хералдичког опонашања, не бави се тумачењем његових многобројних иконографских представа на грбовима, заставама, сликама и скулптурама, од којих многе имају државни, званичан карактер. Орао је њој повод пре свега за сликање а не промишљање. Свесна да је тај створ повезан на многе начине и са савременим добом, посебно хришћанством, као симбол јеванђелисте Јована или грбовни знамен, заштитник византијског царства, ипак се бави њиме ослобођена историјских конвенција.

[restrictedarea]

Наташу Луковић орао не занима као концепт, повод за неку интелектуалну игру, која се у ово време исцрпљује у визуелним досеткама и ликовним вицевима. На који начин је одговорила на овај, како видимо, вечни изазов? Није реч само о сликарки анималисткињи већ о уметници која је свесна етичке димензије животиње коју слика. Без духовног својства не може се разумети ни ликовност њених уља. Орла поставља наспрам сунца, као светлосног победника, око њега блиста аура, он је соларно биће, а када га представља у тамним тоновима, понире у дубине његове душе, у понор створења које као грабљивац може да донесе смрт и разарање. Њене различите али сликарски обједињене представе орлова стилски су решене у знаку повратка основама ликовности. Незаинтересована за крајности (пост)модерне уметности, стилски је спојила два прастара тока, две стилске формације које су у самим основама ликовности.

Истовремено реалиста и експресиониста, изражава се прецизношћу и детаљношћу реализма, преношењем стварности на веран начин, али и у виду експресионистичке побуне, разбарушеног колорита, ослобођеног потеза и вулканске концепције слике. Условно можемо рећи да је у сенци соларног бића и мартиралне симболике орла сјединила старо и ново, имагинарно, миметичко и експресивно, древну хералдику са новом осећајношћу, блиском урбаном менталитету. У време када су многи уметници погубљени, не знају шта па ни како да раде, куда да крену, Наташа Луковић пронашла је свој свет, чврсто га засновавши, утемељивши га у вечном, вративши се тамо одакле потичемо – у царство светлости.

[/restrictedarea]