Почетна / Дух времена / Од велике драме до малог водвиља

Од велике драме до малог водвиља

Latinka i elitaПише Љиљана Богдановић

Како је на новосадској промоцији своје књиге „Доминантна и нежељена елита“ Латинка Перовић жељно призивала елиту коју Срби још немају, али би требало да је „припреме да би крчила пут“, и шта се из овог разговора (истомишљеника) и неких других недавних догађаја открива о елити коју су Срби, вољно или не, већ припремили

Необично је и изненађујуће како нас понекад странци јасно виде. Они могу бити толико проницљиви и луцидни посматрачи, а потом и прецизни портретисти актуелних прилика и утицајних протагониста српске друштвене и политичке сцене, да успевају да нас суоче са веродостојнијом и животнијом представом о нама него што бисмо и сами били кадри да то доживљено и виђено „насликамо“. Американац Андреј Корибко, у интервјуу за портал „Нови стандард“, дао нам је ових дана сведочанство вредно пажње у том смислу. Занимљиво да је истовремено стварност домаће јавне сцене, а реч је о неколико догађаја који су обележили минулу недељу и викенд, безмало као некакав скривени завет, стремила циљу да Корибкове тврдње учини непорецивим. Ево неких назнака како се ова чудна „сарадња“– ма колико да се у паралелним световима одвијала – узајамно подржавала.

Latinka mirise nestoПО КОРИБКОВОМ ШАБЛОНУ Као маркантне и парадигматичне издвајамо књижевну промоцију која је добила велики публицитет, затим интервју личности у јавности уобичајено представљене титулом „филозоф“, као и бизарну згоду из тоалета Скупштине Републике Србије. Актери су – дакако српска елита, односно онај њен део којем је Ендрју Корибко, у разговору за српски портал, посветио најдубљу пажњу.

Најпре која реч о интервјуу симптоматичног наслова: „Српско становиште је прво и последње уточиште за ништарије“. Ову, у разговору необразложену тврдњу (осим ако исијавање мржње и пуко ређање дисквалификујућих констатација не схватимо као аргументе толико јасне да их није потребно ни образлагати) у интервјуу за београдски недељник „Нови магазин“ износи дакле „филозоф“ и уредник Трећег програма Радио Београда. Његово име је Иван Миленковић, а његова открића и промишљања актуелних прилика на српској широј друштвеној, историјској и културној сцени толико су посебна да заслужују осврт подробнији од овог (па о томе неизоставно и детаљније другом приликом). Сада, поменимо још и да ће се овај интервју убројати у антологијске доприносе професионалним иновацијама: Миленковић не изговара име личности са којом полемише, индиректно, од наслова па све до подужих одговора на питања која му спретно, колико и предумишљајно, о српском становишту добацује новинар. Уз силна логореична ломатања, недоследности и логичка противречја карактеристична за сапети говор према диктату задате идеолошке и пропагандне матрице, интервјуисани остаје читаоцу дужан. Уколико читалац из набројаних имена у поднаслову сам не наслути кога то свом снагом мрзи (или га се плаши!) и на кога се брутално обрушио И. М. остаће он, тај читалац – у недоумици. Или можда превиђамо да се овај магазин штампа само за оне који „знају“?

[restrictedarea]

Шта би не само о занимљивој потврди ове професионалне и интелектуалне изузетности већ и о исказаној идејној матрици у мислиочевим натукницама могао да примети студиозни Ендрју (Корибко) из Кливленда, држава Охајо?

Ипак, постоји много самомрзећих Срба, баш као што постоји и много самомрзећих Руса, који подржавају западну хегемонију у њиховој земљи, „правдајући“ се да економски добици превазилазе патриотизам. Такав сентимент се види и у националној елити, и ти појединци имају перверзно велики утицај у држави. Због тога их погрешно доживљавају, будући да се понекад сматра да они представљају много више људи него што заиста представљају.

Добро, можда није све у интервјуу поређано у складу са овом опаском Американца, као што ни дотични филозоф тешко да може да „има велики утицај у држави“, но све се мало усложњава када се он удружи са већом групом (истом школом мишљења) са којом га веже, ако не пријатељство, онда свакако припадност класи вољној за прегнућа у националним пословима. Рецимо са организаторима научног скупа посвећеног, како кажу у „Новом магазину“, „јубилеју Радомира Константиновића“ (Суботица, 26–28. октобар), на којем су се, као значајно становиште изречено од можда најеминентнијег учесника – Латинке Перовић, издвојиле управо њене оцене да се „друштво налази ’у дубокој регресији’, да се осећа мањак капацитета да се савлада прошлост“… још одређеније да је „врло тешко доћи до образованих људи, а поготово пронаћи интелектуалца који је одговоран пред својом савешћу. Ратна пропаганда, ксенофобија и национализам су избрисали читава раздобља“.

Latinka i poznata elitna ekipaНЕОБИЧНЕ СЛИЧНОСТИ Тако се, сходно поводу и критичкој мисли иконе Константиновића, изразила историчарка која је у овдашњим размерама најрепрезентативнији припадник, чак лидер класе о којој „наш“ Американац неуморно прича. О тој класи – у Србији и васцелом источноевропском свету, посебно у Русији – он каже и ово: Прозападна елита је на неки начин по својој структури веома слична хомосексуалном лобију у Америци. Он је присутан у свакој ТВ емисији и филму, а медији их често приказују, због чега делују еминентно и стварају утисак да су свеприсутан значајан друштвени покрет. То је потпуна обмана мада онај ко то ради заиста добро вара људе. У истраживању у мају 2015. које је спровео Галуп објављено је да је 23 одсто нације хомосексуалне оријентације упркос прошлогодишњој студији Центра за превенцију болести (америчка државна агенција), који тврди да је права бројка нешто мања од три одсто. Сличан раздор између истине и заблуде постиже се кад се говори о прозападним симпатизерима на Балкану и остатку становништва, поготово зато што су ови први претерано заступљени у оним друштвеним медијима као и хомосексуални лоби у САД.

Толико од Ендрјуа Корибка, „српског националисте“. Да ли и „фашисте“, јер за пола овога што Ендрју тако дрско и са сигурношћу тврди, у Србији се „гине“ са тешким хипотекама и општом бруком изопштености са „велике сцене“! Шта да се ради кад се тако може овом аналитичару који је учинком и реномеом својих експертских анализа „постао један од најутицајнијих геополитичких аналитичара антиглобалистичке провенијенције, цитиран на и Западу, и на Истоку“.

Догађај који би, не само због публицитета у медијима већ и због повода и еминентних учесника које је окупио, за Корибков теоретичарски „капацитет“ био својеврсни изазов збио се међутим крајем недеље у Новом Саду, где је у Студију „М“ представљена књига „Доминантна и нежељена елита“ Латинке Перовић.

Историчар и идеолог класе која сасвим доминантно одређује владајући дискурс у идеологији, култури, па и у политици Србије (а то чини већ деценију и по гушећи све што другачије, поготово национално „дише“), на представљању своје књиге поручује: Морамо да припремамо нову елиту како би крчила пут.

Када се пут „крчи“, вероватно претходи честар и беспуће, па има смисла да се планира ударни ешелон који ће га савладати. О том науму и идеји водиљи посредно говори и књига госпође Перовић (чини је 13 портрета, међу њима је 12 припадника нежељене, то јест неолибералне елите и један доминантне – национално-патриотске елите). Мустру за најновију елиту, ону која ће се тек „припремити“, ауторка је посредно већ дала у 12 портрета оних које види као – пасторчад националистичким вирусом неизлечиво зараженог друштва. Какви они никако не би требало да буду рећи ће лик и обличје њеног антимодерног антијунака, оног „доминантног“! Ко би други то био до Добрица Ћосић.

Latinka PerovicУКУС, ОБРАЗОВАЊЕ И ДУХ ЕЛИТА Зашто се за ову књигу сасвим умесно каже да је „капитална“? И како сви разумеју да је и најтривијалнији разговор о њој више од књижевно-критичарског ћаскања? Један од разлога могао се разумети управо на новосадској промоцији. Књига, и сви будући разговори које издавачи (Радио-телевизија Војводине и „Дан Граф“), аутор и пожељни критичари и публика буду приредили – биће вазда прилика да се, мање или више надахнуто и (не)допадљиво понови наратив који је био порука и овог новосадског програмског скупа. До „у бескрај“ ће, наиме, бити понављани аргументи на скали од критичког до екстатичног антисрбовања. Према детаљном медијском извештавању, у Новом Саду, поред аутора, говорили су и гост из Загреба Славко Голдштајн (дивећи се аутору), Димитрије Боаров (умерено презирући народ о којем ауторка пише), Светислав Басара (резолутно оцењујући да је поменути народ Голготу коју живи и заслужио, јер је свесно бира), Алексеј Кишјухас (критички ламентирајући како су друштвени ресурси у овом друштву одувек били концентрисани … на страни национализма и антимодерности које су онда све алтернативе систематски гушиле и убијале). Тему су те вечери изгледа промашили историчар Милан Суботић, као и академик Љубодраг Димић. Њих извештачи нису удостојили ниједног цитата, али су се зато у одјецима и реаговањима из публике могле чути, потом понегде и прочитати (предвидљиве) упадице. „Нежељенима“ ништа друго не преостаје него да напусте овакву Србију „доминантних“ полуурбанизованих сељака и националиста; већина Срба је антимодерно настројена – против разума, критике, владавине закона, гласа разума, критички осврт на прошлост и садашњост нису пожељни, сматрају се „нападом“ на Владу, на народ, на косовске митове….

Корибко би, међутим, можда и не знајући за књигу о којој је реч, али баш добро разумевајући тему расправе, вероватно поновио управо ово што је већ рекао: Срби су веома поносан народ, и данас код њих постоји искрена сумња у ЕУ иако део ваше елите подржава Брисел и НАТО, и напорно ради на томе да народ одведе странпутицом. Црна Гора је у сличној ситуацији: толико су против НАТО да протестују против владе у знак неслагања са политиком уласка у монополарни блок. То значи да народ није сагласан са таквом политиком, већ да јој је елите намећу.

Наслов Корибкове књиге објављене прошлог месеца је „Хибридни ратови: Индиректан прилагодљиви приступ смени режима“ (Hybrid Wars: The Indirect Adaptive Approach to Regime Change, 2015). Ако, у складу са својим интересовањима следећу књигу буде писао на трагу изучавања типологије, духа и бића елита стварно доминантних на постјугословенском простору, па и у Србији, можда би, као детаљ на маргинама, могао да забележи и један наоко бизаран случај који се овде управо догодио: У тоалету Скупштине Србије појавио се тоалет-папир са знаком забрањеног десничарског покрета Образ. „Један од посланика, који је желео да остане анониман, послао је фотографију на којој се види ролна тоалет-папира са одштампаним знаком Образа. То је спонтана реакција грађана и народних посланика на рушилачки поход Образа протеклог викенда у Новом Саду. То је један санитарни пробој медијске блокаде“, рекао је тај посланик, а читало се у он-лајн издању једног београдског дневног листа. Посланици јесу елита, бар политичка. И они, верујемо, знају где шта паше, и на које место ваља, из санитарних разлога, сместити „национални знак“. Случајно се погодило да је ово национално знамење једног овдашњег покрета заправо Христов монограм. Или је баш ова чињеница убедила домаће елитне санитарце?

U skupstinskom toaletu

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *