Наставак историје другим средствима

ДОГАЂАЈИ 2015. ГОДИНЕ И ЊИХОВЕ ГЕОПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ

Пише Зоран МИЛОШЕВИЋ

Догађаји попут оснивања Евроазијског савеза, нуклеарног споразума Ирана и Запада, санкције Запада Русији, појаве имиграната у Европи, руске интервенција у Сирији, рата у Украјини, тероризма у Европи, обарања руског војног авиона у Сирији од стране Турске, неуспешног устанка грчке Сиризе против Европске уније… показују да је 2015. година заиста обиловала дешавањима с геополитичким контекстом

Одлика 2015. је да већина отворених питања није решена, те је јасно да се морају решавати у наредној или каснијим годинама, па су самим тим и захвална за праћење и геополитичку анализу. Бројни портали, листови и часописи бавили су се рангирањима и тумачењима набитнијих догађаја 2015. године, при чему је критеријум био важност или значај за цели свет.

Првих дана 2015. живот је започео нови интеграциони пројекат на простору бившег СССР-а – Евроазијски економски савез (ЕАЕС). Оснивачи су Русија, Белорусија и Казахстан. Савезу се током 2015. придружила и Јерменија.

Чин потписивања докумената о стварању Евроазијског савеза догодио се нешто раније, 29. маја 2014, затим је у јесен исте године парафиран други део докумената, који је морао да прође ратификацију у националним парламентима (што је и учињено), да би формални почетак рада и постојања Савеза стартовао почетком 2015. године.

Евроазијски економски савез представља етапу у формирању заједничког тржишта на простору Заједнице независних држава, која има 170 милиона становника. Организација ће радити у оквиру Царинског савеза. Према свим доступним подацима, нови савез је снажан центар економског развоја, а заједничко тржиште подразумева већу интеграцију у тржишта других држава. Такође, савезници ће водити координирану политику и у конкретним деловима привреде, наводи портал 24smi.org.

Други догађај који је обележио 2015. јесте рат у Украјини, где је потписано успостављање мира, али без коначног решења. Преговори се настављају, као и хибридни сукоб. Стручњаци предвиђају да ће и остатак југоистока Украјине, 2016. године, поћи путем Донбаса, јер држава тоне у хаос. Такође, важно је напоменути да су се Крим и Севастопољ успешно интегрисали у економски, финансијски, кредитни и правнополитички систем Русије, наводи портал politobzor.net.

[restrictedarea]

ГОДИНА ОБЕЛЕЖЕНА ТЕРОРИЗМОМ Тероризам је, према мишљењу редакције ria.ru, међу десет светских догађаја који су привлачили пажњу јавности 2015. За bbc.com. ова година је била најкрвавија у XXI веку, а овоме иде у прилог и чињеница да током 2015. вести о терористичким нападима фактички нису силазиле са насловних страна, тим пре јер се тероризам све више и све чешће тумачи „као геополитичко средство“, а по правилу страдају државе које манифестују непослушност Вашингтону. Напад на редакцију листа „Шарли ебдо“, почетком 2015, затим у новембру на Париз, руски авион који је пао у Синају, „стрељање“ купача на плажи у Тунису. Ту су и многобројни напади у тзв. трећеразредним државама попут Ирака, Нигерије, Авганистана, Пакистана, БиХ (и још низ земаља у којима терористички напади нису изазвали пажњу „великих“ западних медија, па тако нису дошли до јавности).

Година 2015. у Француској почела је веома лоше. Прво крвопролиће десило се 7. јануара нападом на новинаре и сараднике сатиричног листа „Шарли ебдо“, а завршило се са две „размене ватре“ и још неколико убистава у париском јеврејском супермаркету.

Као резултат јануарског инцидента у Паризу је погинуло 26 људи, док је 22 било рањено.

Новембарски напади били су трагичнији. Почели су у петак 13. новембра на стадиону у Паризу, где се играла утакмица Француска–Немачка, а прерасли у серију атака у наредним часовима, резултат је 130 мртвих и неколико стотина рањених.

Борци исламског покрета „Боко Харам“ били су смртоноснији у односу на француске терористе. Убили су неколико стотина према тврдњама власти, а према тврдњама становника неколико хиљада људи. Нападали су градове по Нигерији, али и суседне државе Чад и Камерун.

Шиитске џамије у Пакистану постале су „легитимна мета“ сунитских терориста (повезаним са покретом талибана) током 2015. године. Фактички сваки други месец летела је једна џамија у ваздух, али и људи у њој. Нема података колико је људи убијено и рањено, али се оперише бројкама од неколико стотина.

Терористички напади у Авганистану почели су у априлу 2015. на државне службенике и војнике који су чекали у реду да подигну плате у Кабулу, а настављени су и у мају.

Крајем јуна 2015. године терористичка мета постао је Тунис. Убијено је 38 људи на плажи близу града Сус, када је терориста отворио ватру по купачима из аутоматске пушке. Пре овога догодио се и терористички напад на музеј Бардо, који је однео 22 живота.

Ни Турска није остала без терористичких напада. Током демонстрација за мир у Анкари активиране су две бомбе и убиле 100 људи, а лекари су сакупили делове тела више од 1.000 различитих особа. Пре тога на југу Турске убијено је 30 људи.

У октобру пажња јавности усмерена је на Египат, јер је авион руске компаније „Когалымавиа“ пао на Синајско полуострво, при чему су погинуле 224 особе. Одговорност су преузели борци тзв. Исламске државе.

До новембарског атака на Париз, у Бејруту (Либан) су се догодила два напада, а погинуло је 37 људи и 181 је рањен. Одговорност су опет преузели борци Исламске државе.

Почетком децембра убијено је 14 људи у Сан Бернардину (Калифорнија). Убице су брачни пар повезан са Исламском државом.

Године 2015. догодиле су се бројне трагедије, које нису изазвале занимање Запада, попут напада на две џамије у Јемену (Сана), када је живот изгубило најмање 126 људи. Оваквих случајева је заиста много, па се може поставити питање да ли је 2015. по количини насиља и жртава била посебна?

Одговор је тешко дати, јер у неким деловима планете није могуће добити одговоре о броју жртава и нападачима.

Цифре организације „Global Terrorism Index“, која прати терористичке нападе у свету, кажу да је по броју погинулих 2015. гора од 2014, а много гора од 2013. године (од ове године број погинулих је порастао за 80 одсто), тако да мерено од 2001. ова јесте најкрвавија година, констатује bbc.com.

МЕШАЊЕ НАРОДА Русија је крајем септембра 2015. године започела војну операцију у Сирији, на позив владе из Дамаска. Ово је имало ефекат геополитичке бомбе, јер је манифестовало спремност Русије да се бори са САД и војним путем. Истовремено, мноштво младих побегло је са Блиског истока, Севера Африка, па чак и из Азије и упутило се у Европску унију, морем и копном.

Бројни експерти, аналитичари и новинари бавили су се смислом новог пресељавања народа у Европу. Не спорећи (не)тачност закључака појединих аутора, ми бисмо скренули пажњу на два (свакако најмање маркирана као тачна). Први је повезан са окултизмом (популарна религија западне елите), по коме ће се (рађени су и експерименти у најважнијим америчким научним и политичким институцијама) натчовек појавити када се људске расе измешају. Према овом учењу, свака раса има своје особености и оне тек удружене дају целовито мишљење. Другим речима, да би се о нечему правилно одлучило, на месту где се одлучује морају седети представници свих раса. Пошто је то немогуће увек спровести у дело, примењено је окултно учење да се ствара надраса и натчовек мешањем постојећих земаљских раса. Ова хипотеза убедљиво је најчешће уклањана из медија, као да је неком стало да се не обрати пажња на њу. А доласком милионске масе младих мушкараца на Запад заиста омогућава мешање раса. При томе, принцип добровољности не мора бити поштован (видети антрфиле). Да је мешање један од могућих циљева сведоче и „квоте“, тј. расподела избеглица по државама Европске уније, али и по државама кандидатима за улазак у Унију.

ГАШЕЊЕ НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА Друга геополитичка теза је да избеглице у Европској унији омогућавају „дестабилизацију институције имовине“. Да појаснимо. Ратови националних држава, почевши од средине ХХ века, плански и незадрживо су се преображавали у ратове транснационалних корпорација, које у том случају, користе те државе искључиво као инструмент за реализацију својих интереса, при чему објекат манипулације могу бити и савезници и непријатељи. Данас можемо већ да тврдимо да су националне државе у потпуности изгубиле правни субјективитет, преобразивши се из субјеката у објекте управљања.

Потчињавање националних интереса наднационалним организацијама није изум данашњих дана. Средњовековни монашки редови, идеални су пралик транснационалних корпорација ХХI века, што значи да их није измислио Сорош.

Шта је овде интересантно?

Према мишљењу аналитичара, које је консултовао портал seva-riga.livejournal.com, ниједна држава, било феудална или национална, нема шансе да се избори са транснационалним корпорацијама. Током историје националне државе победиле су само темпларе, али се та победа показала – пировом!

Као што се приказује у популарном руском филму режисера Захарова „нашег змаја може да победи само змај“, тако и у савременим, врућим и хладним ратовима, ефикасно ратовати против транснационалних корпорација могу само друге корпорације.

Борба између транснационалних корпорација не искључује драматичну борбу унутар самих корпорација и мутације, којима се трансформишу у религиозне, односно комерцијалне организације.

Прве корпорације које су добиле „три дана за пљачку“ националних држава су финансијске и оне су савремени добитници.

Њихова власт се протегла, почевши од 90-их година прошлог века, на све територије бивших социјалистичких држава. Драматика пада једног система и невиђена пљачка националног богатства бивших социјалистичких држава од стране финансијске олигархије није задовољила њихове апетите. Сада је на реду Европска унија, која је дестабилизована рекама избеглица са Блиског истока, Севера Африке и Централне Азије. Овај догађај је довео рат у Западну Европу, али постаје и дестабилизатор институције власништва, јер спречава мобилизацију ресурса.

Целу годину Запад се бавио питањем како да отежа живот грађанима Русије. Пре увођења санкција чињени су и други ништа мање штетни поступци. На пример, „Газпром“ је оптужен за нарушавање правила о конкуренцији Европске уније. У Француској и Белгији одузета је имовина руских компанија док се не реши судски спор у Хагу о надокнади акционарима компаније ЈУКОС, која је национализована.

Ту је и обарање руског бомбардера Су-24 у Сирији 24. новембра. Први пут после деценија нека држава чланица НАТО-а оборила је руски авион. Као одговор Русија је увела санкције Турској и повећала војно присуство у Сирији.

Украјина је извела, кажу ради привлачења пажње светске јавности на проблем Крима, прехрамбену и енергетску блокаду Крима. Прекинули су доставу воде, затим је обустављен аутобуски и железнички саобраћај, а 22. новембра минирано је неколико далеководних стубова и прекинуто напајање струјом становника полуострва. После тога уведена је блокада превоза и прехрамбених производа у Крим.

Ту је и „устанак“ Грчке коалиције Сириза против Брисела, а кандидати за важне догађаје су и пад левих режима у Јужној Америци, што сведочи о кризи леве идеологије, наводи портал pravda.ru.

НЕРЕШЕНИ ДОГАЂАЈИ Нажалост, догађаји из 2015. године нису коначни, јер нису решени. Они су само најава будућности у којој треба да се одигра „коначна партија шаха“. Но, ако се погледа у стратегије најјачих држава, видећемо да оне не журе у борбу, бар две од три водеће не журе, јер им треба додатно време.

Геополитика учи да постоји један хегемон у свету (САД) са низом својих сателита-држава (према методологији називају се савезници) и он образује центар (или језгро) светског система. Наравно, постоје и претенденти и покорене државе периферије, које заједно желе да промене систем. Иако су формално присутна три претендента на место светског хегемона (уместо САД): Европска унија, Кина и Русија, прва је одмах „дисквалификована“ услед немања субјективитета (недовољна структурираност и превелика разнородност). Мана Русије је недовољно јака економија, али она то компензује интеграцијама са Ираном, са којим има шансе да се извуче из америчког система, примењујући стратегију „меркантилног полуодласка“. Овај приступ није изолација, јер подразумева продужетак научнотехничке сарадње уз истовремено минимизирање учешћа држава у неравномерној робној размени (у оквиру Светске трговинске организације). Са овог гледишта санкције које је Запад увео Русији иду њој наруку. С друге стране, САД „без резултата тупе своје ударе“, јер механизми интереса, односно експлоатације и неравномерне робне размене се не продужавају.

На другој страни Русија и Кина сарадњом дају једна другој тзв. златну акцију, која им помаже да превазиђу проблеме, и пређу на алтернативне правце развоја.

Гледајући, дакле, стратегије ова три главна геополитичка играча може се констатовати следеће: стратегија Кине је чекање да се САД максимално исцрпе и ослабе у сукобу са Русијом и њеним савезницима (Индијом, Ираном, Сиријом, Кубом…). При томе, интерес Кине није да Русија изгуби у сукобу са САД, јер би тада Вашингтон одлучивао ко има право на руске ресурсе. То значи да би се Кина умешала чак и директно у војни сукоб САД и Русије на страни ове друге. Стратегија Русије је такође чекање, тачније издржавање напада САД, јер омогућава минимално ангажовање ресурса, као и њихово трошење (техничког, али и људских). Циљеви руског руководства су следећи: водити државу с минималним губицима кроз нестабилан период њене историје, при чему на тачку конфликта треба изаћи са јаким позицијама, да би се активно учествовало у послератном уређењу света. Стратегија САД је да слаби Русију и Кину „на туђи рачун“, тј. рачун својих сателита и марионета, јер се лако могу одбацити када постану непотребни. Крајњи циљ је освојити Русију и Кину, односно потчинити их себи. Како пролазе амерички „савезници“ показује Грузија (поражена, економски исцрпљена, остала без дела територије), Египат (смењена проамеричка влада), Украјина се преобраћа у државу са прединдустријским развојем, Саудијска Арабија се убрзано урушава, све то на очи прибалтичких држава и Турске (кандидата за следеће жртве). Државе Европске уније трпе, за сада, економске штете, долазак миграната и терористичке нападе, наводи портал geo-politica.info.

Међу аналитичарима популарна је мисао „да САД све своје сателите натерају да пуцају у сопствене ноге, мада понекад то буде и у главу!“.

НАЈВЕЋИ БЛАМ

Као највећи блам, али не и као бесмислен покушај, у 2015. године сматра се изјава премијера Украјине Арсенија Јацењука, дата 8. јануара немачком каналу ARD, да је СССР напао Украјину и Немачку за време Другог светског рата. Министарство спољних послова Русије упутило је истом министарству Немачке питање о званичној позицији Берлина поводом овог исказа, али је Немачка одбила да коментарише речи украјинског премијера.

ИЗБЕГЛИЧКИ ДОПРИНОС ДРУШТВУ

Без обзира што Европска унија покушава да држи под контролом ситуацију са избеглицама из исламских држава (Блиског истока, Севера Африке и Азије), полиција и грађани признају: Европу је захватио талас разбојништава и појединачних и групних силовања локалних жена. При томе новинари, полицајци и саме Европљанке су запрепашћене чињеницом да њихови пријатељи, љубавници, колеге, па и мужеви не смеју да их заштите од силоватеља и пљачкаша пристиглих са Блиског истока и Африке.

У Финској Министарство унутрашњих послова истражује десет пријава силовања, које су по свему судећи извршили имигранти „у пролазу“, каже тамошња штампа. Ово се догађа и на граници Финске са Русијом, пишу новинари, где су силоватељи локалних жена избеглице из арапских држава.

Пре тога медији су известили да око центара где се примају имигранти исти се не либе да пребију Европљане кад их сретну и чак силују малолетнице, „директно на улици“, али полиција прикрива починиоце,  „како би се избегли погроми“.

Неки Европљани су се чак преселили да би избегли судбину својих комшија и пријатеља и пријатељица. С друге стране, поједине избегличке центре власт је морала да премести да би спречила њихово паљење од староседелаца.

Да је ситуација крајње критична сведочи и признање званичника из европске полиције (тако је урадио начелник полиције Пјави Нерг, који је буквално рекао: „До данашњег дана имамо силовања локалних жена од стране избеглица и то не један, не два, не три случаја“).

„Ишла сам са двојицом другова, од којих се један бави пауерфилингом, а други је носио тешке инструменте. Чекали су ме на улазу у продавницу, и када су налетели малолетни мигранти и напали ме, вриштала сам, а они су стајали и ништа нису учинили да ми помогну!“, изјавила је медијима Францускиња Мери. Напад су забележиле камере из продавнице, међутим чувари реда нису могли да нађу напаснике под изговором „да сви личе један на другог“. „Полиција ме је саветовала да не идем у ’опасне делове града’“.

Исповест Немице Хајди, која је са својим мужем ишла у супермаркет, крајње је потресна: „Дошла сам до аута да бих га откључала и пребацила купљену робу из колица у гепек. У том моменту напала су ме три мушкарца, старости око 30 година, а четврти је стајао са ножем између мене и мужа. Поцепали су ми одећу, ја сам вриштала. Муж је узео телефон и, уместо да ми помогне, само је претио позивањем полиције иако има 89 килограма. Силовали су ме на његове очи, док је он јаукао, звао полицију и покушавао да заобиђе човека са ножем који се само смејао“, поделила је своју трауму Немица на друштвеним мрежама.

Ова и сличне исповести отвориле су питање кукавичлука европских мушкараца.

У коментарима жена јасно се оцртава став да се у градовима Европе избеглице не плаше да нападну „где нема полиције“, јер се младићи и мушкарци уопште не мешају и не „примећују“ насиље над женама неколико метара од себе.

Они, очигледно је, не сматрају себе потомцима војника, већ радницима, студентима итд. и не желе да буду убодени ножем или пребијени, те заштиту жена препуштају полицији.

„Посла нема, али нас хране и морамо нешто да радимо. Мислим да локалне жене много фантазирају о сексу. Чињеница је да их мушкарци са југа привлаче својим здрављем. Локални мушкарци су слабићи, ништа не могу и свега се плаше. Они се чак и не буне ако их удариш на улици, чак може један наш да провоцира више њих, они само сагну главу и ћуте“, рекао је у камеру некадашњи грађанин Ирака Абудул Сахут. „Дошли смо овде и да се спасемо, и да зарадимо. Али посла нема за све, мало је новца, мало жена. А оне ходају и провоцирају – богате и развратне! Нисам срећан када их узимају силом“, без стида рекао је новинарима Курд Орхан Ханум, преноси портал news-front.info.

[/restrictedarea]