ОДУСТАЈАЊЕ ОД ПРОДАЈЕ „ТЕЛЕКОМА“ – Судбоносна одлука за државу

Влада СрбијеПише ИГОР ЈОВАНОВИЋ

Србија је земља у којој се неретко консензус тешко постиже и око чињенице који је данас дан. Утолико је теже наћи одлуку која је у блиској прошлости донела толико одобравање јавности и са различитих страна политичког спектра као што је била прошлонедељна одлука Владе Србије да се одустане од продаје „Телекома“ и да та вредна компанија остане у државном власништву

Када би неко тражио да се српска приватизација опише само у две слике тешко би било наћи боље примере од следећих. У време када је предводио Владу Србије, премијер Зоран Ђинђић је, током кампање „Србија на добром путу“, обилазио све крајеве земље и покушавао да објасни грађанима у ком правцу се држава креће и зашто је покренута продаја домаћих предузећа. За време једног од путовања обрео се и у неком селу у централној Србији где је локалном мештанину говорио о очекиваним добробитима од приватизације. Кажу да га је сељак тада упитао: „Је ли, председниче, да имаш у домаћинству две краве, једну здраву која даје много млека, и другу болесну, која више не даје млеко, коју би продао?“ Ђинђић је на то, наводно, одговорио да би продао ону која не даје млеко. „А што онда продајеш сва најбоља предузећа у држави?“, упитао га је тада сељак према верзији догађаја коју препричавају они који немају много речи хвале за начин на који је Србија продала своја предузећа.
Друга слика одвија нам се свакодневно пред очима. Гужва у банци у страном власништву, гомила нервозних грађана чека на два службеника који напорно раде и одрађују посао за барем још толико запослених. Поглед на два празна места за банкарским пултом за којим нико не ради иако су опремљена компјутером говори о наличју приватизације – грађани Србије уместо да плаћају два радника у својој држави и брже завршавају послове, заправо плаћају две пензије или нека друга социјална давања у земљи из које долази власник банке профитом који се одлива преко те две празне столице.

ПРИМЕР ЗА УЏБЕНИКЕ У историји приватизације српски случај ће се вероватно изучавати као пример пропалог покушаја да се једна држава извуче из економских недаћа и велика опомена свима који не желе да се народни новац не одлије у руке разноразних тајкуна. Иако су пред собом имале и успешан пример Словеније, која је своју приватизацију извела са далеко више мудрости и осећаја да је потребно задржати власништво над стратешки важним компанијама бар у почетку транзиције, српске власти су непогрешиво изабрале моделе који су довели пред привредни колапс неке друге наше суседе. Да ствар буде још гора, када је постајало јасно да у развијеним државама власти све чешће интервенишу у привреди како би очувале своје економије од кризе, раније српске владе прихватале су догму о потреби да све у економији регулише тржиште, а да се улога државе сведе само на онога ко ствара законски оквир за беспоштедну тржишну утакмицу. Такав избор Србију је довео скоро до потпуног колапса, створио армију незапослених, готово је отерао у дужничко ропство. Иако актуелна Влада Србије тврди да су економски показатељи земље сада знатно бољи, српски економски опоравак још није гарантована ствар. Можда је утолико и важније што смо „Телеком Србије“, вероватно највреднију компанију у државном власништву, одлучили да задржимо за себе. Сребрнина остаје у породици, а на нама је да покажемо да ли смо способни да је задржимо као такву вредност или је можда чак и позлатимо.

СИМБОЛ СРБИЈЕ „Телеком Србија“ умногоме је парадигма данашње Србије. Та компанија је са око 800 милиона евра профита годишње нешто највредније што је остало на управљање Влади Србије. Већ годинама се профит „Телекома“ процењује на око 140 милиона евра годишње, а стручњаци мисле да би он могао бити и до 300 милиона евра за две године када фирма отплати кредите које је узела због потребе да се прошири у региону. У компанији ради око 8.000 људи и још око 1.000 њих на лизинг и сви редовно добијају солидне плате што је данас прави луксуз у Србији.
Не чине „Телеком“ важним само економски показатељи и бројеви. Та компанија је, као ретко која друга, симбол српске снаге и присуства у региону. „Телеком Србија“ је искоришћен како би се српски капитал регионално проширио, од куповине оператера у Републици Српској преко које је дат финансијски замајац целом ентитету, до куповине оператера у Црној Гори. И у обе суседне државе „Телеком“ послује са успехом захваљујући страној конкуренцији, баш као што је то случај и у Србији где су му конкуренти тако јаке компаније попут норвешког „Теленора“ и аустријског ВИП-а.
Поред тога, „Телеком“ је важан и због останка бројних стручњака у Србији. Свакако да би још десетине инжењера телекомуникација напустило земљу да није прилике коју су добили у државном оператеру. Такође, велико је питање и како би се школовале нове генерације стручњака из те области да немају могућност праксе у домаћој компанији. Даље, „Телеком“ је компанија у области телекомуникација где се у наредним годинама очекују готово незамисливе промене, те је и то добра прилика да учени српски људи покажу колико су спремни да конкуришу најоштријој западној конкуренцији. „Телеком Србија“ већ годинама успешно одолева таквом притиску, те не треба да мислимо да ће другачије бити и у наредном периоду иако се очекују тектонске промене, посебно када је реч о фиксној телефонији на коју отпада значајан део прихода „Телекома“. Једноставно, нема довољно разлога да верујемо да ће странци боље и успешније обавити ствари са „Телекомом“ од домаћих стручњака. Сви ти људи који се већ годинама школују и раде у веома тешким условима просто заслужују шансу да кроз изазове воде компанију каква је „Телеком“.
Уз све то, раније српске приватизације показале су и да влада није паметно газдовала приходима од великих продаја. Уместо у стратешке подухвате или у изградњу значајне инфраструктуре, владе Србије су приватизационе приходе трошиле за плате и пензије, па нам се сада догодило да имамо и огромне рупе на путевима, али и скоро непоправљиве рупе у кућним буџетима. Изостанком продаје „Телекома“ и Влада Србије добија прилику да паметно располаже профитом предузећа иако је неминовност да његов огроман део буде инвестиран у даљи развој компаније како не би губила трку са конкуренцијом. То је једним делом већ остварено, јер је само ове године покренут инвестициони план којим би у модернизацију „Телекома“ требало да буде уложено око 120 милиона евра.
Они који су се заузимали за продају компаније као разлоге су наводили да држава није добар газда, иако силне затворене фабрике и запустела поља сведоче да се ни приватници нису баш најбоље показали. Такође, наводили су да су за опстанак „Телекома“ потребна бројна улагања, реструктурирање, бољи менаџмент, отпуштања… Ал, ко је рекао да ће бити лако? Ко је рекао да управљање државом и једном њеном развојном шансом и треба да буде лако? Ако нисмо спремни за такве изазове, онда нам је и судбина као народа крајње магловита. Наиме, ако у Србији нема довољно људи стручних и спремних да воде један „Телеком“, онда ни нама нема спаса. Уколико политичари нису спремни да пусте стручњаке да ту компанију воде само у складу са њеним реалним потребама, онда смо ми друштво неповратно изгубљено у схватању политике као лаке поделе плена и народног новца. Ако смо спремни да прихватимо као чињеницу да су странци за све бољи и способнији од нас, онда смо само на корак далеко од увођења стране управе и у саму државу. Зато је одлука о непродавању „Телекома“ важна за целу државу, много важнија него што се у први мах учинило. То питање је и далеко изнад свих јефтиних политичких поена који су неки покушали да зараде. Јер ако покажемо да смо способни да сачувамо и унапредимо компанију каква је „Телеком“, онда смо показали и да још има шансе за ову државу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *