Почетна / Свет / Мадура обарају као некад Слобу

Мадура обарају као некад Слобу

У Венецуели изборе изгубила власт која је народ извукла из сиромаштва а земљу из ропства

Nicolas MaduroПише Никола Мартић

Непосредно пред изборе у Венецуели убијен је „контроверзни“ опозиционар, а Николас Мадуро је у светским медијима одмах оптужен за „елиминацију“ политичких противника. Овим, на Балкану већ опробаним, пропагандним методом, којим се апелује на емотивно и афективно у свести људи, суспендован је њихов рацио и они су гласали против власти која им је дала бесплатно школство и здравство, као и слободу да се определе против својих интереса

На недавно одржаним парламентарним изборима у Венецуели прозападна опозиција је победила социјалистичку опцију Николаса Мадура, председника који је наставио вођење суверене, револуционарне, социјалистичке политике трасиране пре више од деценије. Ову својеврсну венецуеланску револуцију против међународног криминалног финансијског лобија водио је до своје смрти 2013. године харизматични вођа Уго Чавез. Одлучним потезима државу је истргао из чврстог загрљаја ММФ-а и Светске банке и поставио на пут драстичног прогреса и еманципације нације.

Овом изборном поразу Николаса Мадура допринело је много фактора, између осталог и споља контролисано обарање цене нафте на светском тржишту (Венецуела је држава са највећим нафтним богатством на свету). То је довело до осетне економске кризе последњих неколико година, али државни врх није пожурио да од ММФ-а тражи, код нас толико популарни, „кредит из предострожности“. Разумљиво, Сједињене Америчке Државе имају снажан интерес да се Венецуела врати на позицију великог дужника према међународним кредиторима, али и да приватизује нафтну индустрију (коју је Чавез својевремено национализовао), па и електроенергетски сектор и телекомуникације. Опозиција је западним утицајем (читај: новцем) окупљена у широки фронт око „нове идеје слободе од репресивног режима и смене диктатора“, са снажном подршком глобалних масовних медија и „светске јавности“. Звучи познато?

[restrictedarea]

Оркестрирани напади на Мадура Један догађај обележио је, међутим, сам финиш изборне трке. Наиме, недељу дана пред излазак на биралишта убијен је један од политичких лидера „демократске опозиције“. До тада готово безначајна политичка фигура и човек за кога већина Венецуеланаца није ни чула, у светској и домаћој „независној“ јавности овенчан је ореолом мученика пострадалог у борби против „репресивног режима који убија политичке противнике“. У истом дану, после свега неколико сати, почеле су да се ређају осуде „политички мотивисаних убистава“ и позиви „бораца за људска права“ да се зауставе „монструозни одреди смрти“, којима држава настоји да физички елиминише своје опоненте. Неосноване осуде овог убиства на рачун Николаса Мадура наставиле су да се гомилају наредних дана у готово свим западним медијима, где није било ни најмањег простора за саопштење оптуженог председника или информацију званичних органа полиције и тужилаштва који воде истрагу. И ово, нажалост, звучи исувише познато…

Venecuela 01До тада готово анонимни опозициони „лидер“ Луис Дијаз, један од многих политичких патуљака који је сврси могао више да послужи мртав него жив, убијен је током митинга против Николаса Мадура у венецуеланској провинцији Гуарико. Полиција је после неколико дана ухапсила три човека осумњичена да су извршили овај акт, о чему је, разуме се, међународна јавност могла да се информише искључиво преко мање видљивих електронских или углавном штампаних медија. За то време међународну јавност су са глобалних телевизијских мрежа запљускивали таласи осуда венецуеланског председника који убија политичке противнике.

Иначе, убијени опозиционар, у полицији познат као припадник мафијашке групе „Лос Платеадос“, био је 2010. године и сам осумњичен за умешаност у убиство члана супарничке криминалне банде „Ел Малони“, а кривични поступак је и даље у току. Полиција је недавно саопштила да се основано сумња да је Дијазова смрт одмазда за смрт припадника банде са којом је његова група била у отвореном уличном рату. Према наводима сведока, Дијаз је последњих година ретко излазио из куће у којој је становао, плашећи се за свој живот. Уз то, лица ухапшена под сумњом да су убила „великог опозиционог лидера“ управо су мафијаши банде „Ел Малони“.

 

Као некада против Милошевића Ове чињенице из истраге, разумљиво, нису нимало интересовале „слободну међународну јавност“, чији је спин о одговорности председника Мадура брзо достигао размере пропаганде својевремено вођене против председника СРЈ Слободана Милошевића. Да иронија буде већа, у кампању против Мадура укључила се и Хилари Клинтон, супруга некадашњег америчког председника који је лично објавио рат Милошевићу и постарао се да овај своју смрт пронађе у хашком казамату. Ова неславна традиција породице Клинтон, да не бирајући средства уништава политичке противнике у међународној арени, показује своју ефикасност и у случају Венецуеле.

Венецуелански догађаји доносе опори мирис из наше не тако далеке неславне прошлости, када су нас Американци држали под санкцијама као заморчиће, истовремено сипајући бомбе на пркосни народ који није желео да се помири са увођењем контролисаног сиромаштва, привредне и економске заосталости и зависности, интелектуалне обогаљености и културне беде зарад магловитих представа о „слободи“ и „отворености друштва“. Правилности у империјалној агенди вашингтонског хегемона исувише су очигледне.

Ова актуелна „медијска обрада“ председника Мадура послужила је, дакле, као тег на ваги који је преокренуо јавност у Венецуели у корист проамеричке „демократске опозиције“, која, под слоганом „промене“, несумњиво тежи да врати Венецуелу на пут дужничког ропства и економске зависности од „великог партнера са северноамеричког континента“. Неко би рекао: „Као и код нас.“

Али зашто је Венецуела била тако дуго латиноамерички трн у оку деспота из Овалне собе?

Venecuela 02

Револуционарна реформа без „стезања каиша“ Социјалистичка револуционарна власт Уга Чавеза и његовог наследника Николаса Мадура имала је у Венецуели запањујуће резултате на готово свим друштвеним пољима. Од доласка на власт на демократским изборима 1999. године, за које су све релевантне организације саопштиле да су били транспарентни и легитимни (бивши председник САД Џими Картер је рекао да је „изборни систем Венецуеле најбољи на свету“), социјалистичка власт је успешно извукла земљу из загрљаја ММФ-а и Светске банке превременом отплатом свих дугова, и тиме отворила пут за просперитет нације.

Универзална доступност бесплатном образовању била је један од првих прокламованих циљева Уга Чавеза. После свега неколико година револуционарне власти, број деце која похађају школу порастао је са 6 на чак 13 милиона, што представља око 93 одсто укупног броја деце школског узраста; 2005. године УНЕСКО је саопштио да је Венецуела успешно искоренила неписменост. Број активних средњошколаца такође је прогресивно растао, а у поређењу са цифром од 895 хиљада студената 2000. године, приступ високом образовању је до 2011. имало готово два и по милиона високошколаца.

Бесплатни здравствени систем био је други стуб социјалне политике социјалистичке владе. За свега седам година, од 2005. до 2012, изграђено је скоро 8.000 домова здравља и болница. Број лекара на 100.000 становника порастао је са 20, колико их је било 1999, на чак 80 2010. године, што је раст од невероватних 400 процената. У оквиру реформе здравства, у првих неколико година обављено је чак 534 милиона бесплатних медицинских прегледа на 17 милиона људи, док је 1998. приступ здравству имало свега три милиона становника Венецуеле. Процењује се да је овом свеобухватном акцијом спасено око 1,7 милиона живота.

Од 1999. до 2011. године сиромаштво је смањено са 42,8 процената на 26,5 одсто, док је екстремно сиромаштво (мање од једног долара дневно) смањено са 16,6 на 7 процената за исти период. Организација Уједињених нација за друштвени развој (УНДП) саопштила је да је такозвани ГИНИ коефицијент, којим се мери неједнакост економске моћи грађана једне државе, у Венецуели пао са 0,46 на 0,39, чиме је она понела епитет земље са најмањом социјалном и економском неједнакошћу у Латинској Америци. У овом периоду државна давања за социјално угрожено становништво порасла су за преко 60 одсто. У склопу реформе социјалне политике (а реформа у овом случају очигледно није значила „стезање каиша“) број људи који остварује право на пензију порастао је са 387.000 на чак 2,1 милион људи. Такође, у поменутом временском раздобљу изграђено је око 700.000 станова.

Револуционарна власт је омогућила да сељаци постану и законити власници земље коју обрађују. То је искористило на десетине хиљада фармера, а производња хране претворила се у један од најважнијих циљева у вишегодишњем плану револуционарне власти. За десет година производња хране је од свега 51 одсто домаћих потреба порасла на око 71 посто, док је потрошња хране порасла за чак 81 проценат. То значи да би, у случају да је потрошња хране остала непромењена, производња у прехрамбеној индустрији скочила на чак 140 процената укупних домаћих потреба. Организација Уједињених нација за храну и земљорадњу (ФАО) саопштила је да је Венецуела најуспешнија држава у Латинској Америци у искорењивању глади.

Национализација нафтне индустрије 2003. године, потез због кога је Чавез био можда и најжешће критикован (из разумљивих англосаксонских разлога), омогућио је нацији потпуну енергетску независност и сувереност над потрошњом нафте, као и над употребом вишкова овог енергента. Венецуела је прва држава у свету по нафтном богатству, а енергетска независност омогућила је овој земљи да демонстрира изузетну солидарност са другим латиноамеричким државама у региону, извозећи нафту по преференцијалним условима у суседне, мање развијене државе (попут Кубе, Боливије, Еквадора итд.). Поменуте земље, чланице посебног енергетског блока окупљене око Венецуеле (Петрокарибе), купују нафту по цени нижој за чак 40 до 60 одсто од реалне вредности на светском тржишту. На овај начин Венецуела несебично помаже народима у региону да превазиђу тешке економске проблеме, често наметнуте пуком самовољом владара из Беле куће (као што је случај са Кубом која је већ више од 50 година под тешком економском блокадом САД). Јасно је, дакле, да ништа од овога не би било могуће да је венецуеланска нафтна компанија остала у рукама странаца.

Револуционарна влада Уга Чавеза је национализовала и електроенергетски и телекомуникациони сектор, управо супротно од онога што Сједињене Америчке Државе желе да виде у државама које су у њиховој сфери утицаја. У периоду од 1999. до 2012. регистровано је чак 50.000 нових предузећа и отворено је невероватних четири милиона нових радних места, што је допринело да незапосленост падне са 15,2 посто 1999. на свега 6,4 процената радно способног становништва 2012. године. Такође, минимална зарада је порасла са 16 на приближно 330 долара месечно (валута је венецуелански боливар). Овим растом од чак 2.000 одсто, Венецуела данас има највишу минималну зараду у целој Латинској Америци. При томе, проценат радника који су зарађивали минималац пао је са 65 на 21 посто. Интересантно је да је радно време скраћено на шест сати дневно и 36 сати недељно, без било каквог утицаја на број запослених или њихову зараду.

Све ове показатеље који сведоче о успеху једне суверенистичке политике коју су водили Уго Чавез и Николас Мадуро имаћемо прилике да пратимо и у наредном периоду. Невоља је у томе што је многима од нас већ познато у каквом смеру се креће држава која „изражавањем слободне воље грађана на демократским изборима“ падне под утицај и туторство Сједињених Америчких Држава и њених финансијских олигарха које еуфемистички зовемо „међународним кредиторима“.

Венецуела се налази пред драматичним расплетом, с обзиром на то да је Николас Мадуро, као председник државе, сада суочен са непријатељски настројеним парламентом и будућом владом. Идеолошка провалија међу њима говори да ће период кохабитације бити оптерећен бројним изазовима.

Dijaz mafijas

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *