Почетна / Друштво / Међународно кривично право по Хамптију Дамптију

Међународно кривично право по Хамптију Дамптију

Stanisic i SimatovicПише Стефан Каргановић

Драстичан обрт, од ослобађајуће првостепене пресуде 2013. године до њеног укидања 2015. и налога да се суђење Јовици Станишићу и Франку Симатовићу одржи изнова, у потпуности зависи од различитих дефиниција појма „потпомагање“ за које су се већа, без посебно убедљиве аргументације, опредељивала на разним нивоима разматрања овога предмета

Када сам ја тај који неку реч користи“, надмено рече Хампти Дампти, „она значи оно што ја желим да значи – ни више ни мање.“

„Али питање гласи“, одговори му Алиса, „како речи, по теби, могу да имају толико различитих значења.“

„Право питање гласи“, објасни јој Хампти Дампти, „ко ће да буде господар – и у томе је цела ствар.“

 

Хампти Дампти, јунак из дечје приповетке „Алиса иза огледала“ Луиса Керола, осећао би се у свом елементу у зечјој јазбини познатој као Хашки трибунал. Није искључено, мада је то само нагађање, да је баш Хампти Дампти написао Статут Трибунала. Али пресуда жалбеног већа, објављена 15. децембра у предмету против бивших челника српске Службе државне безбедности Јовице Станишића и Франка Симатовића Френкија, сигурно не би могла бити написана без његовог активног доприноса.

 

ДЕФИНИЦИЈА „ПОТПОМАГАЊА“ Апсурдна жалбена пресуда и даља упутства Већа у овом предмету на парадигматичан начин одражавају већ устаљену склоност Хашког трибунала да за тренутне потребе опортунистички измишља променљиве и политички конјуктурне дефиниције кључних појмова. У пресуди, драстичан обрт, од ослобађајуће првостепене пресуде 2013. године до њеног укидања 2015. и налога да се суђење одржи изнова, у потпуности зависи од различитих дефиниција појма „потпомагање“ за које су се већа, без посебно убедљиве аргументације, опредељивала на разним нивоима разматрања овога предмета.

[restrictedarea]

Да подсетимо, првооптужени Станишић и суоптужени Симатовић терете се за припадништво и потпомагање у удруженом злочиначком подухвату (УЗП) који је од 1991. до 1992. имао за циљ да, вршењем систематских злочина, присили несрпско становништво у Хрватској и БиХ да напусти територије које су затим освојили Срби. Самим тим, кључна питања у тој пресуди односе се на правно значење израза „потпомагање“ и доказивање од стране тужилаштва субјективних и објективних елемената који би се могли подвести под дефиницију тог појма. Суштински, дефиниција „потпомагања“ коју веће изабере унапред решава исход предмета. Тако је било у предмету Перишић, и такође ће бити у предмету Станишић. Исходи у ова два предмета јесу опречни, али то је зато што је, у сваком од њих, Хампти Дампти користио своју прерогативу да бира противречне дефиниције главног оперативног појма.

Као последица примене једне дефиниције „потпомагања“, Момчило Перишић је отишао кући. Као последица примене друге дефиниције, Јовица Станишић и Франко Симатовић остају у Шевенингену. Да би неко био осуђен за „потпомагање“ сада опет није потребно доказивање „специфичне усмерености“ инкриминисаних дејстава. Довољни су само припадност УЗП и небулозно дефинисани „знатан“ допринос, било лични или преко инструментализованих трећих лица, остварењу његових циљева. Услед ревизије применљивог стандарда доказивања и захваљујући привилегованом положају неких актера издајничког деловања, Станишић и Симатовић се сада суочавају са репризом своје десетогодишње хашке агоније.

 

ПЕРИШИЋЕВ СЛУЧАЈ Последица суштинског, и скандалозно ретроактивног, опуштања стандарда доказивања у предмету Станишић и Симатовић састоји се у олакшавању терета доказивања које ће на предстојећем суђењу тужилаштво имати да задовољи како би постигло свој циљ – осуду оптуженог. Истовремено, у обновљеном процесу то чини готово извесним пролазност кроз филтер редефинисаног модалитета кривичне одговорности, чију је примену жалбено веће сада наложило, неозбиљне доказне грађе предочене против Станишића и Симатовића током првобитног суђења 2009–2013.

Како је Перишићево другостепено веће могло тако глатко да пређе преко низа преседана по којима, за утврђивање кривице за потпомагање, „специфична усмереност“ није обавезујући стандард? Како је, искључиво за коришћење у Перишићевом случају и у сврху његове ослобађајуће пресуде, могла бити импровизована теза о неопходности да би се утврдило потпомагање, доказивања „непосредне везе“ између оптуженог и злочина које су извршили главни кривци, док у другим предметима за оптужене за исти деликт – тај принцип не важи? Врло једноставно.

Једна од фикција у вези са Хашким трибуналом је то да преседани играју значајну улогу у његовом раду и доприносе релативној предвидљивости у пресуђивању. (То је наставак друге фикције да Трибунал поступа претежно по начелима обичајног права.) У ствари, хашка већа немају строгу обавезу да се руководе решењима других већа, а другостепена већа могу да пресуђују од предмета до предмета буквално по свом нахођењу, без узимања у обзир претходних пресуда већа истог ранга и у фактографски сличним ситуацијама. У хампти-дамптијевском систему Хашког трибунала једине константе су судска самовоља и институционална спремност да се изађе у сусрет политичким захтевима датога тренутка.

 

ПРОДУЖЕЊЕ ХАШКЕ ЖУРКЕ Ових дана, коментаришући пресуду у предмету Станишић, професор међународног права Казањског универзитета Александар Мезјаев изнео је низ доказа како намештеним пресудама Хашки трибунал води поданичку политику према својим финансијерима, науштрб правде. Узгред, додаје проф. Мезјаев, Трибунал чини и пробитачну услугу себи и свом особљу, које није нимало одушевљено перспективом скорог гашења удобних радних места и лишавања позамашних принадлежности и привилегија. То је и разлог више да се хокус-покусом редефинише модалитет Станишићеве и Симатовићеве кривичне одговорности и исконструише изговор за заказивање још једног бескрајног суђења. Обезбеђује се продужење журке, бар за још неколико година.

Ох да, а да ли заиста није било економичнијег решења, поред обнове вишегодишњег процеса, и то од почетка? Одговор на то сувисло питање налази се у уврнутом резоновању жалбеног већа. Претресно веће је – тамо стоји – починило неискупиву правну грешку зато што није прописно „расправило нити образложило суштинске елементе УЗП одговорности“. Па шта онда? Може ли се то средити и расправити на неки бржи и ефикаснији начин? Не, одговара жалбено веће (упркос речитом противљењу судије Афанде из Тогоа, који је у свом издвојеном и супротном мишљењу уништио софизме већине, попут судије Нијамбе из Замбије у пресуди Здравку Толимиру). Логичан кандидат за преиспитивање свих аспеката првостепене пресуде – жалбено веће – тврди да није у прилици да се лати тог посла, и то из беспрекорно педантних разлога. Када би то покушало, брижно тврди већина, веће би било ограничено на разматрање списа. Међутим, без посматрања сведока немогуће је извести најправилније закључке: „Ишчитавање списа, без непосредног саслушања сведока, лишило би Веће могућности да праведно и тачно утврди степен кривичне одговорности Станишића и Симатовића.“

У реду, али под претпоставком да је прецизност у утврђивању степена кривице највиша професионална вредност Хашког трибунала, зашто жалбено веће не би могло да наложи претресном већу, чији чланови, током суђења, јесу имали могућност да посматрају сведоке, да применом новоформулисаног стандарда евентуално преиначи пресуду? У скоро свим правним системима то је рутинска процедура. Зато што – објашњавају савесне судије – нажалост, у предмету Станишић и Симатовић, два од три члана претресног већа, који располажу критичним непосредним утисцима о сведоцима и њиховој веродостојности – више нису запослени у Трибуналу. Идеја да се тој двојици, где год се они сада налазили, понуди уговор о делу да би се, користећи њихове јединствене увиде, посао привео крају у што краћем року Већу очигледно није пала на памет, па лаконски закључује: „Према томе, стекле су се неопходне околности за обновљено суђење у складу са чланом 117 (ц) Правилника.“

И у овом предмету, као у већини пред Хашким трибуналом, наводи из оптужнице налазе се у радикалном раскораку с поступцима и евентуалном стварном кривицом оптуженог. У Хагу, оптужнице се не састављају водећи рачуна о задовољавању правде већ служе искључиво постизању политичких циљева и ефеката. Са малобројним изузецима аутентичних разбојника, већина жртава ове пагански сурове установе принуђени су да неправедно носе један од два крста. Невини су приковани за крст лажно импутиране кривице, док делимично одговорни испаштају за кривице које су углавном измишљене. Оне стварне, за које би могли да одговарају, редовно су занемарене јер се не уклапају у политички сценарио тамних сила којима Трибунал служи и које њиме руководе.

Јовица Станишић и Франко Симатовић ће сада на располагању имати довољно времена да савесно и, најзад, sub speciea eternitatis и са дужном пажњом преиспитају своје занимљиве животе. Тим више, ако буду мудри да се искључе из учешћа у фарсичном процесу који им се опет припрема, а шараду, и њене неизбежне квазиправне консеквенце, препусте Хамптију Дамптију и његовој добро подмазаној правосудној машини.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Niti u Hagu ima elemenata Medjunarodnog krivicnog prava a jos manje pravde, kako je osnovan, kako menja po potrebi procedure postupka, izmislja nova krvicna dela, a kako donosi presude ravno je INKVIZICIJI.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *