Почетна / Колумне / Неприлагођени духу времена

Неприлагођени духу времена

dragomir-antonic-BWДрагомир Антонић 

Број четиристо јавља се и у народним причама као симбол нечег другог. Нечег што само народни приповедач, али и проницљиви посматрач уме да примети. За Чачак је везана једна од тих прича…

Четири стотине. Велики, мали, обичан број. За оне који се окупљају око магазина „Печат“, значајан. Толико пута се магазин, са свим врлинама и манама нашао пред вама. Трудили смо се колико смо умели и знали. Редовним читањем оценили сте наш труд. Надам се да ће наше писање и ваше читање трајати још дуго.

ТАКО ЈЕ ГОВОРИО КРАЉ Четири стотине метара је најдужа спринтерска дисциплина у атлетици. Трчи се у мушкој и женској конкуренцији. Јусеин Болт, чудесни спринтер са Јамајке, најбрже трчи четири стотине метара. Ова раздаљина се истрчава и у штафетама. Занимљива је и трка на четири стотине метара са препонама. Четири стотине није само спортски број, он је и филмски. „Четири стотине удараца“ француског редитеља Франсоа Трифоа обележио је младост моје генерације, рођене по завршетку Другог светског рата. Волели смо тај филм.

[restrictedarea]

Јавља се овај број и у народним причама. Додуше, као што и приличи народним причама, зна да буде симбол нечег другог. Нечег што само народни приповедач, али и проницљиви посматрач уме да примети. За Чачак је везана једна од тих прича. Настала је у кафани, а и где би другде, код „Боже Јапана“ (касније се звала „ Код три багрема“, више не постоји), по завршетку Првог светског рата, у доба кад је Србија нестала, али се појавила Краљевина Југославија. Са њом нови капиталистички поредак, стране банке, осигуравајућа друштва. Било је њих и у Краљевини Србији, али су тад житељи знали ко је чега власник, код кога се задужују, коме дуг морају вратити. Радило се и трговало по устаљеном систему вредности. Знала су се правила, и што је још важније, поштовала су се. Са новом државом стигле су стране фирме, осигуравајућа друштва, „Асикурациони ђенерали“ из Трста, и банке наводно из Швајцарске. Власнике овдашњи предузетници нису познавали. Дошли су са жељом да помогну развој домаће, српске привреде, говорили су краљ и министри. Биће боље кад стигне страни капитал. Профит нису помињали.

Неки су се полакомили на лепе речи и обећања страних представника, узели кредите, или уплатили осигурања. Проширили посао. Они су први и пропали. Други, по природи опрезнији, нису журили са ширењем трговине или производње, него су се својим парама сналазили, чекајући да виде како ће се ствари развијати. Трећи су неповерљиво посматрали и слушали слаткоречива обећања о осигурању којим се живот може заувек обезбедити. Наивни, који су први пропали, сматрали су их обичним бадаваџијама који су остали да живе у прошлости не хајући за дух промена пристигао из Европе.

ЕВРОПСКА ЕМАНЦИПАЦИЈА Постојала је и тад Европа и власт ју је рекламирала. Тад је било важно ићи у сусрет „европској еманципацији“. Тако се данашња посвећеност евроунијаћењу и путу без алтернативе тад звала: Европска еманципација!

Елем, кад еманциповани више нису могли враћати дугове, а камате појеле све што су имали, хипотекарне банке почеше да одузимају куће и имања. Више се није имало куд. Дође ђаво по своје и нестаде првобитне радости због ширења послова у будућности. Једни преболеше губитке, кренуше у надницу или са нешто цркавице почеше из почетка рад на старински начин. Други дигоше руку на себе и оставише жене и децу да се сами сналазе. У то доба настаде и прича о сто оваца, двеста јагањаца, четири стотине паприкаша и осам стотина динара. Смислиле је оне бадаваџије из кафане. У причи двојица планирају посао у коме ће од сто оваца добити двеста јагањаца. Кад дође време јагањце ће заклати, кожу продати, а од меса направити четири стотине вангли паприкаша. Паприкаш ће продавати по два динара. Кад се одбију трошкови, сваком ће остати по осам стотина динара. Кад би завршили са причом, данас би се рекло „бизнис планом“, испили би ракију и заћутали. Забринуто би гледали један другог док први наглас не каже: „Шта ћемо радити са толиком зарадом? Видели ти како пропаде она банка и многи изгубише паре. Море пропаде и осигурање. Нестадоше газде преко ноћи. Завише многе у црно.“ Забринути шта ће са профитом, наручили би још једну ракију, решени да сутра поново размотре све добре и лоше стране планирања. Остаде само прича. Нека је за наук потомцима.

Сутра је Никољдан. Најбројнија слава у Срба. Славите. Ко зна можда се и овде појави неки Бакир и изјави „православна (као да постоји нека друга) слава не може бити државни празник у Републици Српској јер то вређа осећања људи друге вероисповести“. Крсна слава неког вређа!?! Упалимо свећицу и за српске јунаке који чаме у евроунијатским казаматима. Нек знају да нису заборављени.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *